M’Cheyne Bible Reading Plan

28 Исак позва свога сина Јакова и благослови га. Онда му заповеди: „Не узимај себи за жену неку од хананских девојака. ² Спреми се и пођи у Падан-Арам, у дом Ватуила, оца твоје мајке, и тамо узми себи за жену једну од ћерки Лавана, брата твоје мајке. ³ А Бог Свемоћни нека те благослови и учини те родним и бројним, тако да постанеш скуп народа. ⁴ Нека ти подари Авра̂мов благослов, па нека твоје потомство заузме земљу у којој боравиш као дошљак, земљу коју је Бог дао Авра̂му!“ ⁵ Исак отпреми Јакова, те овај оде у Падан-Арам, к Лавану, сину Арамејца Ватуила, брату Ревеке, мајке Јакова и Исава.

⁶ Исав је видео кад је Исак благословио Јакова и послао га у Падан-Арам да тамо нађе себи жену, те да му је заповедио док га је благосиљао: „Не узимај себи за жену неку од хананских девојака!“, ⁷ и да је Јаков послушао свога оца и своју мајку те отишао у Падан-Арам. ⁸ Тада је Исав увидео да су хананске девојке мрске његовом оцу Исаку, ⁹ па је отишао к Исмаилу, те се, поред жена које је већ имао, оженио Махалатом, ћерком Авра̂мовог сина Исмаила, а Навајотовом сестром.

Јаковљев сан у Ветиљу

¹⁰ А Јаков оде из Вир-Савеје и запути се у Харан. ¹¹ Кад је дошао до неког места, зауставио се да преноћи, јер је сунце било зашло. Узео је један камен с оног места, ставио га под главу, па легао. ¹² Уснио је сан: лестве стоје на земљи, а врх им допире до неба, и анђели Божији пењу се и силазе по њима. ¹³ На њима је, горе,^[a] стајао Господ. Он рече: „Ја сам Господ, Бог твога претка Авра̂ма и Бог Исаков. Земљу на којој лежиш даћу теби и твоме потомству. ¹⁴ Твојих ће потомака бити као праха земаљског; раширићеш се на запад, исток, север и југ. Преко тебе и твога потомства ће бити благословена сва племена на земљи. ¹⁵ Ево, ја сам с тобом: чуваћу те где год пођеш и довешћу те натраг у ову земљу. Нећу те оставити, него ћу извршити што сам ти рекао.“

¹⁶ Јаков се ту пробуди од сна и рече: „Заиста је Господ на овом месту, а ја то нисам знао!“ ¹⁷ Сав престрашен рекао је: „Како је страшно ово место! Није то ништа друго него ли Дом Божији, а ово су врата небеска.“

¹⁸ Јаков устане ујутро, узме онај камен што га је ставио под главу, усправи га као стуб и на њега излије уље. ¹⁹ То место је назвао „Ветиљ“^[b]. Тај град се раније звао Луз.

²⁰ Јаков се ту заветовао, рекавши: „Ако Бог буде са мном и сачува ме на овом путу којим идем, да̂ ми хлеба за јело и одеће да се облачим, ²¹ и у миру се вратим у дом свога оца и Господ се као Бог мој покаже, ²² онда ће овај камен што сам га поставио као стуб, бити Дом Божији. А од свега што ми будеш дао, теби ћу давати једну десетину.“

Савет верских главара доноси пресуду против Исуса

27 А када је свануло, договоре се сви водећи свештеници и старешине да убију Исуса. ² Свезали су га, одвели и предали намеснику Пилату.

³ А Јуда, који га је издао, кад је видео да су га осудили, покајао се и вратио оних тридесет сребрњака водећим свештеницима и старешинама, ⁴ рекавши: „Сагрешио сам издавши невиног човека.“

А они му рекоше: „Шта се то нас тиче? То је твоја брига.“

⁵ Јуда баци сребрњаке у храм, оде и обеси се.

⁶ А водећи свештеници узеше сребрњаке и рекоше: „Није дозвољено да се такав новац стави у храмску благајну, јер је плата за убиство човека.“ ⁷ Стога су одлучили да за тај новац купе Грнчареву њиву за гробље странцима. ⁸ Зато се та њива до данас зове „Крвна њива“. ⁹ Тада се испунило оно што је рекао пророк Јеремија:

Пред Пилатом

¹¹ Исуса су затим довели пред намесника, који га упита: „Јеси ли ти Цар јудејски?“ „Ти то кажеш“ – одговори Исус. ¹² Онда су га водећи свештеници и старешине оптуживали, а он није ништа одговарао. ¹³ Тада му Пилат рече: „Зар не чујеш за шта те све оптужују?“ ¹⁴ Исус није одговорио ни речи, чему се заповедник веома чудио.

Пилат удовољава захтеву да Исус буде разапет

¹⁵ А заповедник је обичавао да за празник пусти једног затвореника по избору народа. ¹⁶ Баш тада су у тамници држали познатог сужња по имену Исус Варава. ¹⁷ Када се народ окупио, Пилат им се обрати: „Кога желите да вам пустим: Исуса Вараву или Исуса прозваног ’Христос’?“ ¹⁸ Знао је, наиме, да су Исуса предали из зависти.

¹⁹ Док је седео на судијској столици, његова жена му пошаље поруку: „Окани се тог праведника, јер сам данас у сну много пропатила због њега.“

²⁰ Међутим, водећи свештеници и старешине наговоре народ да затраже Вараву, а да се Исус погуби.

²¹ Заповедник их упита: „Којега од ове двојице хоћете да вам пустим?“ Они одговорише: „Вараву!“

²² Пилат их упита: „Шта онда да радим са Исусом прозваним ’Христос’?“ Они одговорише: „Нека буде разапет!“

²³ Он их упита: „Какво је зло учинио?“ Али они су још гласније повикали: „Нека буде разапет!“

²⁴ Када је Пилат видео да ништа не користи, него да настаје још већи метеж, узео је воду и опрао руке пред народом, рекавши: „Ја немам ништа са смрћу овог праведника; ви ћете одговарати за то.“

²⁵ А сав народ рече: „Нека његова крв падне на нас и на нашу децу!“

²⁶ Тада им је ослободио Вараву, а Исуса је предао да га избичују и разапну на крст.

Војници се ругају Исусу

²⁷ Након тога су заповедникови војници повели Исуса у преторијум. Око њега се окупила цела чета. ²⁸ Свукли су Исуса и огрнули га скерлетним плаштом. ²⁹ Онда су исплели венац од трња, те му ставили на главу и трску у његову десну руку. И клањали су се пред њим, говорећи: „Здраво, Царе јудејски!“ ³⁰ Пљували су на њега, а онда су узели трску и ударали га по глави. ³¹ Када су му се наругали, скинули су са њега огртач и обукли му његову одећу, па су га одвели да га разапну.

Исуса спроводе до места погубљења

Распеће

³² Када су изашли, нашли су неког човека из Кирине, по имену Симон, и натерали га да му понесе крст. ³³ Када су дошли на место звано Голгота, што значи „Место лобање“, ³⁴ дали су му да пије вино помешано са жучи. Али пошто је окусио, није хтео да пије.

³⁵ Када су га разапели, поделили су његову одећу бацајући коцку. ³⁶ Седели су тамо и чували га. ³⁷ Онда су изнад његове главе ставили натпис на коме је била написана његова кривица: „Ово је Исус, Цар јудејски.“

³⁸ Са њим су разапели и два одметника, једног с десне стране, а другог с леве стране. ³⁹ А пролазници су га вређали и климали својим главама, ⁴⁰ говорећи: „Де сад, ти што рушиш храм и за три дана га подижеш, спаси самога себе! Ако си Син Божији, сиђи с крста!“

⁴¹ Слично су му се ругали и водећи свештеници са зналцима Светог писма и старешинама: ⁴² „Друге је спасао, а не може да спасе самог себе! Па, он је израиљски Цар! Нека сиђе сад с крста па ћемо поверовати у њега! ⁴³ Уздао се у Бога, нека га сад избави ако му је по вољи! Са̂м је рекао: ’Син сам Божији.’“ ⁴⁴ Тако су га вређали и одметници разапети са њим.

Исусова смрт

⁴⁵ А од подне па до три сата наста тама по свој земљи. ⁴⁶ Око три сата поподне, Исус завапи веома гласно: „Ели, Ели, лема савахтани?!“ То значи: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?!“

⁴⁷ А неки који су ту стајали, чули су ово, па су рекли: „Овај дозива Илију!“

⁴⁸ Један од војника одмах отрча, узе сунђер, натопи га киселим вином, натаче на штап, те је тако појио Исуса. ⁴⁹ Остали су говорили: „Пусти да видимо хоће ли доћи Илија да га спасе!“

⁵⁰ Исус још једном снажно узвикну и издахну.

⁵¹ Уто се храмска завеса расцепи на двоје од горе до доле, а земља се потресе, те се стене распукоше. ⁵² Гробови се отворише, па устадоше из мртвих многи свети који су уснули^[a], ⁵³ и изађоше из својих гробова. Ови су касније, након Исусовог ускрсења, дошли у Свети град^[b] и показали се многима.

⁵⁴ А римски капетан и они који су са њим чували Исуса, кад су видели потрес и све што се догодило, силно су се уплашили и рекли: „Овај је заиста био Божији Син!“

⁵⁵ Тамо су биле и многе жене које су посматрале издалека. Оне су пратиле Исуса из Галилеје и служиле му. ⁵⁶ Међу њима су биле Марија Магдалена, Марија, мајка Јаковљева и Јосифова, и мајка Заведејевих синова.

Исусова сахрана

⁵⁷ Кад се спустило вече, дође неки богати човек из Ариматеје, по имену Јосиф, који је и са̂м био Исусов следбеник. ⁵⁸ Овај дође к Пилату и затражи од њега Исусово тело. Тада Пилат нареди да му се тело преда. ⁵⁹ Јосиф узе Исусово тело, увијe га у чисто платно, ⁶⁰ те га положи у нови гроб који је издубио у стени за себе. Онда је навалио велики камен на улаз у гробницу и отишао. ⁶¹ Марија Магдалена и друга Марија седеле су тамо наспрам гроба.

⁶² Следећег дана, после Припреме, окупе се водећи свештеници и фарисеји код Пилата. ⁶³ Рекли су: „Господару, сетили смо се да је она варалица, још док је био жив, рекао да ће након три дана ускрснути. ⁶⁴ Зато нареди да се гроб обезбеди до трећег дана, да не би дошли његови ученици и украли га. Они ће онда рећи народу да је он ускрснуо из мртвих, па ће тако последња превара бити већа него прва.“ ⁶⁵ Пилат им одговори: „Ево вам стража; идите и обезбедите гроб како знате.“ ⁶⁶ Они оду и обезбеде гроб: запечате гробни камен и поставе стражу.

Мардохеј тражи Јестирину помоћ

4 Мардохеј је сазнао шта је све учињено, па је раздро своју одећу, навукао кострет и посуо се пепелом. Изашао је насред града и плакао гласним и горким јецајем. ² Али отишао је само до царевих врата јер на царева врата није смело да се уђе у кострети. ³ У свим областима, у местима где је досегла царева реч и његов закон, Јевреји су били у жалости, посту, плачу и лелеку. Многи су били у кострети и пепелу.

⁴ Тада су Јестири дошле њене слушкиње и евнуси и то су јој јавили. Царица се силно потресла. Послала је одећу да обуку Мардохеја, да скине кострет, али он није хтео да је узме. ⁵ Јестира је позвала Атаха, једног од царевих евнуха кога је он послао да јој служи, па му је наредила за Мардохеја да сазна о чему се ради и шта се дешава.

⁶ Атах је отишао код Мардохеја на градски трг испред царевих врата. ⁷ И Мардохеј му је пренео све што га је задесило и колико ће сребра укупно Аман да одмери у цареву ризницу да истребе Јевреје. ⁸ Дао му је препис записаног закона о њиховом истребљењу, даног у Сусану, да покаже Јестири; да је обавести и наложи јој да иде код цара и моли га за милост, да пред њим заступа свој народ.

⁹ Атах се вратио и пренео Јестири све Мардохејеве речи. ¹⁰ А Јестира је наредила Атаху да пренесе Мардохеју: ¹¹ „Све цареве слуге и народ из свих царевих области знају да би било који мушкарац и жена, који би дошао у унутрашњост двора, а није позван, био убијен према једном његовом закону. Осим ако би му цар пружио златно жезло и оставио га да живи. А ја, ево, нисам позвана да идем код цара тридесет дана.“

¹² Тако су пренели Мардохеју Јестирине речи. ¹³ А Мардохеј је овако одговорио Јестири: „И не помишљај у својој души да ћеш на царевом двору бити сачувана више од свих Јевреја. ¹⁴ Јер, ако заћутиш у овом часу, Јеврејима ће са другог места доћи помоћ и избављење, а ти и дом твог оца ћете да настрадате. А ко зна, можда си баш за време попут овог доспела на место царице?“

¹⁵ Јестира је одговорила Мардохеју: ¹⁶ „Иди и окупи све Јевреје које нађеш у Сусану па постите за мене. Не једите и не пијте три дана, ни дању ни ноћу. А и ја и моје слушкиње ћемо да постимо и таква ћу да идем цару, макар и не било по закону. Па ако погинем – погинем.“

¹⁷ Тако је Мардохеј отишао и урадио све како му је Јестира наложила.

Пут у Рим

27 Када је било одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предали су на чување капетану царске чете који се звао Јулије. ² Укрцали смо се у једну адрамитску лађу, која је требало да плови у азијске луке, и отпловили. Са нама је био Аристарх, Македонац из Солуна.

³ Сутрадан смо пристали у Сидону. Капетан Јулије се љубазно опходио према Павлу и допустио му да посети своје пријатеље, да би се побринули за његове потребе. ⁴ Кад смо отишли оданде, пловили смо у заветрини Кипра, јер су дували противни ветрови. ⁵ Препловивши море дуж обала Киликије и Памфилије, стигли смо у Миру лисијску. ⁶ Ту је капетан нашао лађу из Александрије која је пловила за Италију, те се укрцасмо. ⁷ Неколико дана смо пловили веома споро и једва смо стигли до Книда. Пошто нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне, у заветрини Крита. ⁸ Пловећи с муком уз обалу, стигли смо у место које се звало „Добра пристаништа“, близу града Ласеје.

⁹ Будући да је прошло доста времена, а пловидба постала опасна, јер се и пост^[a] већ био завршио, Павле их је опомињао: ¹⁰ „Људи – говорио им је – видим да ће ова пловидба бити опасна и да ће бити велике штете, не само по товар и лађу, него и по наше животе.“ ¹¹ Међутим, капетан је имао више поверења у кормилара и власника брода, него у Павла. ¹² Пошто лука није била погодна да се презими, већина је одлучила да се отплови даље уз обалу, како би дошли до Феникса и тамо презимили. То је била критска лука која је била отворена према југозападу и северозападу.

¹³ Дувао је благ јужни ветар, па су мислили да ће остварити што су наумили. Подигли су сидро и запловили уз саму обалу Крита. ¹⁴ Није прошло дуго, кадли са Крита поче да дува јак олујни ветар звани „Североисточњак“. ¹⁵ Захватио је лађу која није могла да се противи ветру, па смо морали да се препустимо ветру да нас носи. ¹⁶ Пловећи, пак, у заветрини неког острва по имену Кауда, с тешком муком смо успели да задржимо бродски чамац. ¹⁷ Када су га подигли, употребили су помоћна средства да подвежу лађу. Бојећи се да се не насучу на обалу Сирте, спустили су плутајуће сидро препуштајући се ветру. ¹⁸ Пошто нас је наредног дана олуја жестоко бацала, почели су да избацују товар. ¹⁹ Трећег дана су својим рукама избацили из лађе бродску опрему. ²⁰ Пошто се током много дана ни сунце ни звезде нису појавили, а снажна бура и даље беснела, изгубили смо сваку наду да ћемо се спасти.

²¹ Како већ дуже време нико није ништа јео, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отискивати се с Крита, јер бисмо тако избегли ову невољу и штету. ²² Сад вам, пак, саветујем да се ободрите, јер нико од вас неће изгубити живот, осим што ће лађа потонути. ²³ Прошле ноћи ми се указао анђео Бога коме припадам и коме служим, ²⁴ па ми је рекао: ’Павле, не бој се, јер мораш доћи пред цара у Рим. Бог ће ради тебе сачувати животе свих који плове с тобом.’ ²⁵ Зато се разведрите, јер верујем Богу да ће бити онако како ми је речено. ²⁶ Ипак, морамо да се насучемо на неко острво.“

²⁷ У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији^[b], негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. ²⁸ Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара^[c]. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. ²⁹ Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. ³⁰ Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. ³¹ Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ ³² Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне.

³³ Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. ³⁴ Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ ³⁵ Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. ³⁶ Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. ³⁷ На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море.

Бродолом

³⁹ Када се разданило, нису препознали копно. Ипак, угледали су неки залив са приступачном обалом, где су хтели да уплове бродом, ако то буде могуће. ⁴⁰ Одвезали су сидра и спустили их у море. Истовремено су олабавили ужад на кормилима, подигли предње једро према ветру и запутили се ка обали. ⁴¹ Међутим, наишли су на гребен и насукали се. Предњи део брода је насео и остао непокретан, док се задњи ломио под ударима јаких таласа. ⁴² Тада су војници наумили да побију затворенике како не би који испливао и побегао. ⁴³ Међутим, капетан је желео да спасе Павла, те им није дозволио да спроведу своју намеру. Наредио је да они који знају да пливају први скоче у воду и домогну се копна, ⁴⁴ а да га се остали домогну, ко на даскама, ко на остацима лађе. Тако су се сви спасли дошавши до копна.