M’Cheyne Bible Reading Plan

Авра̂м и Сара у Герару

20 Оданде Авра̂м оде у крајеве Негева и настани се између Кадиса и Сура. Док је у Герару живео као странац, ² Авра̂м је за своју жену Сару рекао да му је сестра. Стога је Авимелех, цар Герара, послао по Сару и узео је к себи.

³ Али Бог се указао Авимелеху ноћу у сну и рекао му: „Због жене коју си узео к себи, мораш умрети, јер је она удата жена.“

⁴ Међутим, Авимелех јој се није приближавао. На то Авимелех рече: „Господе, зар ћеш и недужан народ побити? ⁵ Није ли ми тај човек рекао да му је она сестра? А и она је рекла да јој је он брат. Учинио сам то чисте савести, и нисам окаљао руке.“

⁶ Бог му у сну одговори: „Знам ја да си то учинио чисте савести; у ствари, ја сам те спречио да не згрешиш против мене; зато ти нисам дозволио да је такнеш. ⁷ Стога сад врати жену њеном мужу; он је, наиме, пророк, па ће се молити за тебе да не умреш. Ако ли је не вратиш, сигурно ћеш умрети и ти и сви твоји.“

⁸ Авимелех устане у рано јутро и позва све своје слуге и исприча им све што се десило. Људе обузе велики страх. ⁹ Авимелех затим позва Авра̂ма и рече му: „Шта си нам то учинио? И чиме сам се то огрешио о тебе, да на мене и моје царство свалиш толики грех? Понео си се према мени толико лоше, како се нико не би понео према било коме.“ ¹⁰ Авимелех упита Авра̂ма: „Шта те је навело да учиниш такву ствар?“

¹¹ Авра̂м одговори: „Заиста сам мислио да нема Божијег страха у овом месту, и да ће ме убити због моје жене. ¹² А она је заиста моја сестра, ћерка мога оца, али не и моје мајке, па сам је оженио. ¹³ Кад ме је Бог послао из дома мога оца у туђину, ја сам јој рекао: ’Учини ми ову услугу: где год пођемо, реци – он ми је брат.’“

¹⁴ Авимелех узе оваца, крупне стоке, слуге и слушкиње, па их даде Авра̂му. Вратио му је и његову жену Сару. ¹⁵ Авимелех рече: „Ево, моја ти је земља отворена. Настани се где год ти се свиђа.“

¹⁶ А Сари је рекао: „Ево, дајем твом брату хиљаду сребрњака, као доказ твоје невиности пред свима што су с тобом;^[a] тиме си потпуно оправдана.“

¹⁷ Затим се Авра̂м помолио, те је Господ исцелио Авимелеха, његову жену, и његове слушкиње, те су поново могле да рађају. ¹⁸ Господ је, наиме, због Саре, Авра̂мове жене, учинио неродном сваку жену у Авимелеховом дому.

Исус долази у сукоб са верским вођама

О разводу

19 Када је Исус завршио ове беседе, напустио је Галилеју и дошао у област Јудеје, с друге стране Јордана. ² Пратило га је велико мноштво народа. Он је онда излечио болесне у народу.

³ Тада му приступише неки фарисеји с намером да га искушају. Рекоше му: „Да ли је допуштено човеку да се разведе од своје жене из било каквог разлога?“ ⁴ Исус одговори: „Зар нисте читали да је Створитељ у почетку створио мушко и женско?“ ⁵ Уз то је рекао: „Стога ће човек оставити свога оца и своју мајку, те се приљубити уз своју жену, па ће двоје бити једно тело. ⁶ Тако нису више двоје, него једно тело. Дакле, што је Бог саставио, човек да не раставља!“ ⁷ А они му рекоше: „Зашто је онда Мојсије заповедио да муж да̂ својој жени потврду о разводу брака када се од ње разводи?“

⁸ Исус им одговори: „Мојсије вам је због тврдоће вашег срца допустио да се разводите од својих жена. Ипак, у почетку није било овако. ⁹ А ја вам кажем: ко се разведе од своје жене, осим због њеног блуда, и ожени се другом, тај чини прељубу.“ ¹⁰ Тада му рекоше његови ученици: „Ако тако стоје ствари између мужа и жене, онда је боље не женити се.“ ¹¹ Исус им одговори: „Не могу то сви разумети, него само они којима је дано. ¹² Има, наиме, неспособних за брак, јер су рођени са телесном маном. Има, опет, и таквих који су неспособни за брак, јер су их људи осакатили. А има и таквих који су сами себе лишили брачног живота, због Царства небеског. Ко може да прихвати, нека прихвати.“

Исус благосиља децу

¹³ Тада су му довели децу да би положио руке на њих и помолио се за њих, али су им ученици бранили. ¹⁴ Исус рече: „Пустите децу и не спречавајте их да долазе к мени, јер таквима припада Царство небеско!“ ¹⁵ Исус положи руке на њих па оде оданде.

Богати младић

¹⁶ Уто му приступи неки човек и рече: „Учитељу, какво добро треба да чиним да бих имао вечни живот?“ ¹⁷ Исус му одговори: „Зашто ме питаш шта је добро? Само је Један добар. Ако хоћеш да уђеш у живот, држи заповести.“

¹⁸ Човек га упита: „А које?“ Исус му одговори: „Не убиј, не чини прељубе, не кради, не сведочи лажно, ¹⁹ поштуј свога оца и мајку, и воли ближњега свога као самога себе.“ ²⁰ Младић му рече: „Све сам то извршавао. Шта ми још недостаје?“

²¹ Исус му одговори: „Ако хоћеш да будеш савршен, онда иди и продај све што имаш, па раздели то сиромасима и имаћеш благо на небесима. Онда дођи и следи ме.“

²² Када је то младић чуо, отишао је жалостан, јер је имао велики иметак.

²³ Исус рече својим ученицима: „Заиста вам кажем да је богаташу тешко ући у Царство небеско! ²⁴ Још вам кажем да је лакше камили да прође кроз иглене уши, него богаташу да уђе у Царство Божије.“

²⁵ Када су ученици чули ово, запањише се и рекоше: „Ко се онда може спасти?“

²⁶ Исус их погледа па им рече: „За људе је ово немогуће, али је за Бога све могуће.“

²⁷ Тада му Петар рече: „Ево, ми смо све оставили и кренули за тобом. Шта ћемо, дакле, добити за то?“

²⁸ А Исус им рече: „Заиста вам кажем: долази дан свеопште обнове када ће Син Човечији сести на престо своје славе. Тада ћете ви који ме следите и сами сести на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих. ²⁹ И свако ко због мене остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку, или жену, или децу, или њиве, примиће стоструко и баштиниће вечни живот. ³⁰ Али ће многи први бити последњи, и последњи – први.

Израиљци исповедају грехе

9 Двадесет четвртог дана истог месеца, израиљски народ се окупио на пост у кострети, посути прашином. ² Наиме, потомци Израиља су се одвојили од туђинаца, па су устали и исповедили своје грехе и кривице својих предака. ³ Стајали су на свом месту и наглас читали књигу Закона Господа, Бога свога, четвртину дана. Четвртину дана су се исповедали и клањали Господу, Богу своме. ⁴ Тада су на постоље стали Левити: Исус, Ваније, Кадмило, Севанија, Вуније, Серевија, Ванија и Хенаније. Заплакали су из свег гласа Господу, свом Богу. ⁵ А Левити Исус, Кадмило, Ванија, Асавнија, Серевија, Одија, Севанија и Петаја су рекли: „Устаните и благосиљајте Господа, свог Бога, од века до века!“

Молитва Левита

„Нека је благословено твоје славно име, нека је узвишено над сваким благословом и хвалом! ⁶ Јер ти си Господ, ти једини. Ти си створио небеса и небо над небесима са свом војском њиховом; и земљу и све што је на њој; и мора и све што је у њима. Ти дајеш живот свима њима и војска ти се небеска клања!

⁷ Ти си, Господе, Бог који је изабрао Аврама, извео га из Ура Халдејског и назвао га Авра̂м. ⁸ Нашао си да му је срце верно пред тобом, па си са њим склопио савез, да му даш земљу Хананаца, Хетита, Аморејаца, Фережана, Јевусејаца и Гергешана, њему и његовом потомству. И испунио си своје речи јер си праведан!

⁹ Видео си невољу наших предака у Египту, чуо си им вапај код Црвеног мора; ¹⁰ Учинио си знакове и чудеса над фараоном, над свим његовим слугама и читавим народом његове земље, јер си знао да су бахато поступили према њима. Тако си стекао себи име, баш какво је и данас. ¹¹ Ти си разделио море пред њима и прошли су посред мора, по сувом дну, а њихове си прогонитеље бацио у дубине, као камен у силне воде! ¹² Водио си их дању стубом од облака, а ноћу си им стубом од огња осветљавао пут којим су ишли.

¹³ Сишао си на брдо Синај и говорио им са небеса; дао си им праведне прописе, истините законе и добре уредбе и заповести. ¹⁴ Обзнанио си им своју свету суботу и дао им заповести, уредбе и Закон преко Мојсија, свога слуге. ¹⁵ Дао си им хлеб са неба кад су били гладни и воду из стене си им довео кад су били жедни; још си им рекао да иду и запоседну земљу за коју си се заклео да ћеш им је дати.

¹⁶ Али су они и наши преци били бахати и тврдоглави и нису послушали твоје заповести. ¹⁷ Нису хтели да слушају, нису запамтили твоја чудеса која си урадио са њима, него су тврдоглаво изабрали вођу да се врате свом робовању у Египат. А ти си Бог који прашта, милосрдни и милостиви, спор на срџбу и богат милосрђем, па их ниси напустио ¹⁸ ни када су себи направили ливено теле, кад су рекли: ’Ово је твој бог који те је извео из Египта!’, кад су учинили велика богохуљења.

¹⁹ Ти их у свом многоструком милосрђу ниси напустио у пустињи. Стуб од облака их није напустио дању, да их води путем; а ни стуб од огња, да им ноћу осветљава пут којим су ишли. ²⁰ Дао си им свој добри Дух да их поучава, своју ману ниси ускратио њиховим устима, а и воду си им дао кад су били жедни. ²¹ Четрдесет година си их збрињавао у пустињи и нису оскудевали. Одећа им се није поцепала и ноге им нису отицале.

²² Дао си им царства и народе, разместио их по подручјима, а они су запосели земљу Сихона, земљу цара есевонског и земљу Ога, цара васанског. ²³ Њихове си потомке умножио као звезде небеске и довео их у земљу за коју си рекао њиховим прецима да уђу у њу и запоседну је. ²⁴ И ушли су њихови потомци и запосели су земљу, а ти си им покорио житеље земље, Хананце. Још си им с њима дао у руке њихове цареве и народе земаљске, да раде с њима како им је воља. ²⁵ Тако су освојили утврђења и плодну земљу, заузели су куће препуне сваког добра, ископане бунаре, винограде, маслине, плодоносна стабла – обиље хране – па су јели до миле воље, угојили се и уживали у твојој великој доброти.

²⁶ Али су ти били непослушни и бунтовни. Бацили су твој Закон иза својих леђа и убили твоје пророке који су их упозоравали, како би их теби вратили. Тако су учинили велика богохуљења. ²⁷ И ти си их предао у руке њихових злотвора и они су им задавали невоље. Зато су у време своје невоље завапили теби, а ти си их чуо са небеса и по свом многоструком милосрђу си им дао избавитеље који су их избављали из руку њихових злотвора.

²⁸ Али тек што би завладао мир, опет су пред тобом чинили зло. Ти си их препустио рукама њихових злотвора па су они владали над њима. А када би ти опет завапили ти би их чуо са небеса и избављао их по свом милосрђу много пута.

²⁹ Упозоравао си их како би се вратили твом Закону, али су били бахати и нису послушали твоје заповести и твоје прописе. Огрешили су се о њих, а ко год да их врши по њима ће стећи живот. Али, они су се тврдоглаво окренули од тебе, укрутили вратове и нису те послушали. ³⁰ А ти си их подносио многе године и упозоравао их својим Духом преко својих пророка, али нису послушали. Зато си их предао у руке народа земаљских. ³¹ И у свом многостуком милосрђу их ниси затро и ниси их напустио, јер си ти Бог милосрдан и милостив.

³² Стога, о, Боже наш, Боже велики, моћни и страшни, који чуваш савез и исказујеш милост, нека пред тобом не буде незнатна сва ова невоља која је снашла нас, наше цареве, наше главаре, наше свештенике, наше пророке, наше претке и сав наш народ још од времена царева асирских до данашњих дана. ³³ Ти си праведан у свему што нас је задесило. Јер ти си поступао верно, а ми смо поступали опако. ³⁴ Наши цареви, наши главари, наши свештеници и наши преци нису извршавали твој Закон и нису марили за твоје заповести и твоја сведочанства којима си их упозоравао. ³⁵ Јер, у њиховом царству и у твојој великој доброти коју си им дао, у земљи великој и плодној коју си им подастро, нису ти служили и нису се одвратили од својих злих дела.

³⁶ А ево нас данас – робови смо у земљи коју си дао нашим прецима да једу њене плодове и сва њена добра. Ми смо робови у њој! ³⁷ Њен богати урод припада царевима које си над нама поставио због наших греха. Они владају како им је воља над нашим телима и над нашим стадима, а ми смо у великој невољи!

³⁸ И сада, због свега овога склапамо поуздан савез и потписујемо га, а запечатиће га наши главари, наши Левити и наши свештеници.“

Догађаји у Ефесу

19 Док је Аполос био у Коринту, Павле је прошао кроз горња подручја и дошао у Ефес. Тамо је нашао неке ученике ² и упитао их: „Да ли сте примили Светог Духа када сте поверовали?“

Они су му одговорили: „Нисмо ни чули да Свети Дух постоји.“

³ „Онда, каквим сте крштењем крштени?“ – упитао их је Павле.

„Јовановим крштењем“ – одговорише му.

⁴ На то им Павле рече: „Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да верује у онога који ће после њега доћи, то јест у Исуса.“ ⁵ Када су то чули, крстили су се у име Господа Исуса. ⁶ А када је Павле положио своје руке на њих, Свети Дух је сишао на њих, те су почели да говоре другим језицима и да пророкују. ⁷ Било их је укупно дванаест људи.

⁸ Павле је током три наредна месеца одлазио у синагогу и одважно проповедао. Расправљао је са њима и убеђивао их о Царству Божијем. ⁹ Али, како су неки, који су били окорели и непослушни, пред свима ружили овај Пут, Павле је одступио од њих. Онда је одвојио ученике, па је свакодневно водио расправе у школи неког Тирана. ¹⁰ Ово је потрајало две године, тако да су сви житељи Мале Азије, и Јевреји и Грци, чули реч Господњу. ¹¹ Господ је чинио изванредна чуда преко Павла, ¹² тако да су чак и марамице и делове његове одеће стављали на болеснике, те би их болест напуштала, а зли духови излазили из њих.

¹³ А и неки Јевреји, који су тумарали наоколо и истеривали зле духове, покушали су да призову име Господа Исуса над онима који су били опседнути злим дусима. Говорили су: „У име Исуса кога Павле навешћује, заповедам вам да изађете!“ ¹⁴ То су чинили седам синова неког Скеве, јеврејског водећег свештеника. ¹⁵ Зли дух им је одговорио: „Знам Исуса, а и Павла познајем, али ко сте ви?“ ¹⁶ Човек који је био опседнут злим духом скочи на њих и надвлада их, па су голи и изранављени побегли из те куће.

¹⁷ Све становнике Ефеса, и Јевреје и Грке, обузео је страх када су сазнали за ово, те се величало име Господа Исуса. ¹⁸ Многи који су узверовали долазили су да исповеде и обзнане своја зла дела. ¹⁹ Велики број оних који су се бавили врачарством, доносили су своје врачарске књиге и спаљивали их пред свима. Када су прорачунали њихову вредност, утврдили су да вреде педесет хиљада сребрњака. ²⁰ Тако је, снагом Господњом, реч његова јачала и ширила се.

²¹ Након ових догађања, Павле је одлучио да прође Македонијом и Ахајом и да оде у Јерусалим. „После тога – рекао је Павле – морам да видим и Рим.“ ²² Онда је послао у Македонију своја два помоћника, Тимотеја и Ераста, а он је још неко време провео у Малој Азији.

Побуна у Ефесу

²³ Некако у то време, у Ефесу је избила велика побуна против Пута Господњег. ²⁴ Наиме, неки ковач по имену Димитрије, израђивао је сребрне храмиће богиње Артемиде и тиме обезбеђивао велику зараду занатлијама. ²⁵ Сазва он њих, као и све оне који су се бавили истим занатом, па им рече: „Људи, ви знате да наше благостање долази од овог посла, ²⁶ а видите и чујете како је онај Павле убедио и завео многи народ, не само у Ефесу него и у целој Малој Азији, говорећи да богови направљени људском руком нису богови. ²⁷ Али, није само углед нашег заната доведен у питање, већ и то да се храм велике богиње Артемиде неће сматрати ни за шта. Тиме би се нанела штета величанству богиње, коју поштује цела Мала Азија и сав свет.“

²⁸ Када су то чули, обузео их је гнев, па су почели да узвикују: „Велика је Артемида ефешка!“ ²⁹ Сав град се ускомешао. Народ сложно нагрну у позориште вукући Павлове сапутнике, Македонце Гаја и Аристарха. ³⁰ Павле је хтео да изађе пред народ, али му то ученици нису дозволили. ³¹ Такође су му и неки од провинцијских угледника, који су му били пријатељи, поручили да се не појављује у позоришту.

³² Једни су узвикивали једно, а други друго, јер је окупљени народ био збуњен, тако да већина није знала због чега су се окупили. ³³ Неки из народа су подстицали Александра да иступи, јер су га Јевреји гурали напред. Он махну руком желећи да се одбрани пред народом. ³⁴ Међутим, када су људи дознали да је он Јеврејин, почели су сви у један глас да узвикују: „Велика је Артемида ефешка!“ То је трајало читава два сата.

³⁵ Тада је градски службеник умирио народ речима: „Грађани Ефеса! Није ли сваком човеку познато да је град Ефес чувар храма велике Артемиде и њеног кипа који је пао са неба? ³⁶ Пошто су те ствари неоспорне, требало би да се умирите и да ништа не чините брзоплето. ³⁷ Људи које сте довели нису покрали храм, нити су вређали нашу богињу. ³⁸ Зато, ако Димитрије и мајстори с њим имају какву тужбу против некога, судови су отворени, а и намесници су ту, па нека се туже. ³⁹ Ако неко тражи нешто више, то ће се решити у законитој скупштини. ⁴⁰ Прети нам, наиме, опасност да будемо оптужени за ово што је било данас, јер нема никаквог разлога којим бисмо могли да оправдамо ово комешање.“

⁴¹ После ових речи је распустио скуп.