M’Cheyne Bible Reading Plan

Манасија, цар Јуде

(2. Цар 21,1-18)

33 Манасија је имао дванаест година када је постао цар, а у Јерусалиму је владао педесет пет година. ² Чинио је оно што је зло у ГОСПОДЊИМ очима, поводећи се за гнусобама народâ које је ГОСПОД истерао пред Израелцима. ³ Поново је саградио узвишице које је разорио његов отац Езекија, а подигао је и жртвенике Ваалима и направио Ашерине мотке. Клањао се свим звездама и служио им. ⁴ Подигао је жртвенике и у Дому ГОСПОДЊЕМ, за који је ГОСПОД рекао: »Моје Име ће остати у Јерусалиму довека.« ⁵ У оба дворишта Дома ГОСПОДЊЕГ подигао је жртвенике свим звездама. ⁶ Приносио је своје синове као жртве паљенице у долини Бен Хином, бавио се враџбинама, гатањем и врачањем, саветовао се са медијумима и призивачима духова. Чинио је много тога што је зло у ГОСПОДЊИМ очима, изазивајући га на гнев.

⁷ Узео је резбарени лик који је начинио и ставио га у Божији Дом, за који је Бог рекао Давиду и његовом сину Соломону: »У овај Храм и у Јерусалим, који сам изабрао између свих Израелових племена, ставићу своје Име довека. ⁸ Нећу учинити да Израелци поново оду из земље коју сам дао њиховим праоцима, само ако буду помно извршавали све што сам им заповедио – сав Закон и уредбе и законе које сам им дао преко Мојсија.«

⁹ Али Манасија одведе Јуду и житеље Јерусалима на странпутицу, па су чинили више зла него народи које је ГОСПОД затро пред Израелцима. ¹⁰ ГОСПОД је говорио Манасији и његовом народу, али они га нису слушали.

¹¹ Зато ГОСПОД на њих доведе заповеднике војске асирског цара, који заробише Манасију, ставише му куку у нос, везаше га бронзаним оковима и одведоше у Вавилон. ¹² У својој невољи, он замоли ГОСПОДА, свога Бога, за милост и дубоко се понизи пред Богом својих праотаца. ¹³ А када му се помолио, ГОСПОДА дирну његово преклињање, па му услиши молитву и врати га у Јерусалим, у његово царство. Тада Манасија спозна да је ГОСПОД Бог.

¹⁴ После тога Манасија обнови спољни зид Давидовог града, западно од извора Гихона у долини, све до улаза Рибље капије и око брда Офела, а уједно му повећа и висину. Он постави и војне заповеднике у свим утврђеним градовима Јуде. ¹⁵ Манасија одбаци туђе богове и уклони онај лик из Дома ГОСПОДЊЕГ, као и све жртвенике које је био саградио на Храмском брду и у Јерусалиму и баци их ван града. ¹⁶ Потом обнови ГОСПОДЊИ жртвеник и на њему принесе жртве за заједништво и жртве захвалнице и рече Јудејима да служе ГОСПОДУ, Богу Израеловом. ¹⁷ А народ је наставио да приноси жртве на узвишицама, али само ГОСПОДУ, своме Богу.

¹⁸ Остала Манасијина дела, укључујући и молитву Богу и речи које су му видеоци говорили у име ГОСПОДА, Бога Израеловог, записана су у Летописима царева Израела. ¹⁹ Његова молитва и како је Бога дирнуло његово преклињање, као и сви његови греси, невера и места на којима је саградио узвишице и поставио Ашерине мотке и идоле пре него што се понизио – све је то забележено у записима виделаца. ²⁰ Манасија умре, па га сахранише у његовој палати. На месту цара наследи га његов син Амон.

Амон, цар Јуде

(2. Цар 21,19-26)

²¹ Амон је имао двадесет две године када је постао цар, а у Јерусалиму је владао две године. ²² Чинио је оно што је зло у ГОСПОДЊИМ очима, као и његов отац Манасија. Служио је свим идолима које је направио његов отац Манасија и приносио им жртве. ²³ Али, за разлику од свога оца Манасије, није се понизио пред ГОСПОДОМ, него је још увећао своју кривицу. ²⁴ Амонови службеници сковаше заверу против њега и убише га у његовој палати. ²⁵ Потом народ земље поби све који су сковали заверу против цара Амона и на место цара постави његовог сина Јосију.

19 После тога чух нешто као силну грају великог мноштва на небу. Викали су:

³ И још рекоше:

⁴ Тада двадесет четири старешине и четири жива бића падоше ничице и поклонише се Богу, који је седео на престолу, и рекоше: »Амин! Алилуја!«

⁵ А са престола дође глас који рече:

⁶ Онда чух нешто као грају великог мноштва и као хучање многих вода и као тутњаву јаких громова како говори:

А то платно су праведна дела светих.

⁹ Анђео ми рече: »Пиши: ‚Благо онима који су позвани на Јагњетову свадбу!‘«

И још ми рече: »Ово су истините Божије речи.«

¹⁰ Падох ничице пред његове ноге да му се поклоним, а он ми рече: »Немој. И ја сам слуга као и ти и твоја браћа која имају Исусово сведочанство. Богу се поклони. Јер, Исусово сведочанство је дух пророштва.«

Јахач на белом коњу

¹¹ И видех отворено небо, а тамо – коњ белац! Име његовог јахача је Верни и Истинити, и он суди и ратује по правди. ¹² Очи су му као пламтећи огањ, а на глави му је много круна. Он има написано име које не зна нико осим њега. ¹³ Обучен је у огртач натопљен крвљу и име му је Божија Реч. ¹⁴ Пратиле су га небеске војске на белим коњима, обучене у бело, чисто платно. ¹⁵ Из уста му излази оштар мач којим ће ударити народе. Владаће над њима гвозденом палицом и газити грожђе у муљачи жестоког вина гнева Бога Сведржитеља. ¹⁶ На огртачу и на боку му је написано име:

Цар над царевима и господар над Господарима

¹⁷ Тада видех једног анђела како стоји на сунцу и из свега гласа довикује свим птицама које лете по небу: »Дођите! Окупите се за велику Божију гозбу, ¹⁸ да једете меса царева, меса војсковођа и меса моћника, и меса коња и њихових јахача, и меса свих слободњака и робова, и малих и великих!«

¹⁹ Онда видех Звер и земаљске цареве са њиховим војскама како су се окупили да ратују против Јахача на коњу и против његове војске. ²⁰ И Звер би ухваћена, а с њом и Лажни пророк, који је у њено име чинио знамења којима је заводио оне што су примили жиг Звери и клањали се њеном лику. Обоје су живи бачени у огњено језеро горућег сумпора. ²¹ Остале поби мач који је изашао из уста Јахача на коњу, и све се птице наједоше њиховог меса.

1 Пророштво. Реч ГОСПОДЊА Израелу преко Малахије:

Божија љубав према Израелу

² »Волео сам вас«, каже ГОСПОД, »а ви питате: ‚Како си нас волео?‘

»Зар Исав није био Јаковљев брат?« пита ГОСПОД. »Али Јакова сам заволео, ³ а Исава замрзео, па сам његове горе претворио у пустош и његово наследство предао пустињским шакалима.«

⁴ Едомци^[a] би могли да кажу: »Иако смо сатрвени, обновићемо рушевине.«

Али овако каже ГОСПОД над војскама: »Могу они да обнове, али ја ћу срушити. Зваће их Земља опакости и Народ на који се ГОСПОД увек гневи.

⁵ »Својим очима ћете то видети и рећи: ‚ГОСПОД је велик и ван граница Израела!‘«

Жртве с маном

⁶ »Син указује част оцу, а слуга господару. Ако сам ја отац, где је част која ми припада? Ако сам господар, где је страх од мене? – каже ГОСПОД над војскама вама, свештеници, вама који презирете моје Име.

»А ви питате: ‚Како смо то презрели твоје Име?‘

⁷ »Приносите укаљану храну на мом жртвенику, а питате: ‚Чиме смо те укаљали?‘

»Када кажете да је сто ГОСПОДЊИ вредан презира ⁸ и када слепу животињу доводите да је жртвујете, зар то није зло? И када жртвујете сакату или болесну животињу, зар то није зло? Принеси је своме намеснику! Хоће ли он бити задовољан тобом и лепо те примити?« каже ГОСПОД над војскама.

⁹ Сада молите Бога да нам се смилује. »Уз оваква ваша дела, хоће ли вас лепо примити?« каже ГОСПОД над војскама.

¹⁰ »О, када би неко од вас затворио врата Храма, да узалуд не палите ватру на мом жртвенику! Нисте ми мили«, каже ГОСПОД над војскама, »и нећу да примам жртве из ваших руку.

¹¹ »Од истока до запада, моје Име биће велико међу народима. На свакоме месту приносиће се кâд и чисте жртве мом Имену, јер ће моје Име бити велико међу народима«, каже ГОСПОД над војскама. ¹² »Али ви га скврнавите када говорите да је сто ГОСПОДЊИ укаљан, а храна на њему вредна презира.

¹³ »И још говорите: ‚Каква гњаважа!‘ и презриво фркћете на њега«, каже ГОСПОД над војскама. »А када доводите украдену, сакату или болесну животињу да је принесете на жртву, зар да је примим од вас?« каже ГОСПОД.

¹⁴ »Нека је проклет варалица, који има доброг мужјака у стаду, па ми га заветује, а онда ГОСПОДУ жртвује животињу с маном! Јер, ја сам велики цар«, каже ГОСПОД над војскама, »и народи се боје мога Имена.«

Исус издан и ухваћен

(Мт 26,47-56; Мк 14,43-50; Лк 22,47-53)

18 Када је ово изговорио, Исус оде са својим ученицима на другу страну потока Кедрона. Тамо је био један врт, па он и његови ученици уђоше у њега. ² А знао је за то место и Јуда, његов издајник, јер се Исус тамо често састајао са својим ученицима. ³ Он узе чету војника, а од првосвештеника и фарисеја слуге, па дође онамо са бакљама, светиљкама и оружјем.

⁴ Исус, знајући шта ће се све с њим догодити, изађе и упита их: »Кога тражите?«

⁵ »Исуса Назарећанина«, одговорише му.

А он им рече: »Ја сам^[a].«

С њима је стајао и Јуда, његов издајник. ⁶ А када им је рекао: »Ја сам«, они устукнуше и падоше на земљу.

⁷ Онда их Исус опет упита: »Кога тражите?«

А они рекоше: »Исуса Назарећанина.«

⁸ »Рекох вам: Ја сам. Па, пошто мене тражите, пустите ове да иду« ⁹ – да се испуни оно што је рекао: »Нисам изгубио ниједнога од оних које си ми дао.«^[b]

¹⁰ А Симон Петар је имао мач, па га потеже, удари првосвештениковог слугу и одсече му десно ухо. Слуга се звао Малх.

¹¹ Исус рече Петру: »Врати мач у корице. Зар да не испијем чашу коју ми је Отац дао?«

Исус пред Аном

(Мт 26,57-58; Мк 14,53-54; Лк 22,54)

¹² Тада чета, њен заповедник и јудејске слуге ухватише Исуса и везаше га, ¹³ па га најпре одведоше Ани, тасту Кајафе, који је био првосвештеник те године. ¹⁴ А Кајафа је био онај који је Јудејима саветовао: »Боље је да један човек умре за народ.«^[c]

Петрово прво одрицање

(Мт 26,69-70; Мк 14,66-68; Лк 22,55-57)

¹⁵ За Исусом пођоше Симон Петар и још један ученик. Тог ученика је првосвештеник познавао, па он са Исусом уђе у првосвештениково двориште, ¹⁶ а Петар остаде напољу пред капијом. Тада изађе онај други ученик, кога је првосвештеник познавао, поразговара с вратарком, па уведе Петра унутра.

¹⁷ Слушкиња која је пазила на врата упита Петра: »Да ниси и ти један од ученика овога човека?«

»Нисам«, рече Петар.

¹⁸ А слуге и стражари су наложили ватру и стајали око ње и грејали се, јер је било хладно, па је и Петар стајао с њима и грејао се.

Првосвештеник испитује Исуса

(Мт 26,59-66; Мк 14,55-64; Лк 22,66-71)

¹⁹ У међувремену је првосвештеник испитивао Исуса о његовим ученицима и о његовом учењу.

²⁰ »Ја сам свету говорио отворено«, одговори му Исус. »Увек сам учио народ у синагоги и у Храму, где се сви Јудеји окупљају, и ништа нисам говорио у тајности. ²¹ Зашто питаш мене? Питај оне који су чули шта сам им говорио. Они знају шта сам рекао.«

²² Када је то рекао, ошамари га један слуга који је тамо стајао и рече: »Зар тако одговараш првосвештенику!«

²³ »Ако сам зло говорио«, одговори му Исус, »докажи шта је зло. А ако сам добро, зашто ме удараш?«

²⁴ Тада га Ана, везаног, посла првосвештенику Кајафи.

Петрово друго и треће одрицање

(Мт 26,71-75; Мк 14,69-72; Лк 22,58-62)

²⁵ Док је Симон Петар стајао и грејао се, упиташе га: »Да ниси и ти један од његових ученика?«

А он порече рекавши: »Нисам.«

²⁶ Један од првосвештеникових слугу – рођак онога коме је Петар одсекао ухо – рече: »Зар те нисам видео с њим у врту?«

²⁷ А Петар опет порече, и одмах се огласи петао.

Исус пред Пилатом

(Мт 27,1-2, 11-14; Мк 15,1-5; Лк 23,1-5)

²⁸ Исуса одведоше из Кајафине куће у преторијум. Било је рано јутро, па не хтедоше да уђу у преторијум, да не постану нечисти, него да могу да једу пасхалну вечеру.

²⁹ Стога Пилат изађе пред њих и рече: »Какву оптужбу износите против овога човека?«

³⁰ »Да тај човек није злочинац«, одговорише му они, »не бисмо ти га предавали.«

³¹ Тада им Пилат рече: »Узмите га ви, па му судите по свом закону.«

»Ми не смемо никог да убијемо«, одговорише му Јудеји ³² – да се испуни оно што је Исус рекао о смрти каквом је требало да умре.

³³ Пилат онда опет уђе у преторијум, позва Исуса, па га упита: »Јеси ли ти цар Јудеја?«

³⁴ »Говориш ли то сам од себе«, рече Исус, »или су ти други говорили о мени?«

³⁵ »Зар сам ја Јудејин?« рече Пилат. »Твој народ и првосвештеници предали су те мени. Шта си учинио?«

³⁶ »Моје царство није од овога света«, одговори Исус. »Када би моје царство било од овога света, моји би се поданици борили да не будем предат Јудејима. Али моје царство није одавде.«

³⁷ Тада му Пилат рече: »Дакле, ипак си цар!«

А Исус одговори: »Тако је као што кажеш: цар сам. Ја сам се за ово родио и за ово дошао на свет: да сведочим за истину. Ко год је од истине, слуша мој глас.«

³⁸ »Шта је истина?« рече му Пилат.

Исус осуђен на смрт

(Мт 27,15-31; Мк 15,6-20; Лк 23,13-25)

Када је то рекао, Пилат опет изађе пред Јудеје, па им рече: »Не налазим му никакву кривицу. ³⁹ А ваш је обичај да вам за Пасху једнога ослободим. Хоћете ли, дакле, да вам ослободим цара Јудеја?«

⁴⁰ А они повикаше: »Не њега, него Вараву!«

А Варава је био разбојник.