Old/New Testament
5 »Завапи! Зар ће ти се неко одазвати?
Којем од светих ћеш се обратити?
2 Јер, безумника убија огорченост,
а глупана коље завист.
3 Видео сам безумника како пушта корен,
али убрзо му кућу прогласих проклетом.
4 Деца му далеко од сигурности –
сатиру их на суду, а никог да их избави.
5 Летину му једу гладни,
купећи је између трња,
а жедни жуде за његовим богатством.
6 Недаћа не излази из земаљског праха,
нити невоља ниче из земље.
7 Него, човек рађа невољу
као што варнице лете увис.
8 »Али, ја бих Бога потражио
и пред њега изнео свој случај.
9 Он чини чуда неистражива,
чудеса која се не могу избројати.
10 Он земљи дарује кишу
и пољима шаље воду.
11 Понижене подиже високо,
ожалошћенима даје спокој.
12 Он осујећује науме лукавих,
да им ништа не пође за руком.
13 Он мудре хвата у њиховом лукавству
и препреденима мрси рачуне.
14 Дању их обузима тама
и у подне пипају као да је ноћ.
15 Он убогога спасава
од њиховог оштрог језика
и избавља га из руке силника.
16 Тако за сиромаха има наде
и неправда затвара уста.
17 »Благо човеку кога Бог исправља.
Зато не презири стегу Свесилнога.
18 Јер, он рањава, али и превија,
удара, али и руком исцељује.
19 Избавиће те из шест тешких недаћа,
а ни у седмој те неће задесити зло.
20 У време глади откупиће те од смрти
и у рату од силе мача.
21 Штитиће те од опаког језика,
неће те бити страх кад дође разарање.
22 Смејаћеш се разарању и глади,
нећеш се плашити звери,
23 јер ћеш бити у савезу с камењем у пољу
и звери ће живети у миру с тобом.
24 Знаћеш да ти је шатор сигуран,
обилазићеш своје имање и ништа неће мањкати.
25 Знаћеш да ћеш имати много деце,
потомака као траве на земљи.
26 До гроба ћеш стићи у пуној снази,
као класје што се скупља у право време.
27 Све смо ово испитали, и истина је.
Зато послушај и примени на себе.«
Јов
6 Тада Јов одговори:
2 »О, кад би се моја тескоба могла измерити
и сав мој јад ставити на кантар!
3 Били би тежи од свег морског песка.
Зато су ми речи брзоплете.
4 У мени су стреле Свесилнога,
мој дух њихов отров пије.
Божије страхоте на мене се устремиле.
5 Зар дивљи магарац њаче крај зелене траве?
Зар во муче кад има крме?
6 Зар се бљутаво јело једе без соли?
Зар има сласти у беланцету?
7 Нећу то да је једем,
од тога ми је мука.
8 »О, кад би ми молба била услишена,
кад би ми Бог дао оно за чим чезнем!
9 О, кад би Бог хтео да ме сатре,
да замахне руком и да ме уништи!
10 Онда бих бар још имао ту утеху
да грчећи се од бола
нисам речи Светога порекао.
11 Какву снагу имам, да бих се још надао?
Шта ме чека на крају, да бих истрајао?
12 Зар имам снагу камена?
Зар ми је тело од бронзе?
13 Зар се могу сâм на себе ослонити,
сад кад ми је сваки успех ускраћен?
14 Ко нема љубави према пријатељу
одбацује и страх од Свесилнога.
15 Али, моја браћа су непоуздана
као поток без сталнога тока,
као потоци који се изливају
16 мутни од леда
и растопљеног снега,
17 који у сушно доба престају да теку
и од жеге нестају из корита.
18 С пута свога корита скрећу,
залазе у празно и пропадају.
19 Каравани из Теме их траже,
путници из Сабе им се надају.
20 И разочарају се, јер су се уздали,
кад стигну до њих, виде да су се преварили.
21 Ви сте мени постали такви –
видели сте страхоту, и уплашили се.
22 Зар сам вам рекао: ‚Дајте ми нешто,
дајте мито за мене од свог богатства,
23 избавите ме из руку непријатеља,
спасите ме из канџи безочнога‘?
24 Поучите ме, и ућутаћу.
Покажите ми где сам погрешио.
25 Како боле речи искрене!
Али, на шта то циљају ваши прекори?
26 Зар мислите речи да прекорите
кад су ветар речи очајника?
27 За сироче бисте бацали коцку
и својим пријатељем трговали.
28 Сада ме, молим вас, погледајте:
зар бих вас лагао у лице?
29 Попустите, не будите неправедни,
размислите: о мојој праведности је реч.
30 Зар ми је зло на језику?
Зар моја уста не разликују лажи?
7 »Зар није тешка човекова служба на земљи?
Зар не проводи дане као најамник?
2 Као што слуга жуди за хладом,
а најамник жељно чека плату,
3 тако сам и ја месеце јаловости наследио,
ноћи јада су ми додељене.
4 Кад легнем, мислим:
‚Кад ћу устати?‘
А ноћ се отегла
и доста ми је превртања до зоре.
5 Тело ми прекривено црвима и блатом,
кожа ми испуцала и гнојна.
6 Дани ми бржи од ткалачког чунка
и без наде се примичу крају.
7 Сети се, Боже, да ми је живот само дашак.
Моје очи више неће видети срећу.
8 Око које ме сада гледа, више ме неће видети.
Тражићеш ме, али ме неће бити.
9 Као што се облак расплине и више га нема,
тако се не враћа ни ко сиђе у Шеол:
10 никад се више не враћа кући,
укућани га више не познају.
11 »Зато нећу да суспрежем уста.
Говорићу јер ми је дух тескобан,
жалићу се јер ми је душа чемерна.
12 Зар сам ја море или морска неман[a]
кад си нада мном поставио стражу?
13 Ако кажем: ‚На постељи ћу наћи утеху,
мој лежај ће ми олакшати јадање‘,
14 ти ме сновима плашиш
и виђењима престрављујеш,
15 па ми је драже дављење и смрт
него ове моје кости.
16 Презирем живот, нећу вечно живети.
Окани ме се, моји дани су као дах.
17 »Шта је човек, да ти је толико важан,
да ти је тако прирастао срцу,
18 да га походиш сваког јутра
и сваког трена провераваш?
19 Зашто не скинеш поглед с мене,
тек толико да пљувачку прогутам?
20 Ако сам згрешио,
шта сам учинио теби,
ти надзорниче људи?
Зашто си ме узео за мету?
Зар сам ти постао терет?
21 Зашто мој прекршај не опростиш
и не пређеш преко мога греха?
Јер, ускоро ћу лећи у прашину
и ти ћеш ме помно тражити,
али мене више неће бити.«
8 А Савле је одобравао његово убиство.
Савле прогони Цркву
Тога дана поче велико прогањање цркве у Јерусалиму. Сви се, осим апостолâ, распршише по јудејским и самаријским крајевима. 2 Неки побожни људи сахранише Стефана и дубоко га ожалише. 3 А Савле је пустошио Цркву. Ишао је од куће до куће, одвлачио мушкарце и жене и предавао их у тамницу.
Еванђеље у Самарији
4 Они који су се распршили, проповедали су Реч куд год су ишли. 5 Тако Филип дође у један самаријски град, па им је проповедао Христа. 6 Када га је народ чуо и видео знамења која је чинио, сви једнодушно обратише пажњу на оно што је говорио. 7 Нечисти духови су уз силну буку излазили из многих опседнутих, а оздрављали су и многи одузети и хроми. 8 И настаде велика радост у том граду.
9 А у том граду се већ неко време бавио врачањем човек по имену Симон и изазивао дивљење самаријског народа. Говорио је за себе да је велик, 10 и сви су га, од малих до великих, слушали и говорили: »Овај је Божија сила која се зове Велика.«
11 А слушали су га, јер је већ дуго изазивао њихово дивљење својим врачањем. 12 Али, када су поверовали Филипу, који је проповедао еванђеље о Божијем царству и о имену Исуса Христа, крштавали су се и мушкарци и жене. 13 Поверова и сâм Симон и крсти се, па остаде уз Филипа, задивљен знамењима и делима силе која је видео.
14 Када су апостоли у Јерусалиму чули да је Самарија прихватила Божију реч, послаше им Петра и Јована. 15 Они дођоше и помолише се за њих да приме Светога Духа, 16 који још није био сишао ни на једног од њих пошто су били крштени само у име Господа Исуса. 17 Онда на њих положише руке, и они примише Светога Духа.
18 Када је Симон видео да се полагањем апостолских руку даје Дух, понуди апостолима новац, говорећи: 19 »Дајте и мени ту моћ да свако на кога положим руке прими Светога Духа.«
20 А Петар му рече: »Пропао твој новац заједно с тобом, јер си мислио да се Божији дар стиче новцем! 21 Ти немаш ни дела ни удела у овоме, јер ти срце није исправно пред Богом. 22 Покај се, дакле, због ове своје опакости и моли се Господу да ти опрости што си у срцу гајио такву мисао. 23 Јер, видим да си пун горчине и окован неправдом.«
24 Тада Симон одговори: »Ви се помолите Господу за мене да ме не снађе ништа од оног што сте рекли.«
25 А они се, када су изнели своје сведочанство и објавили Господњу реч, вратише у Јерусалим, пошто су проповедали еванђеље у многим самаријским селима.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International