Old/New Testament

15 Дух ГОСПОДЊИ сиђе на Азарју сина Одедовог. ² Азарја изађе у сусрет Аси и рече му: »Чуј ме, Аса, и сва Јудо и Венијамине: ГОСПОД је с вама када сте и ви с њим. Ако га будете тражили, он ће вам дати да га нађете, а ако га оставите, он ће оставити вас. ³ Дуго је Израел био без истинитога Бога, без свештеника да га поучи и без Закона. ⁴ Али он се у својој невољи окренуо ГОСПОДУ, Богу Израеловом, потражио га и нашао. ⁵ У то време није било безбедно путовати, јер је велик метеж владао међу становницима свих земаља. ⁶ Један народ је сатирао други народ, један град други град, јер их је Бог притискао свакојаким невољама. ⁷ Али ви будите јаки и не одустајте, јер ће ваш труд бити награђен.«

⁸ Када је Аса чуо ове речи и пророштво пророка Азарје сина Одедовог, охрабри се. Уклони одвратне идоле из целе Јудине и Венијаминове земље и из градова које је освојио у Ефремовом горју и поправи ГОСПОДЊИ жртвеник који је био испред трема Храма ГОСПОДЊЕГ. ⁹ Потом окупи све Јудеје и Венијаминовце и дошљаке из Ефремовог, Манасијиног и Симеоновог племена који су живели међу њима, пошто је много њих дошло из Израела када су видели да је ГОСПОД, његов Бог, с њим. ¹⁰ Окупише се у Јерусалиму трећег месеца петнаесте године Асине владавине, ¹¹ па принеше ГОСПОДУ на жртву седам стотина грла крупне стоке и седам хиљада грла ситне стоке од плена који су донели. ¹² Потом се заветоваше да ће да траже ГОСПОДА, Бога Израеловог, свим својим срцем и свом својом душом, ¹³ а ко год не буде хтео да тражи ГОСПОДА, Бога Израеловог, био мали или велики, мушкарац или жена, да буде погубљен. ¹⁴ Заклеше се на верност ГОСПОДУ гласним одобравањем и повицима уз звуке труба и овнујских рогова. ¹⁵ Сва Јуда се радовала због ове заклетве, јер су се заклели од свег срца. Ревносно су тражили Бога, и он им даде да га нађу. Тако им ГОСПОД даде починак са свих страна.

¹⁶ А цар Аса је чак и своју баку^[a] Мааху уклонио са положаја царице-мајке, јер је направила огавну Ашерину мотку. Аса посече мотку, изломи је и спали у долини Кидрон. ¹⁷ Иако није уклонио и узвишице из Израела, Аса је целог живота свим срцем био одан ГОСПОДУ. ¹⁸ Он је у Божији Дом унео сребро, злато и предмете које су он и његов отац одвојили за Бога. ¹⁹ И више није било рата све до тридесет пете године Асине владавине.

16 Тридесет шесте године Асине владавине, Бааша, цар Израела, нападе Јуду и поче да утврђује Раму да спречи да се улази на подручје јудејског цара Асе или да се излази из њега. ² Тада Аса узе све злато и сребро из ризнице Дома ГОСПОДЊЕГ и из своје палате и посла Бен-Хададу, цару Арама, који је владао у Дамаску, с поруком:

³ »Хајде да један с другим склопимо савез какав је био између мог и твог оца. Ево ти шаљем сребра и злата. Раскини савез с Баашом, царем Израела, да би се он повукао од мене.«

⁴ Бен-Хадад прихвати понуду цара Асе, па посла заповеднике своје војске на израелске градове и они поразише Ијон, Дан, Авел Мајим и све градове-складишта у Нефталиму. ⁵ Када је Бааша то чуо, престаде да утврђује Раму. ⁶ Тада цар Аса доведе све Јудеје, па однеше из Раме камење и дрво које је Бааша користио. Том грађом Аса обнови Геву и Мицпу.

⁷ У то време виделац Ханани дође јудејском цару Аси, па му рече: »Зато што си се ослонио на цара Арама, а не на ГОСПОДА, свога Бога, војска цара Арама отела се твојој власти. ⁸ Зар Кушани и Либијци нису били моћна војска са великим бројем борних кола и коњаника? А ипак, пошто си се ослонио на ГОСПОДА, он ти их је предао у руке. ⁹ Јер, ГОСПОДЊЕ очи гледају по свој земљи да оснаже оне који су му одани свим срцем. А ти си поступио безумно и од сада ћеш бити у рату.«

¹⁰ Аса се разгневи на видеоца и толико је био бесан на њега да га је бацио у тамницу. А у то исто време Аса је окрутно тлачио народ.

¹¹ Догађаји Асине владавине, од првог до последњег, записани су у Књизи царева Јуде и Израела.

¹² Тридесет девете године Асине владавине, њему оболеше ноге. Иако је његова болест била тешка, он ни у болести не потражи помоћ од ГОСПОДА, него од лекарâ. ¹³ Тако је, у четрдесет првој години своје владавине, Аса умро, ¹⁴ па га сахранише у гробници коју је за себе усекао у Давидовом граду. Положише га на одар прекривен зачинима и мешавином миомириса и у његову част запалише велику ватру.

²⁷ »Душа ми је сада узнемирена, и шта да кажем? Оче, спаси ме од овог часа? Не, јер зато сам и дошао до овог часа. ²⁸ Оче, прослави своје име.«

Тада се са неба зачу глас: »Прославио сам и опет ћу прославити!«

²⁹ Народ који је тамо стајао и слушао рече да је загрмело. ³⁰ Други рекоше: »Анђео му је говорио.«

А Исус им рече: »Овај глас се није чуо ради мене, него ради вас. ³¹ Сада је суђење овоме свету. Сада ће владар овога света бити избачен напоље. ³² А ја – када будем подигнут са земље – све ћу људе привући к себи.«

³³ То рече да означи каквом смрћу ће умрети.

³⁴ Тада му народ рече: »Чули смо из Закона да Христос остаје довека. Како онда говориш да Син човечији треба да буде подигнут? Ко је тај Син човечији?«

³⁵ »Светлост ће још само кратко бити међу вама«, рече им Исус. »Ходајте док имате светлост, да вас не обузме тама. Јер, ко хода у тами, не зна куда иде. ³⁶ Док имате светлост, верујте у светлост, да будете синови светлости.«

Када је то изговорио, оде и сакри се од њих.

Јудеји и даље не верују

³⁷ Иако је Исус сва знамења учинио пред њима, они му не повероваше, ³⁸ да се испуне речи пророка Исаије, који је рекао:

³⁹ Зато нису могли да поверују, јер је још Исаија рекао:

⁴¹ Исаија је то рекао, јер је видео Исусову славу и говорио о њему.

⁴² Ипак, многи поглавари су веровали у њега, али то нису признавали због фарисеја, да не би били изопштени из синагоге. ⁴³ Јер, више су волели људску славу од Божије.

⁴⁴ »Ко у мене верује, не верује у мене, него у Онога који ме је послао«, повика Исус. ⁴⁵ »И ко мене гледа, гледа Онога који ме је послао. ⁴⁶ Ја – Светлост – дошао сам на свет да нико ко у мене верује не остане у тами. ⁴⁷ Ко слуша моје речи, а не држи их се, ја му не судим. Јер, нисам дошао да свету судим, него да свет спасем. ⁴⁸ Ко ме одбацује и не прихвата моје речи, има свога судију: Реч коју сам изрекао – она ће му судити Последњега дана. ⁴⁹ Јер, ја нисам говорио сам од себе, него ми је сâм Отац, који ме је послао, заповедио шта да кажем и шта да говорим. ⁵⁰ А ја знам да је његова заповест вечни живот. То, дакле, што говорим, говорим онако како ми је рекао Отац.«