Book of Common Prayer
137 Седели смо тамо, поред река Вавилона
и плакали кад би се сетили Сиона.
2 О тамошње смо врбе
повешали харфе своје,
3 јер су наши тлачитељи од нас захтевали песму;
мучитељи наши да се веселимо:
„Певајте нам песму о Сиону!“
4 Како да певамо Господњу песму
у туђинској земљи?
5 О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио,
заборављена била и десница моја!
6 Језик ми се за непце слепио
ако те се не сетио,
ако се не радовао Јерусалиму
више него и најбољем своме!
7 О, Господе, сети се Едомаца
што су на дан пада Јерусалима говорили:
„Разваљујте! Разваљујте га до темеља!“
8 О, ћерко вавилонска,
што ћеш бити разорена!
Благо оном који ти узврати истом мером,
онако како си чинила нама.
9 Благо оном ко ти нејач зграби
и о стену смрска!
Давидов.
144 Благословен да је Господ, стена моја,
што ми руке за рат
и прсте за борбу увежбава;
2 милосрђе моје и тврђава моја;
моје уточиште и мој избавитељ;
мој штит, онај у коме уточишите налазим
и који ми мој народ покорава.
3 О, Господе, шта је човек да за њега мариш
и људски потомак да се са њим бавиш?
4 Човек тек је даху налик
и дани му бледе као сенка.
5 О, Господе, небеса своја спусти, па да сиђеш
и дотакнеш брда да се пуше!
6 Засевај муњом,
нека се распрше!
Стреле своје баци,
нека се разбеже!
7 Са висина руке пружи,
избави ме;
извади ме их бујица
и из руку деце туђинаца;
8 оних што устима својим обмањују
и десницом својом заклињу се лажно.
9 О, Боже, певаћу ти нову песму,
на лири са десет струна ја свираћу теби;
10 теби који царевима избављење дајеш;
који Давида, слугу свога,
спасаваш од мача опакога.
11 Ослободи ме, избави ме
из руке деце туђинаца,
оних што устима својим обмањују
и десницом својом заклињу се лажно.
12 Тад синови наши нека буду
као стабло горостасно у младости својој;
наше ћерке нека буду
попут шара стубова палате.
13 Амбари ће наши бити пуни
разноврсног рода;
хиљаде ће ојагњити овце наше,
и десет хиљада по пашњацима нашим.
14 Волови ће теглити, неће бити разарања,
неће бити бежаније
и вриска се неће чути
по трговима нашим.
15 Благо народу коме тако буде!
Благо народу коме Бог је Господ!
104 Благосиљај, душо моја, Господа!
О, Господе, о, мој Боже, ти си од свих већи;
оденут си и сјајем и славом!
2 Светлошћу је као плаштом заогрнут,
као шатор простиреш небеса.
3 Греде горњих одаја својих у воде полаже,
облаке у кочије своје преже,
на крилима ветра језди.
4 Он своје анђеле чини ветровима,
и своје слуге огњеним пламеновима.
5 Он је земљу поставио на њене темеље,
у веке векова неће се помаћи.
6 Дубинама си је покрио као покривачем,
а воде су јој биле над горама.
7 Повлаче се од прекора твога,
одтекле су од тутњаве грома твога –
8 када су се горе дигле и долине слегле –
тамо где си им и одредио место;
9 не прелазе међу што си им ставио,
вратити се неће да земљу прекрију.
10 Ти изворе шаљеш долинама
да потеку међу планинама.
11 Они поје сваку пољску зверку
и жеђ гасе дивљим магарцима.
12 Небеске се птице крај њих гнезде
и певају у растињу.
13 Из горњих одаја својих натапаш горе
и земља је пуна плода дела твојих.
14 Ти чиниш да за стоку трава расте,
биље што га човек обрађује,
да би земља уродила хлебом;
15 и вино што човеку разгаљује срце,
уље што лице озари
и хлеб што храни човеку срце.
16 Господња су стабла наливена,
кедрови што их је усадио на Ливану;
17 на њима се птице гнезде,
у чемпресима рода им се скући.
18 На високим горама живе дивокозе,
а камењари даманима уточиште дају.
19 Он је месец начинио да се мери време,
а и сунце зна када да зађе.
20 Ти спушташ таму и ноћ бива,
па измиле све шумске живуљке.
21 Лавови за пленом ричу
тражећи од Бога за себе храну.
22 Кад сунце заруди
они се окупе у јазбини својој и лежу.
23 А човек иде за послом својим
и ради до вечери.
24 О, Господе, како је много дела твојих!
Свако си од њих учинио мудро
и твојих је створења пуна земља!
25 Ено мора, великог и широких обала,
врве од безбројних створења,
животиња малих и великих;
26 По њему бродови броде
и Левијатан[a] коју су начинио у њему игра.
27 Сви они чекају тебе
да им на време даш оно што једу.
28 Ти им дајеш
и они то сакупе;
ти отвараш руку своју
и они су сити добра.
29 Кад сакријеш лице своје
они се препадну;
кад им узмеш дах, они скапавају
и поново иду у прашину.
30 Кад им пошаљеш свој дах они настају;
ти обнављаш лице земље.
31 Нек довека буде слава Господња!
Нек делима својим радује се Господ!
32 Он у земљу гледа и она се тресе;
он дотиче горе и оне се диме.
33 Кроз свој живот певаћу Господу,
док ме има Бога мога прослављаћу!
34 Угодне му биле мисли моје,
а ја ћу да се радујем у Господу.
35 Нек грешници нестану са земље
и злобника нека више нема!
Благосиљај, душо моја, Господа!
Славите Господа!
Воз се жени Рутом
4 Воз је отишао до градске капије и сео тамо. Уто наиђе онај рођак-старатељ о коме је Воз говорио. Воз га позва: „Пријатељу, ходи овамо и седи.“ Он дође и седе. 2 Затим је довео десет градских старешина и рекао: „Седите овде.“ Они седоше.
3 Воз рече оном рођак-старатељу: „Нојемина, која се вратила из моавске земље, продаје део земље што је припадала нашем брату Елимелеху. 4 Зато сам сматрао за сходно да те обавестим о овоме. А ти, ако хоћеш да будеш старатељ, откупи земљу у присуству ових који седе овде и у присуству старешина мога народа. Ако нећеш да је откупиш, кажи ми да знам. Наиме, нико други је не може откупити осим тебе. Ја долазим тек иза тебе.“
Он одговори: „Откупићу је.“
5 Воз рече: „Онога дана кад купиш земљу од Нојемине, од ње добијаш и Руту Моавку, жену покојника, да би се покојнику сачувало име на његовом наследству.“
6 Али старатељ рече: „Е, онда не могу да је откупим за себе, да не бих расуо своје наследство. Ти преузми моје право рођачког старатељства, јер ја не могу да је откупим.“
7 А овако се некада радило у Израиљу приликом откупа или размене: ради овере сваког уговора, човек би изуо сандалу и дао је другоме. То је била потврда у Израиљу.
8 Тако је и рођак-старатељ рекао: „Купи је за себе“, и изуо сандалу.
9 Затим је Воз рекао старешинама и народу: „Данас сте сведоци да сам купио од Нојемине све што је припадало Елимелеху, и све што је припадало Хелеону и Малону. 10 Такође узимам себи за жену Руту Моавку, Малонову жену, да се покојнику сачува име на његовом наследству. Тако се покојниково име неће угасити међу његовом браћом и у његовом месту. Ви сте данас сведоци!“
11 Тада сав народ на вратима и старешине рекоше: „Сведоци смо! Нека да Господ да ова жена, која улази у твој дом, буде као Рахиља и Лија, које су обе подигле кућу Израиљеву. Обогати се у Ефрати а прослави се у Витлејему. 12 Нека дом твој, преко потомства које ће ти Господ дати од ове младе жене, буде као дом Фареса, кога је Тамара родила Јуди.“
Потомство Воза и Руте
13 Тако се Воз оженио Рутом и она му је постала жена. Он је спавао с њом; Господ јој је дао да затрудни, па је родила сина. 14 А жене рекоше Нојемини: „Нека је благословен Господ који ти није данас ускратио рођак-старатеља. Нека му име постане славно у Израиљу! 15 Он ће бити окрепљење твојој души и потпора твојој старости; јер родила га је твоја снаха која те воли и која ти је боља од седам синова.“
16 Тада је Нојемина узела дечака и метнула га на крило. Она се старала о њему. 17 Суседе су му дале име, јер су рекле: „Нојемини се родио син!“ Тако су га прозвале Овид. Он је био отац Јесеја, оца Давидова.
13 И пошто имамо истог Духа вере као онај који је написао: „Поверовао сам, те зато говорим“, тако и ми верујемо, па зато говоримо, 14 јер знамо да ће онај који је ускрснуо Господа Исуса, ускрснути са њим и нас, те нас заједно са вама поставити уз себе. 15 Све је то ради вас, да се милост Божија прошири на многе, те да њихово захваљивање буде изобилно, Богу на славу.
16 Зато се не предајемо, јер чак и ако се наш спољашњи човек распада, онај унутрашњи се из дана у дан обнавља. 17 Јер, ова лагана невоља, која нас је тренутно снашла, припрема нас за изванредно и неизмерно, вечно изобиље славе. 18 Ми, наиме, не придајемо важност ономе што се види, него ономе што се не види, јер видљиво је привремено, а невидљиво је вечно.
Нова тела
5 Знамо, наиме, да ако се земаљски шатор у коме живимо и разруши, имамо стан од Бога, вечни дом на небесима који није саграђен људском руком. 2 Јер, у овом шатору уздишемо и чезнемо да преко њега обучемо на себе наше небеско обитавалиште. 3 Заиста, када га обучемо на себе, нећемо бити неодевени[a]. 4 Ми, наиме, који живимо у шатору тела, стењемо под његовим теретом, али не желимо да га се решимо, него да преко њега обучемо ново тело, тако да живот прогута оно што је смртно. 5 А Бог нас је за то приправио давши нам свога Духа у залог.
6 Зато смо увек пуни поуздања, иако знамо да док год живимо у кући тела, далеко смо од Господа. 7 Живимо, наиме, по вери, а не по гледању. 8 Испуњени, дакле, овим поуздањем, најрадије бисмо изашли из тела и настанили се код Господа. 9 Зато се трудимо да му угодимо, било да смо већ код куће или у туђини. 10 Јер сви ми морамо да се појавимо пред Христовим судом, да свако прими плату за оно што је за живота чинио у телу, било добро или зло.
Давање милостиње
6 Пазите да своја дела праведности не чините пред људима да би вас приметили; иначе нећете добити награду од Оца вашега који је на небесима.
2 Стога, кад дајеш милостињу, не труби пред собом, као што то лицемери чине по синагогама и по улицама, да би их људи величали. Заиста вам кажем: већ су примили своју награду. 3 А ти кад дајеш милостињу, нека твоја левица не зна шта чини твоја десница, 4 да твоја милостиња буде у тајности. И Отац твој који види оно што је тајно, узвратиће ти јавно.
О молитви
5 Када се молите, не будите као лицемери који воле да се моле стојећи по синагогама и по раскршћима улица да би их људи видели. Заиста вам кажем, већ су примили своју награду. 6 А ти када се молиш, уђи у своју собу, затвори врата за собом и помоли се своме Оцу који види што је тајно. Твој Отац који види што је тајно, узвратиће ти јавно. 7 И када се молите, не будите као незнабошци који гомилају речи, мислећи да ће због многих речи бити услишени. 8 Не будите као они! Наиме, ваш Отац зна које су ваше потребе и пре него што затражите нешто од њега.
9 Ви се, дакле, молите овако:
’Оче наш, који си на небесима,
нека се слави име твоје свето,
10 нека дође Царство твоје,
нека буде твоја воља,
како на небу, тако и на земљи.
11 Хлеб наш насушни дај нам данас
12 и опрости нам дугове наше
како смо и ми опростили дужницима својим.
13 Не дај да подлегнемо искушењу,
него нас избави од Злога.’[a]
14 Јер, ако опраштате људима њихове преступе, опростиће и вама ваш Отац небески. 15 А ако не опраштате људима, ни вама неће опростити Отац ваш ваше преступе.
О посту
16 А када постите, не будите снуждени као лицемери, који изобличују своје лице да би их људи видели како посте. Заиста вам кажем: већ су примили своју награду.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.