Beginning
29 Потом Јов настави своју беседу и рече:
2 »О, да су ми месеци који су протекли,
дани кад ме је Бог чувао,
3 кад ми је светиљка његова сијала над главом
и кад сам у његовој светлости ходао кроз таму,
4 дани мог зрелог доба,
кад ми је Божије пријатељство шатор наткриљивало,
5 кад је Свесилни још био са мном
и моја деца ме окруживала,
6 кад су моје стазе пливале у млеку,
а из стена ми се потоци уља изливали.
7 Кад сам долазио на градску капију
и заузимао своје место на тргу,
8 младићи би ме видели и уклањали се,
а старци се дизали и остајали да стоје.
9 Поглавари би прекидали разговор
и уста покривали руком,
10 гласови племићâ би утихнули,
језик би им се за непце залепио.
11 Ко год ме чуо, хвалио ме,
и ко год ме видео, лепо је говорио о мени,
12 јер сам избављао сиромаха када завапи
и сироче без помоћи.
13 Самртник ме благосиљао;
учинио сам да срце удовице радосно кличе.
14 Праведност сам обукао као одећу,
правда ми је била огртач и оглавље.
15 Био сам очи слепоме и ноге хромоме;
16 био сам отац убогима
и незнанца заступао у парници.
17 Ломио сам очњаке покварењаку
и плен му отимао између зуба.
18 Мислио сам: ‚Умрећу у свом гнезду,
дани ће ми бити као зрнца песка.
19 Корење ће ми допирати до воде,
а роса ми сву ноћ лежати по гранама.
20 Снага ће ми се стално обнављати
и лук ће ми у руци бити као нов.‘
21 Људи су ме жељно слушали
и у тишини чекали мој савет.
22 После мојих речи, нису проговарали,
моје речи су их шкропиле као роса.
23 Ишчекивали су ме као кишу
и моје речи упијали као пљусак пролећни.
24 Кад бих им се осмехнуо, испунили би се неверицом,
ведрина мог лица била им је драгоцена.
25 Ја сам им пут одређивао
и водио их као поглавар
и као цар који борави међу војском,
као онај који теши ожалошћене.
30 А сад ми се ругају људи млађи од мене,
чије очеве не бих ставио ни међу своје псе овчаре.
2 Шта ми користи снага руку њихових
кад им је крепкост ишчилела?
3 Изнурени оскудицом и глађу,
ноћу су сасушену земљу глодали
по пустолинама самотним.
4 У шипражју су брали слану лободу
и жукиним кореном се хранили.
5 Из људског друштва су изопштени,
за њима су викали као за крадљивцима.
6 По сувим коритима потока су спавали,
по рупама у земљи и међу стењем.
7 У грмљу су испуштали урлике
и један уз другог се стискали у шикари.
8 Сој презира вредан и без имена –
бичем су истерани из земље.
9 »А сад сам ја њима песма ругалица;
међу њима сам погрдна узречица постао.
10 Одвратан сам им и клоне ме се,
не устежу се да ми пљуну у лице.
11 Сад кад је Бог тетиву мог лука олабавио
и невољом ме ударио,
они се преда мном више не устежу.
12 Здесна руља на мене устаје;
клипове ми подмећу под ноге
и пут у пропаст за мене граде.
13 Моју стазу су разорили
и успели да ме упропасте,
а никог да ми помогне.
14 Надиру као кроз широк процеп,
преко развалина наваљују.
15 Ужаси ме преплављују.
Мој углед нестаде као ветар,
спокој ми се расплину као облак.
16 Сад се моја душа у мени растаче,
дани невоље ме зграбише.
17 Ноћ ми кости пробада,
бол изједајући не одлази на починак.
18 Великом силом одећу ми гужва,
као оковратник кошуље ме стеже.
19 У блато ме баца
и као прах и пепео постајем.
20 К теби вапијем, Боже, а ти не одговараш,
устајем, а ти ме не гледаш.
21 Окрутан си према мени постао,
силином своје руке на мене се обараш.
22 У ветар ме дижеш и на њему носиш,
олујним ветром ме ковитлаш.
23 Знам да ћеш ме у смрт одвести,
на место одређено свим живима.
24 Нико не диже руку на сломљенога
кад у својој муци вапије.
25 Зар нисам плакао над невољницима?
Зар ме није душа болела због убогога?
26 Кад сам се надао добру, дође зло,
кад сам ишчекивао светлост, дође тама.
27 Утроба ми кључа без престанка,
дани патње ме сусрећу.
28 Ходам црн, али не од сунца,
устајем на скупу и вапијем.
29 Шакалима сам постао брат,
нојевима друг.
30 Кожа ми је сва поцрнела,
тело ми врућица сажиже.
31 Лира ми је подешена за жалопојку,
а свирала за нарицање.
31 »Склопих савез са својим очима
да ниједну девојку не погледам пожудно.
2 Јер, шта је део човеков од Бога одозго,
какво му је наследство од Свесилнога са висина?
3 Зар није пропаст за покваренога,
несрећа за оне који чине злодела?
4 Зар он не види моје путеве
и не броји све моје кораке?
5 »Ако сам ходао у лажи
или ми је нога хитала за преваром
6 – нека ме Бог измери на кантару праведности,
и знаће да сам беспрекоран –
7 ако ми је корак скренуо са стазе,
ако ми се срце повело за очима,
ако су ми се руке укаљале,
8 нека онда други поједе што сам засејао,
нека моје изданке ишчупају из корена.
9 Ако ми је нека жена завела срце,
ако сам на вратима вребао на ближњега,
10 нека се онда моја жена пода другом,
нека онда с њом спавају други.
11 Јер, то би било срамотно дело,
грех који заслужује осуду.
12 Јер, то је огањ који сажиже до Авадона,
који би све моје усеве из корена ишчупао.
13 Ако сам слугама и слушкињама ускратио правду
кад су се на мене жалили,
14 шта ћу учинити кад Бог устане?
Шта ћу одговорити кад полажем рачун?
15 Зар ме није начинио у утроби мајчиној
исти Онај који је и њих саздао у материци?
16 Ако сам се оглушио на молбе сиромахâ
или дозволио да удовица очи исплаче,
17 ако сам јео залогај хлеба
а да га са сирочетом нисам поделио
18 – иако сам му од своје младости био као отац
и од свог рођења удовицу водио као пастир –
19 ако сам гледао неког како страда јер нема одеће
или убогога без покривача,
20 а да ме није од срца благосиљао
што сам га руном својих оваца угрејао,
21 ако сам на сироче подигао руку,
знајући да имам утицаја на суду,
22 нека ми плећка испадне из рамена,
нека ми се рука ишчупа из зглоба раменог.
23 Јер, зазирао сам од пропасти од Бога
и због величанства његовог нисам то чинио.
24 Ако сам се уздао у злато
или ако сам чистом злату рекао: ‚Сигурности моја‘,
25 ако сам се радовао свом великом богатству,
благу које сам својим рукама стекао,
26 ако сам гледао сунце у његовој блиставости
или месец како путује у свом сјају,
27 па ми је срце било потајно заведено
да им руком пошаљем пољубац,
28 и то би био злочин који заслужује осуду,
јер бих изневерио Бога на висини.
29 Ако сам се радовао несрећи свога непријатеља
или ликовао због невоље која га је снашла,
30 нисам својим устима дао да згреше
призивајући проклетство на његов живот;
31 ако људи из мог шатора никад нису рекли:
‚Коме он није дао меса да се наједе?‘
32 и ниједан дошљак није морао напољу да преноћи,
јер сам путнику увек отварао врата;
33 ако сам тајио свој грех као што то чине људи
у грудима кријући своју кривицу,
34 јер сам се толико плашио гомиле
и стрепео од презира братстава
да сам ћутао и нисам излазио на врата…
35 »О, кад би било неког да ме саслуша!
Ево, потписујем своју одбрану.
Нека ми Свесилни одговори,
нека мој тужитељ напише оптужницу.
36 На свом рамену бих је носио,
и ставио је на себе као круну.
37 Положио бих му рачун о свим корацима својим,
као кнез бих му приступио.
38 »Ако моја земља завапи против мене
и све њене бразде заплачу заједно,
39 ако сам њене плодове прождро не плативши
и ојадио душу њених закупаца,
40 место пшенице нека изникне трњак
и место јечма коров.«
Овим завршавају Јовове беседе.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International