Beginning

5 »Завапи! Зар ће ти се неко одазвати?
    Којем од светих ћеш се обратити?
² Јер, безумника убија огорченост,
    а глупана коље завист.
³ Видео сам безумника како пушта корен,
    али убрзо му кућу прогласих проклетом.
⁴ Деца му далеко од сигурности –
    сатиру их на суду, а никог да их избави.
⁵ Летину му једу гладни,
    купећи је између трња,
    а жедни жуде за његовим богатством.
⁶ Недаћа не излази из земаљског праха,
    нити невоља ниче из земље.
⁷ Него, човек рађа невољу
    као што варнице лете увис.

⁸ »Али, ја бих Бога потражио
    и пред њега изнео свој случај.
⁹ Он чини чуда неистражива,
    чудеса која се не могу избројати.
¹⁰ Он земљи дарује кишу
    и пољима шаље воду.
¹¹ Понижене подиже високо,
    ожалошћенима даје спокој.
¹² Он осујећује науме лукавих,
    да им ништа не пође за руком.
¹³ Он мудре хвата у њиховом лукавству
    и препреденима мрси рачуне.
¹⁴ Дању их обузима тама
    и у подне пипају као да је ноћ.
¹⁵ Он убогога спасава
    од њиховог оштрог језика
    и избавља га из руке силника.
¹⁶ Тако за сиромаха има наде
    и неправда затвара уста.

¹⁷ »Благо човеку кога Бог исправља.
    Зато не презири стегу Свесилнога.
¹⁸ Јер, он рањава, али и превија,
    удара, али и руком исцељује.
¹⁹ Избавиће те из шест тешких недаћа,
    а ни у седмој те неће задесити зло.
²⁰ У време глади откупиће те од смрти
    и у рату од силе мача.
²¹ Штитиће те од опаког језика,
    неће те бити страх кад дође разарање.
²² Смејаћеш се разарању и глади,
    нећеш се плашити звери,
²³ јер ћеш бити у савезу с камењем у пољу
    и звери ће живети у миру с тобом.
²⁴ Знаћеш да ти је шатор сигуран,
    обилазићеш своје имање и ништа неће мањкати.
²⁵ Знаћеш да ћеш имати много деце,
    потомака као траве на земљи.
²⁶ До гроба ћеш стићи у пуној снази,
    као класје што се скупља у право време.
²⁷ Све смо ово испитали, и истина је.
    Зато послушај и примени на себе.«

⁸ »О, кад би ми молба била услишена,
    кад би ми Бог дао оно за чим чезнем!
⁹ О, кад би Бог хтео да ме сатре,
    да замахне руком и да ме уништи!
¹⁰ Онда бих бар још имао ту утеху
    да грчећи се од бола
    нисам речи Светога порекао.
¹¹ Какву снагу имам, да бих се још надао?
    Шта ме чека на крају, да бих истрајао?
¹² Зар имам снагу камена?
    Зар ми је тело од бронзе?
¹³ Зар се могу сâм на себе ослонити,
    сад кад ми је сваки успех ускраћен?

¹⁴ Ко нема љубави према пријатељу
    одбацује и страх од Свесилнога.
¹⁵ Али, моја браћа су непоуздана
    као поток без сталнога тока,
    као потоци који се изливају
¹⁶ мутни од леда
    и растопљеног снега,
¹⁷ који у сушно доба престају да теку
    и од жеге нестају из корита.
¹⁸ С пута свога корита скрећу,
    залазе у празно и пропадају.
¹⁹ Каравани из Теме их траже,
    путници из Сабе им се надају.
²⁰ И разочарају се, јер су се уздали,
    кад стигну до њих, виде да су се преварили.
²¹ Ви сте мени постали такви –
    видели сте страхоту, и уплашили се.
²² Зар сам вам рекао: ‚Дајте ми нешто,
    дајте мито за мене од свог богатства,
²³ избавите ме из руку непријатеља,
    спасите ме из канџи безочнога‘?
²⁴ Поучите ме, и ућутаћу.
    Покажите ми где сам погрешио.
²⁵ Како боле речи искрене!
    Али, на шта то циљају ваши прекори?
²⁶ Зар мислите речи да прекорите
    кад су ветар речи очајника?
²⁷ За сироче бисте бацали коцку
    и својим пријатељем трговали.
²⁸ Сада ме, молим вас, погледајте:
    зар бих вас лагао у лице?
²⁹ Попустите, не будите неправедни,
    размислите: о мојој праведности је реч.
³⁰ Зар ми је зло на језику?
    Зар моја уста не разликују лажи?

7 »Зар није тешка човекова служба на земљи?
    Зар не проводи дане као најамник?
² Као што слуга жуди за хладом,
    а најамник жељно чека плату,
³ тако сам и ја месеце јаловости наследио,
    ноћи јада су ми додељене.
⁴ Кад легнем, мислим:
    ‚Кад ћу устати?‘
А ноћ се отегла
    и доста ми је превртања до зоре.
⁵ Тело ми прекривено црвима и блатом,
    кожа ми испуцала и гнојна.
⁶ Дани ми бржи од ткалачког чунка
    и без наде се примичу крају.
⁷ Сети се, Боже, да ми је живот само дашак.
    Моје очи више неће видети срећу.
⁸ Око које ме сада гледа, више ме неће видети.
    Тражићеш ме, али ме неће бити.
⁹ Као што се облак расплине и више га нема,
    тако се не враћа ни ко сиђе у Шеол:
¹⁰ никад се више не враћа кући,
    укућани га више не познају.

¹¹ »Зато нећу да суспрежем уста.
    Говорићу јер ми је дух тескобан,
    жалићу се јер ми је душа чемерна.
¹² Зар сам ја море или морска неман^[a]
    кад си нада мном поставио стражу?
¹³ Ако кажем: ‚На постељи ћу наћи утеху,
    мој лежај ће ми олакшати јадање‘,
¹⁴ ти ме сновима плашиш
    и виђењима престрављујеш,
¹⁵ па ми је драже дављење и смрт
    него ове моје кости.
¹⁶ Презирем живот, нећу вечно живети.
    Окани ме се, моји дани су као дах.

¹⁷ »Шта је човек, да ти је толико важан,
    да ти је тако прирастао срцу,
¹⁸ да га походиш сваког јутра
    и сваког трена провераваш?
¹⁹ Зашто не скинеш поглед с мене,
    тек толико да пљувачку прогутам?
²⁰ Ако сам згрешио,
    шта сам учинио теби,
    ти надзорниче људи?
Зашто си ме узео за мету?
    Зар сам ти постао терет?
²¹ Зашто мој прекршај не опростиш
    и не пређеш преко мога греха?
Јер, ускоро ћу лећи у прашину
    и ти ћеш ме помно тражити,
    али мене више неће бити.«