Beginning

² Ноћу горко плаче, сузе јој на образима.
    Од свих њених љубавника
    ниједнога нема да је утеши.
Издадоше је сви њени пријатељи,
    непријатељи јој постадоше.

³ После невоље и тешког рада,
    Јуда оде у изгнанство.
Међу народима борави и не налази починка.
    Сви њени гонитељи стигоше је у теснацима.

⁴ Тугују путеви за Кћер сионску^[b],
    јер нико не долази на празнике.
Све капије јој опустеле,
    њени свештеници јаучу,
    њене девојке уцвељене, а она пуна горчине.

⁵ Душмани јој постадоше господари,
    њени непријатељи живе лагодно.
Јер, ГОСПОД јој донесе уцвељеност
    због мноштва њених греха:
    деца јој одоше у сужањство пред душманином.

⁶ Сав сјај оде од Кћери сионске.
    Поглавари јој као јелени
    који не налазе пашу;
немоћни побегоше
    пред гонитељем.

⁷ Сећа се Кћи јерусалимска^[c],
    у дане своје новоље и лутања,
свих блага која су била њена
    у прошлим временима.
Када јој народ паде у душманинове руке,
    никога не би да јој помогне.
Душмани су је гледали
    и смејали се њеној пропасти.

⁸ Кћи јерусалимска је тешко згрешила
    и тако постала нечиста.
Сви који су је поштовали, сада је презиру,
    јер видеше њену голотињу.
    А она јеца и окреће лице.

⁹ Нечист јој је на скутовима.
    Није мислила на своју будућност,
па јој је пад био запањујући.
    Никога не би да је утеши.
»Погледај моју невољу, ГОСПОДЕ,
    јер непријатељ победи.«

¹⁰ Непријатељ се доможе свег њеног блага.
    Њој наочиглед у светилиште јој улазе незнабошци,
они којима си забранио
    да уђу у твоју заједницу.

¹¹ Сав њен народ јауче тражећи хлеба;
    своје драгоцености дају за храну,
    да се у животу одрже.
»Погледај, ГОСПОДЕ, и види,
    јер сам презрена.«

¹² »Зар вам то ништа не значи,
    сви ви који пролазите овуда?
Погледајте и видите:
    има ли бола као што је бол
којим сам погођена, којим ме ГОСПОД ударио
    у дан свога љутог гнева?

¹³ »Са висине посла огањ –
    посла га у моје кости.
Мрежу ми разапе пред ногама
    и назад ме окрену.
Он учини да пуста постанем,
    да нејака будем поваздан.

¹⁴ »Греси ми свезани у јарам,
    његовим рукама уткани заједно,
на врат ми наваљени,
    а Господ ми снагу одузео.
Предао ме у руке онима
    којима не могу да се одупрем.

¹⁵ »Господ одбаци све ратнике усред мене.
    Против мене сазва скуп,
    да моје младиће сатре.
Господ у својој муљачи
    изгази Девицу-Кћер Јудину.

¹⁶ »Због тога плачем, очи ми лију сузе.
    Јер, далеко је од мене тешитељ,
    онај који може да ме врати у живот.
Деца ми без игде ичега,
    јер непријатељ надјача.«

¹⁷ Кћи сионска пружа руке – нема тешитеља.
    ГОСПОД одреди да Јакова окруже душмани;
међу њима Кћи јерусалимска
    постаде нешто нечисто.

¹⁸ »ГОСПОД је праведан,
    јер се против његове заповести побуних.
Слушајте, сви народи, мој бол гледајте:
    моје девојке и младићи одоше у изгнанство.

¹⁹ »Позвах своје љубавнике,
    али они ме преварише.
Моји свештеници и старешине помреше у граду
    тражећи хране да се у животу одрже.

²⁰ »Погледај, ГОСПОДЕ, у каквој сам невољи.
    Утроба ми кључа, срце се у мени грчи,
јер сам се жестоко побунила.
    Напољу мач уцвељује, у кући смрт.

²¹ »Чули су моје јаукање,
    али нема за мене тешитеља.
Сви моји непријатељи чули су за моју невољу
    и радују се што си то учинио.
Дај да дође дан који си најавио,
    да и они постану као ја.

²² »Нека се све њихово зло покаже пред тобом,
    па поступи с њима као што си са мном
    због свих мојих греха.
Јер, много је мојих јаука и срце ми је слабо.«

² Господ без милости уништи
    сва боравишта Јаковљева.
У својој срџби поруши утврђења Кћери Јудине,
    на земљу јој обори укаљано царство и поглаваре.

³ У свом љутом гневу одузе сву снагу Израелову^[d].
    Повуче десницу пред непријатељем
и у Јакову се разгоре као огањ пламтећи
    који све око себе прождире.

⁴ Натегну свој лук као непријатељ,
    десницу диже као душманин
    и поби све које је било милина погледати.
Своју срџбу изли као огањ
    на шатор Кћери сионске.

⁵ Господ постаде непријатељ –
    уништи Израел,
уништи све његове палате
    и поруши утврђења,
    умножи жалост и нарицање за Кћери Јудином.

⁶ Он опустоши своје боравиште^[e] као врт,
    разори место свога састанка.
ГОСПОД учини да на Сиону буду заборављени
    празници који су му одређени и суботе.
У свом љутом гневу
    он и цара и свештеника презре.

⁷ Господ одбаци свој жртвеник
    и остави своје светилиште.
Зидине палата јерусалимских^[f]
    предаде у руке непријатељима,
који у Дому ГОСПОДЊЕМ дигоше грају
    као на дан празника.

⁸ ГОСПОД одлучи да разори зидине
    око Кћери сионске.
Он растеже мерничко уже
    и не одврати своју руку од уништења.
Учини да бедеми и зидине закукају –
    заједно оронуше.

⁹ Капије јој утонуле у земљу;
    он им преворнице развали и скрши.
Њен цар и поглавари међу народима су.
    Закона више нема, а ни њени пророци
    више не налазе виђења од ГОСПОДА.
¹⁰ Старешине Кћери сионске
    седе на земљи и ћуте;
главе су посули прашином, у кострет се обукли.
    Јерусалимске девојке погнуле главе до земље.

¹¹ Очи ми ишчилеше од плакања,
    утроба ми кључа, џигерица се излива на земљу
због слома Кћери мога народа,
    због деце и одојчади
    која на трговима града скапавају.

¹² Она питају своје мајке:
    »Где су хлеб и вино?«
док као рањеници скапавају на трговима града,
    док душу испуштају у мајчином наручју.

¹³ Са чим да те упоредим,
    чему си слична, Кћери јерусалимска?
Са чим да те упоредим не бих ли те утешио,
    Девице-Кћери сионска?
Јер, твоја рана је велика као море –
    ко да те исцели?

¹⁴ Виђења твојих пророка
    била су празна и лажна.
Нису ти твоју кривицу показали
    да те сачувају изгнанства.
Пророштва која су ти дали
    била су празна и обмањујућа.

¹⁵ Пљешћу рукама сви који пролазе путем,
    цокћу и машу главом Кћери јерусалимској:
»Зар се за овај град говорило
    да је савршенство лепоте, радост целога света?«

¹⁶ Сви твоји непријатељи
    над тобом разјапише уста,
цокћу, шкргућу зубима и говоре:
    »Уништисмо је!
Ово је дан који смо чекали!
    Доживесмо да га видимо!«

¹⁷ ГОСПОД изврши свој наум,
    одржа своју реч, коју је давно изрекао.
Без милости те разори,
    даде да непријатељ ликује над тобом.
    Твоје душмане учини снажнима^[g].

¹⁸ Из срца вичи Господу, зиде Кћери сионске,
    нека ти и дан и ноћ сузе теку као бујица.
Не дај себи одушка
    ни одмора зеници свога ока.

¹⁹ Устани, вичи ноћу,
    када почињу ноћне страже.
Као воду излиј своје срце
    пред лицем Господњим.
Подигни руке к њему за живот своје деце,
    која од глади скапавају на угловима свих улица.

²⁰ Погледај, ГОСПОДЕ, и види:
    с ким си овако поступио?
Зар да жене једу свој пород,
    децу коју су неговале?
Зар да свештеник и пророк буду убијени
    у Господњем светилишту?

²¹ Дечаци и старци на земљи леже на улици,
    моје девојке и младићи падоше од мача.
Ти их поби у дан свога гнева,
    ти их посече без милости.

²² Као на празник, тако си одасвуд
    позвао ужас на мене,
па на дан гнева ГОСПОДЊЕГ
    нико не измаче нити преживе.
Оне које сам однеговала и одгајила,
    мој непријатељ поби.

⁴ Месо и кожу ми је истрошио, кости поломио,
⁵ опсео ме и окружио горчином и невољом.
⁶ Натерао ме да боравим у тами
    попут оних који су давно помрли.

⁷ Оградио ме зидом, да не могу да изађем,
    тешким ланцима ме оковао.
⁸ Па и кад вичем или запомажем,
    он се о моју молитву оглушује.
⁹ Запречио ми путеве тесаним каменом,
    моје стазе искривио.

¹⁰ Као медвед у заседи, као лав у скровишту,
¹¹ одвукао ме с пута и растргнуо,
    па оставио беспомоћног.
¹² Свој лук је натегао
    и ставио ме својим стрелама за мету.
¹³ Бубреге ми је испробадао
    стрелама из свога тоболца.
¹⁴ Постадох предмет подсмеха свем своме народу,
    поваздан ми певају ругалице.
¹⁵ Чемером ме наситио и пеленом напојио.

¹⁶ Зубе ми је каменицама поломио,
    у прашину ме угазио.
¹⁷ Мојој души мир је одузет,
    заборавих шта значи срећа.
¹⁸ Зато рекох: »Нестаде моја снага
    и оно чему сам се надао од ГОСПОДА.«

¹⁹ Сећам се своје невоље и лутања,
    пелена и отрова,
²⁰ сећам их се добро,
    и душа ми је потиштена.

²¹ Али ово дозивам у памет и зато се надам:
²² Не престаје љубав ГОСПОДЊА,
нема краја његовој самилости,
²³ обнављају се свакога јутра.
Верност је твоја велика.

²⁴ »ГОСПОД је мој део«, моја душа каже,
    »зато ћу га чекати.«
²⁵ Добар је ГОСПОД онима који га ишчекују,
    ономе који га тражи;
²⁶ добро је мирно чекати спасење ГОСПОДЊЕ.

²⁷ Добро је за човека да свој јарам носи
    док је млад.
²⁸ Нека седи с миром и ћути,
    јер ГОСПОД га је ставио на њега.
²⁹ Нека лице загњури у прашину,
    јер можда још има наде.
³⁰ Нека пружи образ ономе ко га удара,
    нека се насити увреда.

³¹ Јер, Господ не одбацује довека.
³² Ако и зада бол, показаће самилост,
    јер велика је љубав његова.
³³ Јер, он људима нерадо доноси
    невољу и патњу.

³⁴ Када се ногама газе сви земаљски сужњи,
³⁵ када се човеку ускраћује правда
пред лицем Свевишњега,
³⁶ када је човек оштећен у парници
– зар то Господ не види?