Chronological

Јосифова браћа се враћају у Египат с Венијамином

43 Владала је жестока глад у земљи. ² Кад су појели жито које су донели из Египта, рече им њихов отац: „Идите и купите нам мало жита.“

³ Јуда му на то рече: „Онај човек нас је изричито упозорио: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде с вама.’ ⁴ Ако си спреман да пошаљеш нашег брата с нама, ми ћемо сићи и купићемо ти хране. ⁵ А ако нећеш да га пошаљеш, ни ми нећемо ићи, јер нам је онај човек рекао: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде са вама.’“

⁶ Израиљ им рече: „Зашто сте ми нанели бол рекавши том човеку да имате још једног брата?“

⁷ Они му одговорише: „Тај човек нас је помно испитивао о нама и о нашој породици. Питао је: ’Да ли вам је отац још увек жив? Имате ли још којег брата?’ Ми смо му одговорили на питања. Како смо могли знати да ће рећи: ’Доведите свога брата’?“

⁸ Тада Јуда рече своме оцу, Израиљу: „Пошаљи дечака са мном, па да се спремимо и идемо, да останемо на животу и не помремо – ни ми, ни ти, ни наша деца. ⁹ Ја јамчим за њега; мене сматрај одговорним за њега. Ако га не вратим теби и не поставим га пред тебе, нека сам ти крив до века. ¹⁰ Да нисмо толико оклевали, до сад бисмо се већ два пута вратили.“

¹¹ Њихов отац, Израиљ, им рече: „Кад је тако, нека буде. Али, учините ово: понесите у своје торбе најбоље производе земље па однесите на дар оном човеку: мало мелема, мало меда и зачина, те нешто смирне, пистације и бадема. ¹² Са собом понесите и двоструко више новца, јер морате вратити новац који је стављен одозго у ваше вреће. Можда је била грешка. ¹³ Поведите и свога брата, па се спремите и вратите се оном човеку. ¹⁴ Нека Бог Свемоћни учини да вам се онај човек смилује, те вам пусти и другог брата и Венијамина. А ако треба да останем без деце, нека останем.“

¹⁵ Тако они узму дар и двоструко више новца, те поведу Венијамина. Онда се спреме и оду у Египат, па ступе пред Јосифа. ¹⁶ Кад их је Јосиф видео са Венијамином, рекао је управитељу свога дома: „Одведи ове људе у кућу, а потом закољи једно живинче и приготови га, јер ће они обедовати са мном у подне.“

¹⁷ Слуга учини како му је Јосиф рекао, те их је одвео у Јосифову кућу. ¹⁸ Људи су се уплашили кад су били доведени у Јосифову кућу. Мислили су: „Доведени смо овде због новца који нам се нашао у врећама први пут. Сада ће нас напасти и свладати, па ће нас узети за робове заједно с нашим магарцима.“

¹⁹ Кад су били на улазу у кућу, они приступе управитељу Јосифовог дома и ²⁰ обрате му се: „О, господару! Ми смо ту већ једном долазили да купимо хране. ²¹ Али кад смо дошли у преноћиште, отворили смо наше вреће и тамо је био наш новац. Сваки од нас је, у својој врећи, одозго, затекао свој новац, исту своту. Ево, донели смо га са собом. ²² Са собом смо понели још новца да купимо хране. Не знамо ко нам је ставио новац у наше вреће.“

²³ „Будите спокојни! – рече им управитељ. Не плашите се! Ваш Бог и Бог вашег оца је ставио благо у ваше вреће. Ваш новац је стигао к мени.“ Потом им је извео Симеуна.

²⁴ Кад их је довео у Јосифову кућу, управитељ им је дао воде да оперу ноге, а њиховим магарцима је дао храну. ²⁵ Затим су припремили дар да дочекају Јосифа кад стигне у подне, јер су чули да ће тамо ручати.

²⁶ Кад је Јосиф дошао у кућу, они му донесу дарове који су понели са собом и поклоне му се до земље. ²⁷ Јосиф их је упитао за здравље, и наставио: „А је ли здрав ваш стари отац о коме сте ми говорили? Да ли је још жив?“

²⁸ „Твој слуга, наш отац, још увек је жив и у добром је здрављу“ – одговоре они и дубоко му се поклоне. ²⁹ Подигавши поглед, Јосиф опази свога брата Венијамина, сина своје мајке, па упита: „Да ли је ово ваш најмлађи брат о коме сте ми причали?“ Онда дода: „Нека ти Бог подари милост, сине мој!“ ³⁰ Јосиф се од самилости потресао видевши свога брата, па је журно изашао напоље тражећи где да се исплаче. Ушао је у једну собу и тамо се исплакао.

³¹ Онда се умио и изашао. Сабравши се, наредио је: „Нека се послужи ручак!“

³² Јосифу су служили ручак одвојено, њима су служили одвојено, и Египћанима који су јели с њима су такође служили одвојено. Египћани, наиме, не једу са Јеврејима, јер је то за њих одвратно. ³³ Пред њим су седели по својој старости, од прворођенца до најмлађег, на шта су се они гледали у чуду. ³⁴ Оброци су им се доносили с његовог стола. Међутим, Венијаминов обед је био пет пута већи. Тако су пили и гостили се с њим.

Последње искушење

44 Јосиф нареди управитељу свога дома: „Напуни вреће ових људи храном онолико колико могу понети, а новац свакога од њих стави одозго у његову врећу. ² А мој пехар, онај сребрни пехар, стави одозго у врећу најмлађега заједно с његовим новцем за жито.“ Управитељ учини онако како му је Јосиф рекао.

³ Кад је свануло јутро, отпремили су људе и њихове магарце. ⁴ Они још нису били отишли далеко од града, кад Јосиф рече управитељу свога дома: „Устани и пођи за оним људима. Кад их стигнеш, реци им: ’Зашто узвраћате зло за добро? ⁵ Зар да украдете пехар из ког мој господар пије^[a] и из ког чита будућност? Учинили сте зло!’“

⁶ Кад их је стигао, рекао им је те речи. ⁷ Они му рекоше: „Зашто мој господар говори такве речи? Далеко било од твојих слугу да учине такву ствар! ⁸ Чак и новац који смо нашли одозго у нашим врећама смо ти вратили из хананске земље. Како бисмо, онда, могли да украдемо сребро или злато из куће твога господара? ⁹ А ако код неког од твојих слугу нађеш оно што припада твоме господару, тај ће умрети, а ми остали ћемо постати робови твоме господару.“

¹⁰ „У реду, нека буде како сте рекли – сложио се управитељ. Ипак, само онај код кога се пронађе пехар ће ми бити роб. Ви остали ћете бити без кривице.“

¹¹ Брже-боље су спустили своје вреће на земљу, те је сваки од њих отворио своју. ¹² Управитељ је претраживао од најстаријег па до најмлађег. Пехар је пронађен у Венијаминовој врећи. ¹³ На то они раздеру своју одећу. Онда сваки натовари свог магарца, па се врате у град.

¹⁴ Јосиф је још био тамо кад су Јуда и његова браћа стигла. Они се баце пред њим на земљу. ¹⁵ Јосиф им рече: „Шта сте то учинили? Зар нисте знали да човек као ја открива будућност?“

¹⁶ Јуда одговори: „Шта можемо рећи моме господару? Шта да кажемо? Чиме да се оправдамо? Бог је открио кривицу твојих слугу. Ево нас, робови смо мога господара, и ми и онај код кога је пехар нађен.“

¹⁷ „Далеко било од мене да учиним тако нешто! – рече Јосиф. Само онај код кога је пехар нађен ће бити мој роб. Ви остали се мирно вратите своме оцу.“

¹⁸ Јуда му је тада приступио и рекао: „Мој господару, дозволи своме слузи да ти се обрати. Не гневи се на твога слугу, јер ти си као фараон. ¹⁹ Мој господар је питао своје слуге: ’Имате ли оца или брата?’ ²⁰ А ми смо одговорили моме господару: ’Имамо старог оца и брата који се родио оцу под старост. Тај је најмлађи. Његов прави брат је умро, тако да је он једини остао од своје мајке. Отац га много воли.’

²¹ Ти си затим рекао: ’Доведите га к мени да га видим својим очима!’ ²² А ми смо ти одговорили: ’Дечак не може да напусти оца; ако га остави, отац ће умрети.’ ²³ Али ти си рекао својим слугама: ’Ако ваш најмлађи брат не дође с вама, не излазите ми на очи.’ ²⁴ Кад смо се вратили твоме слузи, нашем оцу, пренели смо му речи мога господара.

²⁵ На то је наш отац рекао: ’Вратите се и купите нам нешто хране.’ ²⁶ Ми смо му рекли: ’Не можемо да идемо тамо. Ићи ћемо само ако наш најмлађи брат пође с нама. Ако он не буде био с нама, том човеку нећемо моћи да изађемо на очи.’

²⁷ Твој слуга, наш отац, нам је тада рекао: ’Ви знате да ми је моја жена родила два сина. ²⁸ Један ме је већ напустио. Тада сам мислио: сигурно је растргнут! Од тада га више нисам видео. ²⁹ Ако и овога одведете од мене, те и њега задеси несрећа, с тугом ћете свалити моју седу главу у Свет мртвих.’

³⁰ Стога, ако дечак не буде с нама кад се вратим твоме слузи, моме оцу – коме је дечак толико прирастао срцу – ³¹ пресвиснуће кад види да дечака нема са нама. Тако ће твоје слуге с тугом свалити у Свет мртвих седу главу твога слуге, нашег оца. ³² А ја, твој слуга, јемчио сам свом оцу за младића, рекавши: ’Ако ти га не доведем, нек будем крив своме оцу до века!’

³³ Зато те молим да твој слуга остане као роб код мога господара уместо дечака, а дечак нека се врати са својом браћом. ³⁴ Јер, како да пођем горе своме оцу ако дечак не буде са мном? Не бих могао да гледам јад који би схрвао мога оца.“

Јосиф открива себе браћи

45 Јосиф није могао више да се уздржава пред својим слугама, па је повикао: „Нека сви изађу!“ Пошто нико од његових људи није остао с њим, Јосиф се открио својој браћи. ² Тада је гласно заплакао, тако да су га и Египћани чули. Чак је и фараонов дом дочуо за то.

³ „Ја сам Јосиф! – рекао је својој браћи. Је ли мој отац заиста још жив?“ Његова браћа нису могла да одговоре своме брату; били су потпуно уплашени пред њим. ⁴ Јосиф је затим рекао својој браћи: „Приђите к мени.“ Кад су пришли, рекао им је: „Ја сам ваш брат, Јосиф, кога сте продали у Египат. ⁵ Но, сада се немојте жалостити и гневити на себе што сте ме продали овде. Бог ме је, наиме, послао пред вама да вас одржи у животу. ⁶ Већ су две године од како је глад у земљи, а још пет година неће бити ни орања ни жетве. ⁷ Бог ме је послао пред вама да вам сачувам потомство на земљи и да вас одржим у животу великим избављењем.^[b]

⁸ Стога, нисте ме ви овде послали, него Бог. Он ме је поставио фараону за главног саветника, за управитеља целог његовог дома, те за господара над целим Египтом. ⁹ Зато се брзо вратите моме оцу, па му реците: ’Твој син Јосиф ти поручује: Бог ме је поставио за господара над целим Египтом. Зато дођи к мени, не оклевај! ¹⁰ Настанићеш се у крају Госену, па ћеш ми бити близу: ти, твоји синови, твоји унуци, твоје овце и говеда, и сва твоја имовина. ¹¹ Ја ћу се тамо бринути за тебе, јер глад ће трајати још пет година. Тако нећеш гладовати ни ти, ни твоја породица нити стока што ти припада.’ ¹² Ево, видите и својим очима, као што види и мој брат Венијамин, да сам то ја који вам говорим. ¹³ Испричајте оцу о свој мојој слави у Египту и о свему што сте видели. Пожурите и доведите овамо мога оца!“

¹⁴ Онда је пао своме брату Венијамину око врата и заплакао. Венијамин је такође плакао загрливши Јосифа. ¹⁵ Потом је плачући изљубио и сву осталу браћу. После тога су браћа разговарала.

¹⁶ Вест се прочула и на фараоновом двору: „Дошла су Јосифова браћа!“ То је било драго фараону и његовим дворанима. ¹⁷ Фараон рече Јосифу: „Реци својој браћи овако: ’Натоварите вашу стоку и идите у хананску земљу, ¹⁸ па поведите свога оца и вратите се к мени. Ја ћу вам дати најбољу земљу у Египту, па ћете се хранити од обиља земље.’ ¹⁹ Ти надаље нареди: ’Учините ово: узмите кола из египатске земље за вашу децу и за ваше жене, поведите свога оца и дођите овамо. ²⁰ Не жалите за својом имовином, јер вама припада најбоља земља у Египту.’“

²¹ Синови Израиљеви тако и учине. По фараоновој наредби им је дао кола и храну за пут. ²² Свакоме од њих је дао нову одећу, а Венијамину је дао три стотине сребрњака и пет пари нове одеће. ²³ А своме оцу је послао десет магараца натоварених најбољим производима Египта, те десет магарица натоварених житом, хлебом и намирницама оцу за пут. ²⁴ Затим је послао своју браћу. Док су одлазили, рекао им је: „Не свађајте^[c] се путем!“

²⁵ Пођу они тако горе из Египта и дођу своме оцу Јакову у Ханан. ²⁶ Затим га известе: „Јосиф је још увек жив! Шта више, он је владар над целом египатском земљом.“ Јакову се следило срце; није могао да им поверује. ²⁷ Али кад су му пренели све што им је Јосиф рекао и кад је видео кола која је Јосиф послао да га довезу, живнуо је дух њиховог оца Јакова. ²⁸ Тада Израиљ рече: „То је довољно! Мој син, Јосиф, је још увек жив! Отићи ћу да га видим пре него што умрем.“