Old/New Testament
Песников бол
3 Ја сам човек који је упознао беду;
искусио сам како Бог кажњава.
2 Мене одведе, мене примора;
ходам без светлости, а тмина све гушћа.
3 Лично мене он бије и туче,
његови ударци не престају.
4 Месо ми се цепа, кожа ми пуца;
он ломи кости моје.
5 У ропски ме јарам упрегао,
тешкоће је на мене навалио,
6 натерао да живим у тмини,
мртвац затворен довека.
7 Зазида ме, излаза ми нема;
ја сам сужањ с тешким оковима.
8 Вичем, вапим да ми он помогне,
али он ми молитву одбија.
9 Тесаним каменом ми је зазидао,
на све стране закрчио друмове, путеве.
10 Као медвед на ме вреба,
као лав се на ме баца.
11 По беспућу гони ме и комада,
оставља ме да бих тамо умро.
12 Запиње лук свој и гађа,
као да сам ја мета његових стрела.
13 У нутрину стреле ми је сасуо,
у моје тело дубоко их зарио.
14 Народ ми се вазда подсмева,
за поругу служим свима.
15 Он горчином мене храни,
пеленом ме он напаја.
16 Тера ме да гризем камен и зубе моје ломи;
у пепео мене закопава.
17 Заборавих шта је мир и здравље,
више не знам шта је живот добри.
18 Нема мени још много живљења,
ишчезла је моја нада у Господа.
Хоће ли Бог помоћи?
19 Мислим на своје муке и потуцања,
то ми је слично пелену, слично отрову.
20 Мислим на то без престанка,
душа моја сахне у мени.
21 Невољу носим у срцу своме,
али гајим наду у мислима:
22 Није нас нестало јер није престала љубав Господња,
јер није пресушило милосрђе његово,
23 они се обнављају сваког јутра,
верност му је зајамчена као излазак сунца.
24 Кад Господа имам, ништа ми не треба,
и зато се уздам у њега.
Бог – једино уздање
25 Господ је добар према човеку
који се у Бога узда, који га тражи.
26 Добро је чекати га смирено,
очекивати спасење од Господа.
27 Најбоље је у младости
своме се јарму научити.
28 Патниче, седи усамљен и ћути,
Бог је то наметнуо.
29 Поклонимо се до тла прашњавога,
можда још има наде.
30 Ако нас туче, нека туче;
ако нам се руга, нека се руга.
31 Господ ипак има милосрђа,
за вечност нас неће одбацити;
32 смиловаће се иако нас је растужио,
његова је милост постојана;
33 њему није мило да нас понижава
и да на људе наваљује тугу.
34 Када сужње газе мучитељи,
када дух им ломе у тамници,
35 када људе лишавају права,
када се укида што је Свевишњи установио,
36 када се правда изврће на суду,
зар Господ све то не види?
37 Човек каже па се и не збуде,
али Господ заповеда и то бити мора.
38 Када Свевишњи одреди
онда и несрећа и добро долази.
39 Зашто се буни човек?
Свако добија према греху своме.
Признање пред Богом
40 Испитајмо, размотримо путеве своје,
вратимо се Господу своме.
41 Отворимо своја срца,
молимо се Богу небескоме.
42 Ми смо отпадници, ми смо непокорни,
а ти нам праштао ниси.
43 Гневом си се заогрнуо,
гонио нас, убијао, ниси штедео.
44 Облаком си се заогрнуо,
наша молитва није продрла до тебе.
45 Сметлиште си од нас начинио,
сви народи су нас презрели.
46 На нас су се искезили
сви наши душмани.
47 Прошли смо кроз пропаст и рушевине,
живимо у страху и затирању.
48 Потоци суза из мојих очију теку
због разарања мога народа.
Паћеничка жалост
49 Сузе моје теку без престанка,
из очију лију и стати неће,
50 док нас не погледа
и не види Господ са небеса.
51 Жалост ме раздире кад гледам очима
шта се догађа у граду женама.
52 Као птицу прогоне ме стално,
а немају зашто да ме мрзе.
53 Живога ме у јаму бацише
и камењем затрпаше.
54 Вода ми се склопи изнад главе,
те помислих: „Са мном је свршено.“
Бог избавља и плаћа
55 Из дубине, из јаме, о, Господе,
призвах име твоје.
56 Глас мој ти си чуо,
послушај вапаје моје!
57 Кад завапих, ти се нађе близу.
Ти ми рече: „Немој се бојати!“
58 Ти си ми, Господе, извојевао правду,
ти си ми живот откупио.
59 Ти, Господе, видиш, насиље ми чине.
Ти ми правду на суду досуди.
60 Ти знаш како ми се свете непријатељи,
какве сплетке против мене плету.
61 Ти, Господе, чујеш како ме исмевају,
какве сплетке против мене плету.
62 Кад говоре и кад мисле противници,
поваздан су против мене.
63 Кад седају и кад устају,
ти их видиш, мени се ругају.
64 Ти, Господе, казни како доликује,
према ономе што су учинили.
65 Ти прокуни срца њихова,
ти их испуни очајним мукама.
66 Ти их у гневу гони, са земље истреби.
Господе, нека их не буде испод неба.
Јад и беда после пада
4 Како потамне злато,
наше жежено злато!
Лежи камење храмовно
по улицама разбацано.
2 Сионски младићи, некад скупоцени
као злато најчистије,
сада су – ах! – као обична грнчарија,
као производ лончарски.
3 И вучица хоће да доји,
да вучиће своје негује,
а жене у народу моме
окрутне су као ној у пустињи:
4 одојчад оставише жедну,
језик им се за непце лепи;
децу пустише да пиште,
никога нема да им храну пружи.
5 Некад сами сладише јела одабрана,
сада скапавају по улицама.
Некад су у раскоши одрастали,
сада по сметлишту пребиру.
6 Примио је казну народ мој
тежу него становници содомски,
јер њих разори за трен ока
и притом на њих не подиже људе.
7 Некад су били наши јунаци
чистији од снега, бељи од млека;
били су румени и глатки,
као од брега одваљени.
8 Сад су им лица црња од чађи,
по улицама их не познаје нико;
кожа им се смежурала око очију,
сасушила се као дрво суво.
9 Сретнији су који у рату погибоше,
теже је онима које глад помори:
исцрпени, скапавали су лагано,
није било плодова са поља да остану у животу.
10 Жене тако нежне беху,
па кувају децу своју
да нахране себе њима –
о, ужасно је народа мога страдање!
11 Силином је провалио гнев Господњи,
он изли своју срџбу јаросну,
запали пожар на сионском граду,
те му спали и темеље саме.
Кривица свештеника и пророка
12 Нису веровали ни страни владари,
ни сви становници земље,
да ће моћи освајач и душман
кроз капије јерусалимске да уђу.
13 Ипак то се догодило
због греха пророчких,
због кривица свештеничких,
због невине крви[a] усред града проливене.
14 Тумарају по улицама као слепи,
крвљу су умрљани,
нико се не усуђује да их дотакне,
оскрнављена је одећа њихова.
15 Народ виче: „Одлазите!
Оскрнављени, натраг! Не дотичите!“
Тако лутаху од народа до народа,
а међу народима су говорили:
„Овде више не могу да бораве.“
16 Распрши их Господ да их не гледа,
да о њима више не брине.
На свештенике више не пази,
старешине више не жали.
Малаксалост потлачених
17 А нама очи побеутише,
ишчекујемо помоћ, а ње нема.
С кула наших зуримо до на крај обзорја,
чекамо народ који нас не може избавити.
18 Непријатељ нам је сваки корак вребао,
по трговима својим не могасмо пролазити,
али дани наши пролажаху,
крај нам се приближи, стиже.
19 Брже од грабљивица које с неба слећу,
гонитељи наши стигоше,
хватали су нас по брдима,
у пустињи у заседи чекали.
20 Заробише наше животно уздање,
Господњег помазаника, цара,
а ми смо се уздали:
цар ће нас од сваког освајача сачувати.
Ипак – има Бога
21 Радујеш се и веселиш, о, ћерко едомска,
и ти, народе из земље Уз.
Час пропасти и вама долази,
и ви ћете се тетурати голи,
откриће се и ваша срамота.
22 За своју кривицу си, ћерко сионска, испаштала,
више те неће у изгнанство терати.
Ћерко едомска, тебе ће Господ казнити,
твоје ће кривице разоткрити.
Народ плаче пред Богом
5 Опомени се, Господе, шта нам се догодило;
погледај, види нашу срамоту.
2 У туђинске руке пала је баштина наша,
странци се шире по нашим домовима.
3 Очева наших нема, сирочад смо постали,
мајке су наше сада удовице.
4 Воду за пиће новцем плаћамо,
дрва за гориво такође купујемо.
5 Гоне нас као теглеће живинче;
исцепани смо, а не дају на одмора.
6 Идемо, просјачимо по Египту и Асирији
да бисмо имали хлеба да преживимо.
7 Наши преци згрешише, али њих нема,
па ми испаштамо за кривице њихове.
8 Над нама владају простаци робови
и од њихове силе нико да нас избави.
9 Убице харају по земљи,
стављамо живот на коцку идући по храну.
10 Од глади горимо као у грозници,
и кожа је наша као пећ ужарена.
11 На светињи, на Сиону, силују жене,
по Јудиним насељима девојке.
12 Наше главаре рукама својим хватају и вешају,
ни старце наше неће да поштују.
13 Младићи као робови окрећу жрвњеве,
дечаци падају под бременима дрва.
14 Старци више не седе пред вратима,
младих људи свирка више се не чује.
15 Ишчезла је радост из наших живота:
уместо да играмо, ми смо ојађени.
16 Са главе је наше круна пала.
Народ признаје грехе
Згрешили смо, сада тешко нама.
17 Ето зато срце наше болује!
Ето, зато се очи наше замутише!
18 Зато је сионска гора опустошена.
Зато се шакали шуњају по тој пустоши.
Молитва за избављење
19 Ти, Господе, остајеш довека,
твој је престо од колена до колена.
20 Немој нас занавек заборавити,
немој нас за дуго време оставити.
21 Врати нас к себи! Обрати нас, Господе!
Обнови славу нашу из негдашњих дана.
22 Зар да нас одбациш потпуно?
Да се на нас срдиш бескрајно?
Надмоћност вере
Подстицање на истрајност
19 Према томе, браћо, имамо пуну слободу да уђемо у Светињу над светињама по крви Исуса, 20 који нам је отворио нови и живи пут кроз завесу, то јест, кроз своје тело. 21 И будући да имамо великог Свештеника који служи над домом Божијим, 22 приступајмо Богу с искреним срцем и с вером пуном поуздања, пошто су нам срца очишћена од зле савести, а тела опрана чистом водом. 23 Стога се чврсто држимо наде коју исповедамо, јер је веран онај који је обећао. 24 Усредсредимо се на то да подстичемо један другога на љубав и добра дела. 25 Не напуштајмо своју заједницу, као што неки обичавају, него охрабрујмо једни друге, тим пре што и сами видите да се приближава дан Господњи.
26 Наиме, ако својевољно грешимо и након што смо примили знање о истини, нема те жртве која ће уклонити грехе. 27 За такве остаје само страшно ишчекивање Суда и јаросни огањ који ће прождрети противнике. 28 Јер, кад неко преступи Мојсијев Закон, без милости умире на основу сведочења два или три сведока. 29 А замислите само колико ће строжу казну примити онај који презре Сина Божијег и сматра нечистом крв савеза којом је посвећен, те увреди Духа милости? 30 Ми, наиме, познајемо онога који је рекао: „Моја је освета, ја ћу узвратити“ и: „Господ ће судити своме народу.“ 31 Страшно је пасти у руке живога Бога!
32 Сећајте се прошлих дана, када сте, тек просветљени, постојано поднели многе невоље и патње. 33 С једне стране сте били јавно изложени вређању и невољама, с друге сте се и сами придружили онима с којима се тако поступало. 34 Ви сте, наиме, учествовали у патњама оних који су утамничени, и с радошћу прихватали када су вам отимали имовину, знајући да имате бољу и трајнију имовину. 35 Зато не губите своје поуздање које доноси велику награду.
36 Вама је, наиме, потребна истрајност да чините Божију вољу како бисте могли да примите оно што је Бог обећао.
37 „Јер још мало, врло мало,
па ће доћи онај који долази,
и неће закаснити.
38 А мој праведник ће живети од вере,
а ако ли одступи,
моја душа неће уживати у њему.“
39 А ми нисмо они који одступају на сопствену пропаст, него они који верују да сачувају своју душу.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.