Old/New Testament
Порука Египту
46 Реч Господња која је дошла пророку Јеремији за народе:
2 За Египат, за војску цара Египта, фараона Нехаона, што је на реци Еуфрат у Харкемису и коју је поразио Навуходоносор, цар Вавилона. А то је било четврте године Јосијиног сина Јоакима, цара Јуде.
3 „Поређајте штитове и мале и велике!
Спремите се за битку!
4 Упрегните коње!
Узјашите коњаници!
Заузмите положај са кацигама!
Углачајте копља
и оклопе на себе!
5 Је л’ ја то видим да су престрављени
и да су потиснути уназад?
Њихови су ратници разбијени,
повлаче се, беже и не враћају се.
Ужас одасвуд
– говори Господ.
6 Не дај брзом да побегне,
ни ратнику да се спасе.
На северу, поред реке Еуфрат,
ће се спотакнути и пасти.
7 Ко је тај што попут Нила плави
и водом својом надолази као река?
8 Египат плави попут Нила
и као река водом надолази.
И још каже: ’Надоћи ћу, преплавићу земљу,
разорићу град и све који у њему живе.’
9 Пропните се, коњи!
Јуришајте, бојна кола!
Ратници нека искораче: и Куши и Фути са штитовима
и Лудеји с луковима.
10 То је дан који припада Господу, Богу над војскама,
дан освете, да се освети својим душманима.
Мач ће их прождирати док се не засити,
напиће се њихове крви,
јер ће жртва за Господа, Бога над војскама,
бити у северној земљи крај реке Еуфрат.
11 Попни се у Галад и купи мелем,
о, девице, ћерко египатска!
Узалуд су ти мелеми бројни,
јер за тебе нема излечења.
12 Народи су чули за твоју срамоту
и твога се плача испунила земља,
јер се ратник о ратника спотиче
и обојица падају.“
13 Реч коју је Господ објавио пророку Јеремији о походу Навуходоносора, цара Вавилона, и о нападу на Египат:
14 „Најави у Египту, прогласи у Мигдолу,
у Нофу и Тафнесу прогласи.
Реци: ’Постави се и спреми се
јер мач прождире унаоколо!’
15 Зашто су полегли твоји ратници?
Нису се одржали јер их је Господ гурнуо.
16 Многе је спотакнуо
и они падају један на другога,
па говоре: ’Устанимо и вратимо се
нашем народу и у свој родни крај
пред мачем тлачитељевим.’
17 И народ ће тамо назвати фараона,
цара Египта: ’Галамџија
коме је прошло време!’
18 Живота ми мога – говори цар,
Господ над војскама му је име –
доћи ће као Тавор међу планинама
и као Кармил поред мора.
19 Спремај себи пртљаг за изгнанство,
становнице, ћерко египатска.
Јер ће Ноф постати руина,
опустеће од становника.
20 Египат је прелепа јуница,
а обади са севера долазе и долазе.
21 Плаћеници су његови усред њега
као товна телад.
Окренуће се и побећи ће заједно,
неће остати на положајима.
Јер стиже на њих дан њихове пропасти,
време њихове казне.
22 Он сикће као змија
што је одмигољила
јер они долазе у снази,
долазе на њега са секирама као дрвосече.
23 Посећи ће му шуму
– говори Господ –
ако је и непрегледна.
Више их је него скакаваца
што им нема броја.
24 Биће осрамоћена ћерка Египта
и предана у руке народа са севера.“
25 Овако каже Господ над војскама, Бог Израиља: „Ево, ја ћу да казним Амона у Нои, фараона, Египат и његове богове, његове цареве и фараона и оне што се у њега поуздају. 26 Даћу их у руке оних који им раде о глави, у руке Навуходоносора, цара Вавилона, и у руке његових слугу. А након тога ће га населити као у старим временима – говори Господ.
27 А ти се не плаши, слуго мој Јакове!
Не страхуј, Израиљу,
јер те ја спасавам издалека;
из земље њиховог изгнанства враћам твоје потомке.
И Јаков ће се вратити, биће спокојан
и сигуран јер га нико неће плашити.
28 Не плаши се, слуго мој Јакове
– говори Господ – јер сам ја с тобом.
Ја ћу да истребим све народе
где сам те расејао,
али тебе нећу да истребим.
Тебе ћу праведно да покарам
и нећу те оставити некажњеног.“
Порука Филистејцима
47 Реч Господња која је дошла пророку Јеремији за Филистејце, пре него је фараон ударио на Газу:
2 Овако каже Господ:
„Ево, дижу се воде са севера,
постају бујични потоци и плаве земљу
и све што је у њој,
град и оне што живе у њему.
И свако ће да завапи,
закукаће сваки становник земље.
3 Од топота копита њихових ждребаца,
од вреве њихових кола
и праска точкова њихових
ни очеви се, немоћни од страха
неће вратити по своју децу;
4 због дана што долази
да сатре све Филистејце,
да истреби Тиру и Сидону
све преживеле помоћнике.
Јер Господ ће да похара Филистејце,
остатак острва Кафтор[a].
5 Оћелавиће Газа!
Опустошиће Аскалон!
О, остаче њихове долине,
докле ћеш себе парати?
6 ’Јао, мачу Господњи,
колико се још примирити нећеш?!
Прибери се, у корице усучи се
и остани миран.’
7 Како да се примири
када му је Господ заповедио?
За Аскалон и за обалу морску,
тамо га је он одредио.“
6 Зато оставимо за сада почетно учење о Христу и окренимо се зрелијем учењу, не враћајући се на основе: покајање од мртвих дела, вера у Бога, 2 учење о крштењима, полагање руку, ускрсење из мртвих и вечни суд. 3 И о томе ћемо говорити ако да̂ Бог.
4 Има, наиме, оних који су једном били просветљени. Али иако су искусили небески дар примивши Духа Светог, 5 иако су искусили да је реч Божија добра, иако су искусили силе будућег света, 6 ипак су напустили веру. Такве је немогуће поново довести до покајања, јер они тиме изнова разапињу Сина Божијег и јавно га изврћу руглу.
7 Земља, наиме, која упија воду од честих киша које падају на њу и рађа род који је на корист онима за које се обрађује, прима благослов од Бога. 8 А земља која рађа трње и коров ништа не вреди. Таква се ближи проклетству и завршава у огњу.
9 Ипак, вољени, премда говоримо овако, уверени смо да ствари стоје боље у вашем случају, и да вам предстоји спасење. 10 Јер Бог није неправедан; он неће заборавити ваше дело и љубав коју сте показали у његово име, служећи верујућима, као што им још увек служите. 11 Желимо, наиме, да свако од вас покаже ревност до краја да би се испунило оно чему се надате. 12 Тако нећете постати лењи, него ћете следити пример оних који кроз веру и стрпљивост примају у посед оно што је Бог обећао.
Поузданост Божијег обећања
13 Када је Бог дао обећање Авра̂му, дао га је уз заклетву. Но, пошто није имао ни у кога већег да се закуне, заклео се самим собом, 14 рекавши: „Обилно ћу те благословити и силно те умножити.“ 15 Авра̂м је био стрпљив, и тако примио оно што му је Бог обећао.
16 Јер људи се заклињу оним што је веће, па заклетвом потврђују оно што тврде и тако окончавају расправу. 17 Тако је и Бог, желећи да у већој мери покаже примаоцима обећања непроменљивост своје одлуке, потврдио обећање заклетвом. 18 То је учинио да бисмо посредством ових двају непроменљивих чињеница, у којима се Бог не може преварити, имали силну утеху ми који смо нашли уточиште, те да бисмо се чврсто држали наде која је пред нама. 19 Ову наду имамо као чврсто и поуздано сидро душе. Она нас води иза храмске завесе, 20 где је Исус ушао да нас заступа поставши вечни Првосвештеник по реду Мелхиседековом.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.