M’Cheyne Bible Reading Plan

Исааково рођење

21 ГОСПОД се смилова Сари као што је рекао и учини за њу оно што је обећао: ² Сара затрудне и роди Аврааму сина у његовој старости, баш у оно време о коме му је Бог говорио. ³ Сину кога му је Сара родила Авраам даде име Исаак^[a].

⁴ Када је његов син Исаак имао осам дана, Авраам га обреза као што му је Бог заповедио. ⁵ Авраам је имао сто година када му се родио његов син Исаак.

⁶ Сара рече: »Бог је учинио да се насмејем, и сви који за ово чују, смејаће се са мном.«

⁷ И још рече: »Ко је могао да каже Аврааму да ће Сара дојити децу? А ипак сам му родила сина у његовој старости.«

⁸ Дете је порасло и престало да сиса. А онога дана када је Исаак престао да сиса, Авраам приреди велику гозбу.

Агара и Јишмаел отерани

⁹ Сара виде како се син кога је Аврааму родила Египћанка Агара руга, ¹⁰ па рече Аврааму: »Отерај ову робињу и њеног сина, јер син ове робиње неће бити наследник са мојим сином, са Исааком.«

¹¹ То веома узруја Авраама, јер се тицало његовог сина.

¹² Али Бог му рече: »Немој да се узрујаваш због дечака и своје робиње. Послушај све што ти Сара каже, јер ће се твоје потомство рачунати по Исааку. ¹³ А и од сина робиње начинићу народ, јер је и он твој потомак.«

¹⁴ Авраам устаде рано ујутро, узе хране и мешину воде и даде их Агари. То јој напрти на плећа, па је отпреми заједно са дечаком. Она оде, па је лутала по пустињи Беер-Шеви. ¹⁵ Када је у мешини нестало воде, она стави дете под један жбун, ¹⁶ па оде и седе подаље, отприлике колико лук може да добаци, јер је мислила: »Не могу да гледам како дете умире.«

И док је тако седела, гласно заплака.

¹⁷ Бог чу дечаков плач, па Божији анђео позва Агару са неба и рече јој: »Шта је, Агаро? Не бој се. Бог је чуо како дечак тамо плаче. ¹⁸ Устани, подигни дечака и утеши га, јер ћу од њега начинити велик народ.«

¹⁹ Тада јој Бог отвори очи, и она виде бунар с водом, па оде и напуни мешину и даде дечаку да пије.

²⁰ Бог је био са дечаком док је одрастао. Живео је у пустињи и постао стрелац. ²¹ Док је живео у пустињи Паран, мајка му из Египта доведе жену.

Авраам склапа савез с Авимелехом

²² У то време Авимелех, у пратњи Пихола, заповедника његове војске, рече Аврааму: »Бог је с тобом у свему што чиниш. ²³ Зато ми се овде пред Богом закуни да нећеш варати ни мене, ни моју децу, ни моје потомке, него да ћеш мени и овој земљи у којој боравиш бити одан као што сам и ја одан теби.«

²⁴ »Кунем се«, рече Авраам.

²⁵ Тада се Авраам пожали Авимелеху због бунара с водом који су Авимелехове слуге присвојиле.

²⁶ А Авимелех рече: »Не знам ко је то урадио. Ти ми о томе ниси говорио, и ја за то тек данас чујем.«

²⁷ Авраам узе ситне и крупне стоке и даде је Авимелеху, па њих двојица склопише савез.

²⁸ Потом Авраам одвоји седморо женске јагњади из стада, ²⁹ а Авимелех га упита: »Шта значи ово седморо женске јагњади које си одвојио на страну?«

³⁰ Он му одговори: »Прими од мене ово седморо женске јагњади као сведочанство да сам ја ископао овај бунар.«

³¹ Тако оно место доби име Беер Шева^[b], јер су тамо њих двојица положили заклетву. ³² Када су Авимелех и Авраам склопили савез код Беер-Шеве, Авимелех и Пихол, заповедник његове војске, вратише се у земљу Филистејаца. ³³ Авраам посади дрво тамариска у Беер-Шеви и тамо се поклони ГОСПОДУ, Вечноме Богу^[c].

³⁴ Авраам је још дуго боравио у земљи Филистејаца.

Прича о радницима у винограду

20 »Царство небеско је слично домаћину који је рано ујутро изашао да унајми раднике за свој виноград. ² Погоди се с радницима да им плати динар^[a] дневно, па их посла у виноград.

³ »Око девет сати^[b] изађе из куће и виде неке људе како беспослени стоје на тргу, ⁴ па им рече: ‚Идите и ви у мој виноград, а ја ћу вам платити колико је право.‘ ⁵ И они одоше.

»А он опет изађе око дванаест^[c], па око три сата^[d], и учини исто. ⁶ Око пет сати^[e] изађе поново и нађе друге људе који су стајали, па их упита: ‚Зашто цео дан овде стојите беспослени?‘

⁷ »Они му рекоше: ‚Зато што нас нико није унајмио.‘

»А он им рече: ‚Идите и ви у виноград.‘

⁸ »Када је пало вече, власник винограда рече свом управитељу: ‚Позови раднике и исплати их редом од последњих до првих.‘

⁹ »Тако дођоше они који су били унајмљени око пет сати, и сваки доби један динар. ¹⁰ Када су дошли они који су били унајмљени први, помислише да ће добити више, али и они добише по динар. ¹¹ Узеше га, па почеше да гунђају против домаћина ¹² говорећи: ‚Ови последњи су радили само један сат, а ти си их изједначио с нама који смо поднели терет дана и жегу!‘

¹³ »‚Пријатељу‘, рече домаћин једноме од њих, ‚нисам био неправедан према теби. Зар се ниси погодио са мном да ти платим један динар? ¹⁴ Узми своје и иди, а ја овом последњем хоћу да дам исто колико и теби. ¹⁵ Зар немам право да с оним што је моје чиним шта хоћу? Или си завидан^[f] што сам ја добар?‘

¹⁶ »Тако ће последњи бити први, а први последњи.«

Исус трећи пут предсказује своју смрт и васкрсење

(Мк 10,32-34; Лк 18,31-34)

¹⁷ Док је ишао у Јерусалим, Исус узе Дванаесторицу на страну и путем им рече: ¹⁸ »Ево, идемо у Јерусалим. Син човечији ће бити предат првосвештеницима и учитељима закона, и они ће га осудити на смрт. ¹⁹ Онда ће га предати незнабошцима да му се ругају, бичују га и распну, а он ће трећег дана васкрснути.«

Захтев мајке Зеведејевих синова

(Мк 10,35-45)

²⁰ Тада му приђе мајка Зеведејевих синова са својим синовима и поклони му се, с намером да га нешто замоли.

²¹ »Шта хоћеш?« упита је он.

А она му рече: »Обећај ми да ће у твом Царству ова моја два сина седети један теби здесна, а други слева.«

²² »Не знате шта тражите«, одговори Исус. »Можете ли да пијете из чаше из које ћу ја пити?«

»Можемо«, одговорише они.

²³ А он им рече: »Заиста ћете и пити из те чаше. Али није моје да одређујем ко ће седети са моје десне или леве стране. Та места припадају онима за које их је припремио мој Отац.«

²⁴ Када су то чула остала десеторица, наљутише се на двојицу браће.

²⁵ Тада их Исус позва к себи, па рече: »Знате да владари народâ господаре њима и великаши их држе под влашћу. ²⁶ Али нека међу вама не буде тако. Него, ко хоће да буде велик међу вама, нека вам буде служитељ, ²⁷ и ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга, ²⁸ баш као што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот дâ као откупнину за многе.«

Излечење двојице слепих

(Мк 10,46-52; Лк 18,35-43)

²⁹ Када су одлазили из Јерихона, за Исусом пође силан народ.

³⁰ А поред пута су седела два слепа човека, па кад су чули да Исус пролази, повикаше: »Господе, Сине Давидов, смилуј нам се!«

³¹ Народ их опомену да ућуте, али они још јаче повикаше: »Господе, Сине Давидов, смилуј нам се!«

³² Исус се заустави, па их позва к себи и упита: »Шта желите да учиним за вас?«

³³ »Господе«, рекоше они, »да прогледамо.«

³⁴ Исус се сажали на њих, па им дотаче очи, и они одмах прогледаше и пођоше за њим.

10 А запечатили су га: намесник Немија син Хахалјин, Цидкија, ² Сераја, Азарја, Јеремија, ³ Пашхур, Амарја, Малкија, ⁴ Хатуш, Шеванја, Малух, ⁵ Харим, Меремот, Авдија, ⁶ Данило, Гинетон, Барух, ⁷ Мешулам, Авија, Мијамин, ⁸ Маазја, Билгај и Шемаја. То су били свештеници.

⁹ Левити: Исус син Азанјин, Бинуј од Хенададових синова, Кадмиел ¹⁰ и њихова сабраћа: Шеванја, Ходија, Келита, Пелаја, Ханан, ¹¹ Михеј, Рехов, Хашавја, ¹² Закур, Шеревја, Шеванја, ¹³ Ходија, Бани и Бенину.

¹⁴ Поглавари народа: Парош, Пахат-Моав, Елам, Зату, Бани, ¹⁵ Буни, Азгад, Бевај, ¹⁶ Адонија, Бигвај, Адин, ¹⁷ Атер, Езекија, Азур, ¹⁸ Ходија, Хашум, Бецај, ¹⁹ Хариф, Анатот, Невај, ²⁰ Магпиаш, Мешулам, Хезир, ²¹ Мешезавел, Садок, Јадуа, ²² Пелатја, Ханан, Анаја, ²³ Осија, Ананија, Хашув, ²⁴ Халохеш, Пилха, Шовек, ²⁵ Рехум, Хашавна, Маасеја, ²⁶ Ахија, Ханан, Анан, ²⁷ Малух, Харим и Баана.

²⁸ »Остали народ – свештеници, Левити, чувари капија, певачи, храмски служитељи и сви они који су се одвојили од туђих народа ради Божијег закона, са својим женама, синовима и кћерима који су у стању да разумеју – ²⁹ придружује се својој сабраћи племићима и везује се проклетством и заклетвом да ће живети по Божијем закону који му је дат преко Мојсија, слуге Божијег, и да ће се држати свих заповести, законâ и уредби ГОСПОДА, нашега Господа, и извршавати их.

³⁰ »Обећавамо да нећемо давати наше кћери за жене другим народима ни узимати њихове кћери за жене својим синовима.

³¹ »Ако други народи буду доносили робу или жито да их продају у суботу, нећемо од њих куповати у суботу ни у други свети дан. Сваке седме године нећемо обрађивати земљу и отписаћемо све дугове.

³² »Обавезујемо се да ћемо давати трећину шекела^[a] сребра годишње за службу у Дому нашега Бога: ³³ за постављени хлеб, за редовне житне жртве и жртве паљенице, за жртве које се приносе суботом, у време младог месеца и о празницима, за свете жртве, за жртве за очишћење да се изврши обред помирења за Израел, и за све дужности везане за Дом нашега Бога.

³⁴ »Ми свештеници, Левити и народ бацали смо коцку да одредимо када свака од наших породица треба у Дом нашега Бога, у одређено време сваке године, да донесе прилог у дрвима за ватру на жртвенику ГОСПОДА, нашега Бога, као што је записано у Закону.

³⁵ »Обавезујемо се и да ћемо сваке године у Дом ГОСПОДЊИ доносити првине наших усева и сваке воћке.

³⁶ »И као што је записано у Закону, своје прворођене синове, првине животиња и првине крупне и ситне стоке доводићемо у Дом нашега Бога, свештеницима који служе у Дому нашега Бога.

³⁷ »Осим тога, доносићемо у спремишта Дома нашега Бога, свештеницима, првине свог млевеног жита, житних жртава, плодова сваког дрвета, младог вина и уља, а Левитима десетак од својих усева, јер Левити прикупљају десетак у свим градовима у којима радимо. ³⁸ Нека свештеник потекао од Аарона прати Левите када ови примају десетак, а Левити нека донесу десетак десетка у Дом нашега Бога, у спремишта ризнице. ³⁹ Израелски народ и Левити треба да доносе своје прилоге у житу, младом вину и уљу у спремишта где се држе предмети светилишта и где бораве свештеници који обављају службу, чувари капија и певачи.

»Нећемо занемарити Дом нашега Бога.«

У Македонији и Грчкој

20 Када се метеж смирио, Павле посла по ученике, па се, охрабривши их, опрости од њих и отпутова у Македонију. ² Пошто је прошао кроз ту област и многим речима охрабрио људе, стиже у Грчку, ³ где остаде три месеца. А Јудеји сковаше заверу против њега баш кад је хтео да отплови за Сирију, па он одлучи да се врати кроз Македонију. ⁴ Пратили су га Сопатер син Пиров из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве и Тимотеј, Тихик и Трофим из Азије. ⁵ Они одоше напред, па су нас чекали у Троади. ⁶ Из Филипа испловисмо после Празника бесквасног хлеба и пет дана касније придружисмо им се у Троади, где остадосмо седам дана.

Евтих оживљен

⁷ Првога дана седмице окуписмо се да ломимо хлеб, а Павле им је говорио. И пошто је намеравао да наредног дана отпутује, продужи да говори све до поноћи. ⁸ У соби на спрату где смо се окупили било је много светиљки. ⁹ А младић по имену Евтих седео је на прозору. Пошто је Павле дуго говорио, он утону у дубок сан. Када га је сан сасвим савладао, он паде са трећег спрата, а када га дигоше, већ је био мртав.

¹⁰ Павле сиђе, баци се на њега, обгрли га и рече: »Не узнемиравајте се, душа је још у њему.«

¹¹ Потом се врати горе, изломи хлеб и обедова. И још им је дуго, до зоре, говорио, па отпутова. ¹² А младића одведоше кући жива, неизмерно утешени.

Павле се опрашта од ефеских старешина

¹³ Ми пођосмо напред, на лађу, и отпловисмо за Асос, одакле је требало да повеземо Павла. Тако је, наиме, он одредио пошто је хтео да иде сам, пешице. ¹⁴ Када се састао с нама у Асосу, повезосмо га и стигосмо у Митилину. ¹⁵ Оданде испловисмо сутрадан и стигосмо надомак Хиоса. Наредног дана препловисмо до Самоса, а дан касније пристадосмо у Милиту. ¹⁶ Павле је, наиме, био одлучио да заобиђе Ефес, да се не би задржао у Азији, пошто је журио да, ако буде могуће, стигне у Јерусалим до Педесетнице.

¹⁷ Из Милита посла у Ефес по старешине цркве, ¹⁸ а када су они стигли, рече им: »Ви знате како сам се понашао све време док сам био с вама, од првог дана кад сам стигао у Азију. ¹⁹ Служио сам Господу са свом понизношћу и у сузама и искушењима која су ме снашла због јудејских завера. ²⁰ Нисам пропустио да вам објавим све што је за вас корисно и да вас учим јавно и по кућама. ²¹ Опомињао сам Јудеје и Грке да се окрену Богу и да верују у нашега Господа Исуса.

²² »Сада, ево, окован Духом, идем у Јерусалим, а шта ће ме тамо снаћи, не знам. ²³ Само знам да ме у сваком граду Свети Дух опомиње и говори да ме чекају окови и невоље. ²⁴ Али није ми нимало стало до живота, само да завршим своју трку и службу коју сам примио од Господа Исуса – да сведочим за еванђеље о Божијој милости.

²⁵ »Сада, ево, знам да ми више никад ниједан од вас, међу којима сам боравио^[a] проповедајући Царство, неће видети лице. ²⁶ Зато вам на данашњи дан изјављујем да нисам крив ни за чију смрт^[b], ²⁷ јер нисам пропустио да вам објавим сву Божију вољу. ²⁸ Пазите на себе и на цело стадо којем вас је Свети Дух поставио за надгледнике^[c]. Напасајте Божију цркву, коју је он стекао својом крвљу. ²⁹ Знам да ће се после мог одласка међу вас увући крвожедни вуци, који неће штедети стадо. ³⁰ Чак ће се и међу вама самима наћи људи који ће искривљавати истину да би за собом повукли ученике. ³¹ Стога будно пазите! Сетите се да три године, ни ноћу ни дању, нисам престајао да, са сузама, уразумљујем свакога од вас.

³² »Сада вас поверавам Богу и Речи његове милости, која је у стању да вас изгради и да вам дâ наследство међу свима који су освештани. ³³ Нисам жудео ни за чијим сребром, златом или одећом. ³⁴ И сами знате да су ове моје руке служиле мојим потребама и потребама оних који су били са мном. ³⁵ Свиме што сам чинио показао сам вам да тако – мукотрпним радом – треба помагати слабима, сећајући се речи које је изрекао Господ Исус: ‚Већа је срећа давати него примати.‘«

³⁶ И, када је то рекао, клекну и са свима њима се помоли. ³⁷ Тада сви бризнуше у плач, па се бацише Павлу у загрљај и изљубише га. ³⁸ Највише их је заболело оно када је рекао да му више никад неће видети лице. Онда га отпратише на лађу.