Book of Common Prayer
Псалам Давидов. Када је био у јудејској пустињи.
1 Боже, ти си Бог мој,
кога тражим.
Жедна те је моја душа,
за тобом моје тело жуди
у земљи сувој и изнуреној,
у којој нема воде.
2 Да, у светилишту сам те видео,
видео твоју снагу и славу.
3 Зато што је твоја љубав боља од живота,
моје усне ће те хвалити.
4 Благосиљаћу те док сам жив;
дизаћу руке у молитви, твоје Име призивајући.
5 Бићу сит као од најбољег јела;
кличућим уснама моја уста ће те хвалити.
6 Сећам те се на својој постељи,
на тебе мислим у ноћним сатима.
7 Ти си Помагач мој,
зато у сенци твојих крила кличем.
8 Душа ми се приљубила уз тебе,
твоја ме десница придржава.
9 А они што би да ми узму живот, да га униште,
у Подземље ће отићи.
10 Биће предати мачу
и постати храна шакалима.
11 А цар ће се радовати у Богу.
Хвалиће се сви који му се заклињу на верност[a],
а уста лажљиваца биће запушена.
Псалам.
1 Певајте ГОСПОДУ нову песму,
јер чудесна дела учини.
Његова десница и света мишица
победу му донеше.
2 ГОСПОД обзнани своје спасење,
своју праведност пред народима откри.
3 Сетио се своје љубави и верности
према народу Израеловом.
Сви крајеви земље видеше спасење Бога нашега.
4 Радосно вичи ГОСПОДУ, сва земљо!
Вичи и кличи и псалам певај!
5 Псалам певајте ГОСПОДУ уз лиру!
Уз лиру и звук псалма,
6 уз трубе и звук рога овнујског
радосно вичите пред ГОСПОДОМ Царем!
7 Нека грми море и све што је у њему,
свет и сви који у њему живе!
8 Нека реке пљешћу рукама,
нека планине сложно кличу
9 пред ГОСПОДОМ!
Јер, он долази да суди земљи.
Судиће свету праведно
и народима правично.
Давидов.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја,
и све што је у мени, његовом светом Имену.
2 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја,
и не заборави сва доброчинства његова.
3 Он је тај који ти прашта грехе,
који све твоје болести исцељује,
4 који ти живот откупљује од гробне јаме,
који те љубављу и самилошћу окружује,
5 који те добрима сити,
па ти се младост обнавља као орлу.
6 ГОСПОД праведно и право поступа
са свим потлаченима.
7 Своје је путеве обзнанио Мојсију,
своја дела народу Израеловом.
8 ГОСПОД је сажаљив и милостив,
спор да се разгневи и препун љубави.
9 Он неће стално оптуживати,
ни довека се гневити.
10 Не поступа с нама према нашим гресима
нити нам узвраћа према нашој кривици.
11 Јер, колико је небо високо над земљом,
толика је његова љубав према онима који га се боје.
12 Колико је исток далеко од запада,
толико је наше преступе удаљио од нас.
13 Као што се отац сажали на децу,
тако се и он сажали на оне који га се боје.
14 Јер, он зна како смо саздани,
сећа се да смо прах.
15 А човек – његови дани су као трава.
Као пољски цвет цвета,
16 ветар преко њега пређе, и нема га,
и више га се не сећа његово место.
17 А љубав ГОСПОДЊА од вечности је до вечности
на онима који га се боје
и његова праведност на деци њихове деце,
18 на онима који се држе његовог Савеза
и сећају се да његове налоге извршавају.
19 ГОСПОД је свој престо поставио на небесима
и његово царство влада над свима.
20 Захваљујте ГОСПОДУ, његови моћни анђели,
који чините како вам он каже
и његовој речи се покоравате.
21 Захваљујте ГОСПОДУ, све војске његове,
ви његове слуге које његову вољу извршавате.
22 Захваљујте ГОСПОДУ, сва дела његова
на свим местима његовог царства.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Све је испразно
1 Речи Проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму:
2 Испразност над испразношћу! – говори Проповедник. Испразност над испразношћу! Све је испразност! 3 Каква је корист човеку од свег његовог мукотрпног труда под сунцем? 4 Поколење оде и поколење дође, а земља остаје довека. 5 Сунце изађе и зађе, па хита назад, на место одакле излази. 6 Ветар дува на југ, па окрене на север, витла уоколо-наоколо, па опет назад. 7 Све реке теку у море, а море се не препуни. Одакле реке долазе, онамо се и враћају. 8 Све је заморно, толико да не може да се искаже. Око не може да се нагледа, ни ухо да се наслуша.
9 Што је било, опет ће бити, што се чинило, опет ће се чинити – нема ништа ново под сунцем. 10 Има ли ишта за шта би се могло рећи: »Гле, ово је ново!«? И то је већ било, давно пре нашег времена. 11 Нема сећања на оно што је било пре, нити ће бити сећања на оно што ће тек бити међу онима који ће бити после.
Филип и Етиопљанин
26 Господњи анђео рече Филипу: »Спреми се, па иди према југу на пут – онај кроз пустињу – који се спушта из Јерусалима у Газу.«
27 И Филип се спреми и пође. А један Етиопљанин, евнух, високи службеник етиопске царице Кандаке, задужен за сву њену ризницу, био је у Јерусалиму да се поклони Богу, 28 па се враћао кући. Седео је на својим колима и читао пророка Исаију.
29 Тада Дух рече Филипу: »Приђи оним колима и остани уз њих.«
30 Када је Филип притрчао колима, чу онога како чита пророка Исаију, па га упита: »Разумеш ли то што читаш?«
31 »Како бих могао да разумем ако ми неко не објасни?« одговори Етиопљанин, па позва Филипа да се попне и седне с њим.
32 А одломак из Писма који је читао био је овај:
»Одвели су га као овцу на клање.
И као што је јагње немо
пред оним ко га стриже,
тако ни он не отвори своја уста.
33 У његовом понижењу правду му ускратише.
Ко може да опише његове потомке?
Јер, живот му је узет са земље.«(A)
34 »Кажи ми, молим те«, рече евнух Филипу, »о коме то пророк говори – о себи или о неком другом?«
35 Тада му Филип, почев од тог Писма, објави еванђеље о Исусу.
36 И док су тако ишли путем, стигоше до неке воде, па евнух рече: »Ево воде! Шта ме спречава да се крстим?« 37 [a]
38 Онда заповеди да кола стану, па обојица – и Филип и евнух – сиђоше до воде, и Филип га крсти. 39 А када су изашли из воде, Господњи Дух однесе[b] Филипа и евнух га више није видео, него настави својим путем, радујући се.
40 Филип се обре у Азоту, па је проповедао еванђеље у свим градовима кроз које је пролазио док није стигао у Кесарију.
Исус учи ученике како да се моле
(Мт 6,9-15; 7,7-11)
11 Једном се Исус молио на неком месту. Када је завршио, рече му један од ученика: »Господе, научи нас да се молимо, као што је и Јован научио своје ученике.«
2 А он им рече: »Када се молите, реците:
‚Оче,[a] нека је свето име твоје,
нека дође Царство твоје.
3 Хлеб наш насушни дај нам свакога дана
4 и опрости нам грехе наше,
јер и ми опраштамо свим дужницима својим.
И не уведи нас у искушење.‘«
5 Онда им рече: »Када неко од вас има пријатеља, па оде к њему у поноћ и каже му: ‚Пријатељу, позајми ми три хлеба. 6 Јер, један мој пријатељ је свратио к мени с пута, а ја немам шта да изнесем пред њега.‘ 7 И када му онај изнутра одговори: ‚Не досађуј ми! Врата су већ закључана и деца са мном у постељи. Не могу да устанем да ти дам‘ – 8 кажем вам: иако неће да устане зато што му је пријатељ, устаће због његове безочности и даће му колико му треба.
9 »Зато вам кажем: молите – и даће вам се; тражите – и наћи ћете; куцајте – и отвориће вам се. 10 Јер, ко год моли, добија; и ко тражи, налази; и отвориће се ономе ко куца.
11 »Који би отац међу вама сину, када га замоли за рибу, дао змију?[b] 12 Или му, ако га замоли за јаје, дао шкорпију? 13 Па ако ви, иако сте зли, знате како да дајете добре дарове својој деци, колико ће више ваш небески Отац дати Светога Духа онима који га замоле.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International