Book of Common Prayer
Давидова похвална песма.
145 О, мој Боже, о, царе, величаћу тебе,
име твоје благосиљаћу у веке векова!
2 Сваког дана благосиљаћу те,
име ћу ти прослављати у веке векова.
3 Велики је Господ, предостојан славе,
величанства недокучивога.
4 Поколење поколењу твоја дела разглашава,
обзнањује силу твоју.
5 О красоти славе величанства твога,
о стварима чудним твојим ја ћу да размишљам[a].
6 Говориће људи о снази твојих страшних дела,
а и ја ћу да сведочим о твом величанству.
7 Казиваће сећање о твојој великој доброти,
клицаће радосно о праведности твојој.
8 Милосрдан и милостив је Господ,
спор на срџбу и богат милошћу!
9 Свакоме је Господ добар,
милосрдан свим својим делима.
10 О, Господе, славиће те свако дело твоје;
твоји верни благосиљаће те!
11 О слави твога царства говориће,
о снази твојој сведочиће;
12 дела ће му силна објавити људима,
и славну красоту његовога царства.
13 Царство свих времена јесте царство твоје,
твоја владавина за све нараштаје.
14 Господ је ослонац за све који падну,
узданица за све понижене.
15 Тебе очекују баш свачије очи
и ти им дајеш храну кад је томе време.
16 Руку своју ти отвараш
и ситиш жељу сваког живог бића.
17 На свим путевима својим праведан је Господ
и веран је у сваком подухвату.
18 Господ је близак свима што га призивају,
свима што га у истини зову.
19 Испуњава чежњу богобојазнима,
спасава их када чује како вапе.
20 Господ брани све који га воле,
а злотворе све ће да разори.
21 Господу ће уста моја ускликнути славопоје!
Нек све живо благосиља то свето му име,
у веке векова!
104 Благосиљај, душо моја, Господа!
О, Господе, о, мој Боже, ти си од свих већи;
оденут си и сјајем и славом!
2 Светлошћу је као плаштом заогрнут,
као шатор простиреш небеса.
3 Греде горњих одаја својих у воде полаже,
облаке у кочије своје преже,
на крилима ветра језди.
4 Он своје анђеле чини ветровима,
и своје слуге огњеним пламеновима.
5 Он је земљу поставио на њене темеље,
у веке векова неће се помаћи.
6 Дубинама си је покрио као покривачем,
а воде су јој биле над горама.
7 Повлаче се од прекора твога,
одтекле су од тутњаве грома твога –
8 када су се горе дигле и долине слегле –
тамо где си им и одредио место;
9 не прелазе међу што си им ставио,
вратити се неће да земљу прекрију.
10 Ти изворе шаљеш долинама
да потеку међу планинама.
11 Они поје сваку пољску зверку
и жеђ гасе дивљим магарцима.
12 Небеске се птице крај њих гнезде
и певају у растињу.
13 Из горњих одаја својих натапаш горе
и земља је пуна плода дела твојих.
14 Ти чиниш да за стоку трава расте,
биље што га човек обрађује,
да би земља уродила хлебом;
15 и вино што човеку разгаљује срце,
уље што лице озари
и хлеб што храни човеку срце.
16 Господња су стабла наливена,
кедрови што их је усадио на Ливану;
17 на њима се птице гнезде,
у чемпресима рода им се скући.
18 На високим горама живе дивокозе,
а камењари даманима уточиште дају.
19 Он је месец начинио да се мери време,
а и сунце зна када да зађе.
20 Ти спушташ таму и ноћ бива,
па измиле све шумске живуљке.
21 Лавови за пленом ричу
тражећи од Бога за себе храну.
22 Кад сунце заруди
они се окупе у јазбини својој и лежу.
23 А човек иде за послом својим
и ради до вечери.
24 О, Господе, како је много дела твојих!
Свако си од њих учинио мудро
и твојих је створења пуна земља!
25 Ено мора, великог и широких обала,
врве од безбројних створења,
животиња малих и великих;
26 По њему бродови броде
и Левијатан[a] коју су начинио у њему игра.
27 Сви они чекају тебе
да им на време даш оно што једу.
28 Ти им дајеш
и они то сакупе;
ти отвараш руку своју
и они су сити добра.
29 Кад сакријеш лице своје
они се препадну;
кад им узмеш дах, они скапавају
и поново иду у прашину.
30 Кад им пошаљеш свој дах они настају;
ти обнављаш лице земље.
31 Нек довека буде слава Господња!
Нек делима својим радује се Господ!
32 Он у земљу гледа и она се тресе;
он дотиче горе и оне се диме.
33 Кроз свој живот певаћу Господу,
док ме има Бога мога прослављаћу!
34 Угодне му биле мисли моје,
а ја ћу да се радујем у Господу.
35 Нек грешници нестану са земље
и злобника нека више нема!
Благосиљај, душо моја, Господа!
Славите Господа!
Прелазак преко Црвеног мора
17 А кад је фараон пустио народ да иде, Господ их није повео путем који води у филистејску земљу, иако је онуда било ближе. Господ је, наиме, рекао: „Кад народ види ратовање, могао би да се предомисли и врати у Египат.“ 18 Зато их је повео заобилазним путем кроз пустињу према Црвеном мору. Израиљци су отишли из Египта у пуној ратној спреми.
19 Мојсије је са собом понео Јосифове кости, јер је овај тражио од Израиљаца да му се свечано закуну: „Бог ће вам свакако притећи у помоћ. Тада ћете одавде понети са собом и моје кости.“
20 Израиљци су кренули из Сокота, а утаборили се у Етаму, на рубу пустиње. 21 Господ је ишао пред њима дању у стубу од облака да им показује пут, а ноћу у стубу од огња, да им осветљава пут, да би могли да путују и дању и ноћу. 22 Стуб од облака пред народом није одступао дању, нити стуб од огња ноћу.
14 Господ рече Мојсију: 2 „Реци Израиљцима нека се врате и утаборе пред Пи-Хахиротом између Мигдола и мора, насупрот Вел-Сефона. Утаборите се насупрот овом месту, уз море. 3 Фараон ће рећи: ’Израиљци бесциљно тумарају земљом; опколила их је пустиња.’ 4 Но, ја ћу отврднути срце фараону, и он ће кренути у потеру за њима. Међутим, ја ћу се прославити над фараоном и свом његовом војском. Тада ће Египћани знати да сам ја Господ.“ Израиљци тако и учине.
16 Зато се не предајемо, јер чак и ако се наш спољашњи човек распада, онај унутрашњи се из дана у дан обнавља. 17 Јер, ова лагана невоља, која нас је тренутно снашла, припрема нас за изванредно и неизмерно, вечно изобиље славе. 18 Ми, наиме, не придајемо важност ономе што се види, него ономе што се не види, јер видљиво је привремено, а невидљиво је вечно.
Нова тела
5 Знамо, наиме, да ако се земаљски шатор у коме живимо и разруши, имамо стан од Бога, вечни дом на небесима који није саграђен људском руком. 2 Јер, у овом шатору уздишемо и чезнемо да преко њега обучемо на себе наше небеско обитавалиште. 3 Заиста, када га обучемо на себе, нећемо бити неодевени[a]. 4 Ми, наиме, који живимо у шатору тела, стењемо под његовим теретом, али не желимо да га се решимо, него да преко њега обучемо ново тело, тако да живот прогута оно што је смртно. 5 А Бог нас је за то приправио давши нам свога Духа у залог.
6 Зато смо увек пуни поуздања, иако знамо да док год живимо у кући тела, далеко смо од Господа. 7 Живимо, наиме, по вери, а не по гледању. 8 Испуњени, дакле, овим поуздањем, најрадије бисмо изашли из тела и настанили се код Господа. 9 Зато се трудимо да му угодимо, било да смо већ код куће или у туђини. 10 Јер сви ми морамо да се појавимо пред Христовим судом, да свако прими плату за оно што је за живота чинио у телу, било добро или зло.
О ускрсењу мртвих
18 Тада су садукеји, који говоре да нема ускрсења, приступили Исусу са питањем: 19 „Учитељу, Мојсије нам је написао: ’Ако неки човек умре и иза себе остави жену, а нема деце, онда нека се његов брат ожени удовицом и подигне потомство своме брату.’ 20 Било тако седморо браће. Први се ожени, али умре не оставивши за собом потомства. 21 Онда други брат ожени удовицу, али и он умре не оставивши потомства за собом. Исто је било и са трећим братом. 22 Углавном, ниједан од ове седморице није оставио потомство за собом. На крају умре и жена. 23 Кад приликом ускрсења буду ускрсли, коме ће припасти жена, будући да су седморица била њоме ожењена?“
24 Исус им рече: „Нисте ли у заблуди, због тога што не познајете ни Писмо ни силу Божију? 25 Јер, кад мртви буду ускрсли, неће се ни женити ни удавати, него ће бити као анђели на небесима. 26 А што се тиче мртвих да ускрсавају, зар нисте читали у Мојсијевој књизи, где се говори о грму који не сагорева? Ту је Бог рекао Мојсију: ’Ја сам Бог Авра̂мов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.’ 27 Он није Бог мртвих, него живих. Ви се грдно варате!“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.