M’Cheyne Bible Reading Plan

Рута среће Вооза

2 Нооми је имала рођака по мужу, врло имућног човека из Елимелеховог братства, који се звао Вооз.

² Рута Моавка рече Нооми: »Пусти ме да идем у поља и скупљам класје остало иза онога у чијим очима нађем милост.«

А Нооми јој рече: »Иди, кћери.«

³ Тако Рута оде у поља, па је пабирчила за жетеоцима. А срећа је доведе у део поља који је припадао Воозу из Елимелеховог братства.

⁴ Уто Вооз дође из Витлејема и поздрави жетеоце: »ГОСПОД с вама!«

»ГОСПОД те благословио!« одговорише му они.

⁵ Вооз упита надгледника жетелаца: »Чија је она млада жена?«

⁶ »То је млада Моавка која се са Нооми вратила из Моава«, одговори надгледник жетелаца. ⁷ »Рекла је: ‚Молим те, пусти ме да пабирчим и скупљам међу сноповима иза жетелаца.‘ Дошла је рано јутрос и остала све до сада – само се мало одморила у сеници.«

⁸ Тада Вооз рече Рути: »Слушај, кћери. Немој да идеш да пабирчиш на неком другом пољу и не одлази одавде, него остани са мојим слушкињама. ⁹ Гледај на ком пољу ће моје слуге да жању, па иди за слушкињама. Слугама сам заповедио да те не дирају, а кад ожедниш, иди до посуда и пиј воде коју су слуге захватиле.«

¹⁰ На то се она ничице поклони, па му рече: »Како сам нашла толику милост у твојим очима да на мене обраћаш пажњу иако сам туђинка?«

¹¹ А Вооз јој одговори: »Рекли су ми шта си све учинила за своју свекрву после смрти свога мужа – како си отишла од свога оца и мајке и из свога завичаја и дошла да живиш с народом који раније ниси познавала. ¹² Нека ти ГОСПОД плати за оно што си учинила. Нека те богато награди ГОСПОД, Бог Израелов, под чија крила си дошла да се склониш.«

¹³ »Дај да и даље налазим милост у твојим очима, господару«, рече Рута. »Утешио си ме и љубазно си говорио са мном, својом слушкињом, иако нисам равна ниједној од твојих слушкиња.«

¹⁴ Када је било време ручка, Вооз јој рече: »Дођи овамо, па једи хлеба, умачући га у сирће.«

Она седе крај жетелаца, а он јој пружи пржених зрна. Јела је док се није најела, и још јој претече.

¹⁵ Када је устала да даље пабирчи, Вооз заповеди својим слугама: »Ако пабирчи и међу сноповима, не прекоревајте је. ¹⁶ Чак и намерно испуштајте класје из руковети и остављајте га да га она покупи, и не грдите је.«

¹⁷ Тако је она пабирчила све до вечери, а онда овршила све што је сакупила – око једне ефе^[a] јечма. ¹⁸ Она то узе и врати се у град, и њена свекрва виде колико је накупила. Рута извади и оно што јој је претекло од ручка и даде Нооми.

¹⁹ »Где си то пабирчила данас?« упита је свекрва. »Где си радила? Нека је благословен онај који је на тебе обратио пажњу!«

Тада она исприча свекрви код кога је радила и рече: »Човек код кога сам данас радила зове се Вооз.«

²⁰ »Благословио га ГОСПОД, који није престао да показује љубав и према живима и према мртвима!« рече Нооми својој снахи и додаде: »Тај човек је наш близак род, један од наших рођака-откупитеља.«

²¹ Тада Рута Моавка рече: »Чак ми је рекао: ‚Држи се мојих слугу док не пожању све моје жито.‘«

²² А Нооми рече Рути, својој снахи: »Добро је, кћери, да идеш с његовим слушкињама, јер на другом пољу би неко могао да ти учини нешто нажао.«

²³ Тако се Рута држала Воозових слушкиња и пабирчила до краја жетве јечма и пшенице. А живела је код своје свекрве.

Павле плови у Рим

27 Када је одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предадоше капетану Царске чете који се звао Јулије. ² Укрцасмо се на једну адрамитску лађу која је ишла до местâ у азијском приморју и отпловисмо. А с нама је био и Аристарх, Македонац из Солуна. ³ Сутрадан пристадосмо у Сидону, а Јулије, који је човечно поступао с Павлом, допусти му да оде до својих пријатеља, да се ови побрину за његове потребе.

⁴ Када смо се одвезли оданде, запловисмо у заветрини Кипра, јер смо имали противан ветар. ⁵ Препловисмо море дуж обала Киликије и Памфилије и стигосмо у Миру Ликијску. ⁶ Тамо капетан нађе једну александријску лађу која је ишла за Италију, па нас укрца на њу.

⁷ Неколико дана смо пловили споро и једва се примакосмо Книду. Пошто нам ветар није допуштао да пристанемо, код Салмоне уђосмо у заветрину Крита, ⁸ па, пловећи дуж њега, на једвите јаде стигосмо до места званог Добра Пристаништа, близу којег је био град Ласеја.

⁹ Много времена је било изгубљено и пловидба је већ постала погибељна, јер је и Пост био прошао, па Павле поче да их опомиње.

¹⁰ »Људи«, рече им, »видим да ће наше путовање бити веома тегобно и да ће донети велику штету не само терету и лађи већ и нашим животима.«

¹¹ Али капетан је више веровао кормилару и власнику лађе него Павловим речима. ¹² Пошто лука није била погодна за зимовање, већина одлучи да се отплови оданде и да се, буде ли могуће, стигне до Феникса, критске луке која гледа на југозапад и северозапад.

Олуја

¹³ Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. ¹⁴ Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, ¹⁵ захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. ¹⁶ Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. ¹⁷ Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило.

¹⁸ Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, ¹⁹ а трећег дана избацише бродску опрему. ²⁰ Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. ²¹ А већ дуго се није ни јело.

Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. ²² Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. ²³ Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим ²⁴ и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ ²⁵ Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. ²⁶ Само, треба да се насучемо на једно острво.«

Бродолом

²⁷ Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији^[a], морнари наслутише да је копно близу, ²⁸ па бацише висак и измерише двадесет хвати^[b] дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати^[c]. ²⁹ Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване.

³⁰ Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, ³¹ Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.«

³² Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне.

³³ Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. ³⁴ Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.«

³⁵ И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. ³⁶ Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. ³⁷ А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.

³⁹ Када је свануло, не препознаше копно, али угледаше једну увалу са пешчаном обалом, па одлучише, буде ли могуће, да на њу навезу лађу. ⁴⁰ Одвезаше сидра и пустише их у море, а истовремено олабавише ужад на крмама. Онда предње једро разапеше према ветру и запловише ка обали, ⁴¹ али лађа налете на гребен и насука се. Прамац се заглави и остаде непокретан, а крма се ломила под силином таласа.

⁴² Тада војници хтедоше да побију затворенике, да неки не би отпливао и побегао. ⁴³ Али капетан је хтео да спасе Павла, па осујети њихов наум. Он нареди да они који знају да пливају први скоче у море и изађу на обалу, ⁴⁴ а остали на даскама или олупинама лађе. Тако сви безбедно стигоше на копно.

Јеремија у тамници

37 После Јоахина^[a] сина Јехојакимовог, вавилонски цар Навуходоносор постави Цидкију сина Јосијиног за цара Јуде. ² Али ни он, ни његови службеници, ни народ земље нису обраћали пажњу на речи које је ГОСПОД говорио преко пророка Јеремије.

³ Цар Цидкија посла Јехухала сина Шелемјиног и свештеника Софонију сина Маасејиног пророку Јеремији с поруком: »Помоли се ГОСПОДУ, нашем Богу, за нас.«

⁴ А Јеремија се слободно кретао међу народом пошто још није био бачен у тамницу. ⁵ Фараонова војска је била изашла из Египта, па када су Халдејци који су опседали Јерусалим чули вест о томе, повукоше се од Јерусалима.

⁶ Реч ГОСПОДЊА дође пророку Јеремији: ⁷ »Овако каже ГОСПОД, Бог Израелов: Реци јудејском цару, који те је послао да ме упиташ за савет: ‚Фараонова војска, која је изашла да ти помогне, вратиће се у своју земљу, у Египат. ⁸ Тада ће се Халдејци вратити и напасти овај град, заузети га и спалити.‘

⁹ »Овако каже ГОСПОД: Не заваравајте се мислећи: ‚Халдејци ће сигурно отићи од нас‘, јер они неће отићи. ¹⁰ Чак и кад бисте поразили сву халдејску војску која вас напада, а у њеним шаторима остали само рањеници, ови би изашли и спалили овај град.«

¹¹ Када се халдејска војска повукла од Јерусалима због фараонове војске, ¹² Јеремија крену да изађе из града, пошто је хтео да оде на Венијаминово подручје, да уђе у посед свога дела имања међу тамошњим народом.

¹³ Али, када је стигао до Венијаминове капије, ухвати га заповедник страже по имену Јирија син Шелемје сина Ананијиног и рече: »Хоћеш да пребегнеш Халдејцима!«

¹⁴ »Није истина.« одговори Јеремија. »Нећу да пребегнем Халдејцима.«

Али Јирија не хтеде да саслуша Јеремију, него га ухвати и одведе службеницима. ¹⁵ Они се разгневише на Јеремију, па наредише да га истуку и утамниче у кући писара Јонатана, коју су претворили у тамницу. ¹⁶ Јеремију бацише у засвођену ћелију у тамници, где остаде дуго времена.

¹⁷ Онда цар Цидкија посла по њега, па га доведоше у палату, где га цар насамо упита: »Има ли каква порука од ГОСПОДА?«

»Има«, одговори Јеремија. »Бићеш предат у руке вавилонском цару.«

¹⁸ Потом Јеремија рече цару Цидкији: »Који злочин сам учинио против тебе или твојих службеника или овог народа да си ме бацио у тамницу? ¹⁹ Где су они твоји пророци који су ти пророковали: ‚Вавилонски цар неће напасти ни тебе ни овај народ‘? ²⁰ Него, сада ме, молим те, саслушај, мој господару царе. Дозволи да пред тебе изнесем своју молбу: Не шаљи ме назад у кућу писара Јонатана, јер ћу тамо умрети.«

²¹ Тада цар Цидкија заповеди да Јеремију ставе у дворишну тамницу и да му сваког дана дају хлеба из Пекарске улице све док у целом граду не нестане хлеба.

Тако је Јеремија остао у дворишној тамници.