Revised Common Lectionary (Semicontinuous)

ס Самех

ע Ајин

⁶ Приликом њиховог повратка, кад се Давид вратио пошто је убио Филистејца, излазиле су жене из свих израиљских градова у сусрет цару Саулу певајући, играјући, и веселећи се уз бубњеве и цимбале. ⁷ Жене су се радовале и певајући одговарале једна другој:

⁸ Саул се веома наљутио; озлоједиле су га те речи. Рекао је: „Давиду су доделили десетине хиљада, а мени само хиљаде. Још му само треба царство!“ ⁹ Од тог дана је Саул попреко гледао Давида.

¹⁰ Сутрадан зао дух од Бога нападе Саула, тако да је почео да махнита по кући. Давид је свирао лиру као обично. Саул је у руци имао копље. ¹¹ Он баци копље говорећи у себи: „Приковаћу Давида за зид!“ Али Давид му се двапут измакнуо.

¹² Саул се бојао Давида, јер је Господ био с њим, а од Саула је био одступио. ¹³ Зато га је Саул уклонио из своје близине и поставио га као заповедника над хиљаду. Тако је Давид одлазио и враћао се на челу народа. ¹⁴ Давид је био успешан у свим својим подухватима јер је Господ био с њим. ¹⁵ Кад је Саул видео да је Давид веома успешан спопао га је страх од њега. ¹⁶ Сав је Израиљ и Јуда волео Давида јер је одлазио и враћао се њима на челу.

¹⁷ Саул рече Давиду: „Ево, даћу ти своју старију ћерку, Мераву, за жену. Само ми буди храбар и води ратове Господње.“ Саул је мислио у себи: „Нећу да се моја рука дигне на њега, него нека страда од филистејске руке.“

¹⁸ Давид одговори Саулу: „Ко сам ја и ко ми је род, и шта је дом мога оца у Израиљу, да будем царев зет?“ ¹⁹ Али кад је дошло време да Мераву, Саулову ћерку, дају Давиду, дали су је Адрилу Меолаћанину за жену.

²⁰ Међутим, Саулова ћерка Михала је волела Давида. Кад су то јавили Саулу, он је био задовољан. ²¹ Саул је говорио у себи: „Даћу му је да му буде замка како би страдао од филистејске руке.“

Саул рече Давиду: „Данас можеш да ми постанеш зет с овом другом.“ ²² Саул заповеди својим слугама: „Реците Давиду насамо: ’Ево, постао си драг цару, а воле те и све његове слуге; зато буди царев зет.’“

²³ Кад су Саулове слуге пренеле ове речи Давиду, он им одговори: „Зар вама изгледа као ситница постати царев зет? Ја сам само сиромашан човек, и без угледа.“

²⁴ Слуге јавише Саулу: „Ово је Давид рекао.“ ²⁵ Саул на то рече: „Овако реците Давиду: ’Цар не жели никакав женидбени дар, осим стотину филистејских обрезака, да се цар освети својим непријатељима.’“ Саул је мислио да ће тако удесити да Давид погине од руке Филистејаца.

²⁶ Кад су Саулове слуге пренеле Давиду ове речи, Давиду се свидело да буде царев зет. Још пре истека времена, ²⁷ Давид се спреми и оде са својим људима, и поби две стотине Филистејаца. Затим је донео цару њихове обреске на број, да би постао царев зет. Тада му је Саул дао своју ћерку Михалу за жену.

²⁸ Видевши то, Саул је схватио да је Господ с Давидом, а још је и његова ћерка Михала волела Давида. ²⁹ Зато се Саул још више бојао Давида. Саул је све време био Давидов непријатељ.

³⁰ Филистејски кнезови су излазили у бој, али кад год су излазили Давид је имао више успеха од свих Саулових слугу. Тако је његово име постало веома славно.

¹³ Дувао је благ јужни ветар, па су мислили да ће остварити што су наумили. Подигли су сидро и запловили уз саму обалу Крита. ¹⁴ Није прошло дуго, кадли са Крита поче да дува јак олујни ветар звани „Североисточњак“. ¹⁵ Захватио је лађу која није могла да се противи ветру, па смо морали да се препустимо ветру да нас носи. ¹⁶ Пловећи, пак, у заветрини неког острва по имену Кауда, с тешком муком смо успели да задржимо бродски чамац. ¹⁷ Када су га подигли, употребили су помоћна средства да подвежу лађу. Бојећи се да се не насучу на обалу Сирте, спустили су плутајуће сидро препуштајући се ветру. ¹⁸ Пошто нас је наредног дана олуја жестоко бацала, почели су да избацују товар. ¹⁹ Трећег дана су својим рукама избацили из лађе бродску опрему. ²⁰ Пошто се током много дана ни сунце ни звезде нису појавили, а снажна бура и даље беснела, изгубили смо сваку наду да ћемо се спасти.

²¹ Како већ дуже време нико није ништа јео, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отискивати се с Крита, јер бисмо тако избегли ову невољу и штету. ²² Сад вам, пак, саветујем да се ободрите, јер нико од вас неће изгубити живот, осим што ће лађа потонути. ²³ Прошле ноћи ми се указао анђео Бога коме припадам и коме служим, ²⁴ па ми је рекао: ’Павле, не бој се, јер мораш доћи пред цара у Рим. Бог ће ради тебе сачувати животе свих који плове с тобом.’ ²⁵ Зато се разведрите, јер верујем Богу да ће бити онако како ми је речено. ²⁶ Ипак, морамо да се насучемо на неко острво.“

²⁷ У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији^[a], негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. ²⁸ Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара^[b]. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. ²⁹ Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. ³⁰ Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. ³¹ Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ ³² Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне.

³³ Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. ³⁴ Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ ³⁵ Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. ³⁶ Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. ³⁷ На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море.