Book of Common Prayer
95 Дођите! Кличимо Господу!
Ускликнимо Стени нашега спасења!
2 Дођимо пред њега с похвалама,
у песмама кличимо му!
3 Јер Господ је велик Бог,
цар је велик над свим боговима.
4 У његовој су руци дубине земаљске,
његови су врхови планина.
5 Његово је море, он га је створио;
руке су му копно начиниле.
6 Дођите да ничице попадамо!
Хајде да се поклонимо и клекнемо
пред Господом, Саздатељем нашим!
7 Јер он је наш Бог,
а ми народ његове испаше,
стадо које води.
Данас кад глас његов чујете:
8 „Тврда срца не будите као на Мериви,
у пустињи у дан Масе[a].
9 Оци ваши мене су кушали,
изазивали ме, иако су дела моја гледали.
10 Четрдесет лета сам се гнушао оног нараштаја и рекох:
’Верности нема у њима никакве,
путеве моје они не познају.’
11 У гневу сам се тада заклео:
’Неће они ући у мој починак.’“
Молитва ојађеног човека пред Господом, кад излива своју муку.
102 О, Господе, чуј молитву моју
и мој вапај нек до тебе дође!
2 Своје лице не скривај од мене у дану невоље,
ухо своје пригни мени;
ти пожури,
услиши ме у дан кад те зовем.
3 Моји дани нестају у диму,
попут пећи кости ми спечене.
4 Срце је моје као трава кошена, увела,
па ни хлеб се не сетим да једем.
5 Од јецања мога силног
кожа ми се слепила за кости.
6 На пустињску буљину личим
и на ћука с рушевина пустих!
7 Будан лежим,
постао сам птица што самује на крову.
8 Поваздан ми се ругају душмани,
именом мојим проклињу они што ме руже.
9 Пепео једем као да је хлеб;
то што пијем са сузама мешам,
10 због твог гнева и љутине твоје;
јер си ме подигао, па онда бацио.
11 Као сенка бледе дани моји,
ја сам као трава спарушена.
12 А ти си, Господе, довека! Ти трајеш,
спомињеш се кроз нараштај сваки.
13 Ти устајеш да Сиону се смилујеш,
јер је време да га помилујеш,
јер је дошло време одређено.
14 Јер слуге твоје воле му зидине,
жао им је његових руина.
15 Дрхтаће народи од имена Господњег
и од твоје славе сви цареви земаљски;
16 јер ће Господ да изгради Сион
и објави се у његовој слави;
17 када чује молитву јадника
њихове вапаје презрети неће.
18 Нек се то запише за нараштај нови,
за народ саздан да Господа слави!
19 Јер ће с висине светости своје гледати Господ,
с небеса ће земљу да погледа;
20 чуће ропац заточених
и од смрти спасти осуђенике;
21 да објави са Сиона име Господње
и хвалу своју у Јерусалиму;
22 када се заједно окупе народи,
и царства да Господу служе.
23 Сред живота снагу ми је одузео
и дане ми прекратио!
24 Рекао сам:
„Не узми ме усред мојих дана
кад већ живиш од рода до рода!
25 Ти си у почетку утемељио земљу,
и небеса су дело твојих руку.
26 Она ће пропасти, али ти ћеш остати,
и све ће се исхабати као изношена одећа,
изменићеш их као одећу и проћи ће.
27 А ти си увек исти,
веку твоме нигде краја нема.
28 Синови твојих слугу живеће
и потомци њихови пред тобом спокојни ће бити.“
Књига Пета
Псалми 107–150
107 Хвалите Господа јер је добар,
јер је милост његова довека!
2 Нек говоре тако они што их је Господ откупио,
они откупљени из руке душмана;
3 које је окупио из земаља истока и запада,
са севера и с мора.
4 Тек, тумарали су по пустињи,
по беспућу и нису нашли место да се скрасе.
5 А били су и гладни и жедни,
душу своју да испусте.
6 Господу су завапили у чемеру своме
и он их је избавио од њихових мука!
7 Равним путем их је повео
да се скрасе, да се скуће.
8 Нек Господа они хвале за његову милост,
за чудеса над потомцима људи!
9 Јер он поји грло жедном,
добрим сити душу гладном.
10 Чаме у мраку, у тами;
оковани и бедом и гвожђем;
11 јер Божијим речима пркосе,
презрели су савет Свевишњега.
12 А он им је патњом срца понизио;
срљали су, а помоћи ниоткуда.
13 Господу су завапили у чемеру своме
и он их је спасао од њихових мука!
14 Извео их је из мрака, из таме,
окове им поломио.
15 Нек Господа они хвале за његову милост,
за чудеса над потомцима људи!
16 Јер је он разбио бронзана врата,
изломио гвоздене вратнице.
17 Побудалише због својих преступничких путева,
мучише се због својих кривица.
18 Души им се сва храна згадила
и до самих врата смрти су пристигли.
19 Господу су завапили у чемеру своме
и он их је спасао од њихових мука!
20 Реч своју им је послао, па су оздравили;
из рака њихових их је извукао.
21 Нек Господа они хвале за његову милост,
за чудеса над потомцима људи!
22 Нек жртвују жртве захвалнице;
нек му дела објављују, нека кличу!
23 Они што су морем бродовима пловили,
што су трговали на великим водама;
24 они су видели дела Господња,
његова чудеса у дубини;
25 када је заповедио, ветру наредио
да таласе мора олуја подигне.
26 И они се дижу до небеса,
ломе се до дубина,
па им се душа топи од зебње.
27 Љуљају се, тетурају ко пијани,
нестаје им сва вештина.
28 Господу су завапили у чемеру своме
и он их је извео из њихових мука!
29 Олују је умирио
и таласи мора утихнуше.
30 А када се стишају, поморци се радују;
он их води до жељене луке.
31 Нек Господа они хвале за његову милост,
за чудеса над потомцима људи!
32 Нека га уздижу на народном сабору
и нека га славе у старешинском збору!
Мојсијево рођење
2 У то време неки човек из Левијевог племена оде и ожени једну девојку из истог племена. 2 Жена зачне и роди сина. Видевши да је леп, крила га је три месеца. 3 Кад више није могла да га крије, узела је кошару од папирусове трске, облепила је смолом и катраном, ставила дечака у њу и положила је у трску крај Нила. 4 Његова сестра је стала подаље, да види шта ће се десити с њим.
5 Но, у Нил сиђе фараонова ћерка да се окупа, док су њене пратиље шетале уз обалу Нила. Уто спази кошару у трсци, па пошаље слушкињу да је донесе. 6 Отворивши је, угледа дете! Дечак је плакао. Сажаливши се над њим, рече: „Ово је једно од јеврејске деце.“
7 Онда његова сестра упита фараонову ћерку: „Хоћеш ли да одем и потражим ти дојиљу међу Јеврејкама да ти доји дете?“
8 „Иди“ – рече јој фараонова ћерка. Девојка оде и позове дететову мајку. 9 Фараонова ћерка јој рече: „Узми ово дете и одгоји ми га, а ја ћу ти плаћати.“ Тако је жена узела дете и одгојила га. 10 Кад је дечак порастао, одвела га је фараоновој ћерки, која га је посинила. Дала му је име „Мојсије“[a], рекавши: „Зато што сам га извадила из воде.“
Мојсије бежи у Мадијан
11 Једног дана, кад је Мојсије одрастао, оде он међу своје сународнике и виде њихов мукотрпни рад. Тада је видео да један Египћанин туче једног Јеврејина – једног од његових сународника. 12 Мојсије се обазре око себе, и кад је видео да нема никога, смртно удари Египћанина и сакрије га у песак. 13 Када је дошао следећег дана, видео је два Јеврејина како се туку. „Зашто тучеш свога друга?“ – рече он кривцу.
14 Овај одговори: „Ко је тебе поставио за главара и судију над нама? Хоћеш ли и мене да убијеш као што си убио оног Египћанина?“ Мојсије се уплаши, па рече: „Нема сумње, већ се зна о овоме!“
15 Кад је фараон ово чуо, хтео је да погуби Мојсија. Али Мојсије побегне од фараона и склони се у мадијанску земљу. Тамо је сео код једног бунара. 16 А мадијански свештеник је имао седам ћерки. Дођу оне да захвате воду и напуне појила, да напоје стадо оваца свога оца. 17 Међутим, дођу неки пастири, па их отерају. Тада Мојсије устане и одбрани их, те напоји њихово стадо.
18 Врате се оне своме оцу Рагуилу, а он их упита: „Зашто сте се данас тако брзо вратиле?“
19 Оне одговоре: „Неки Египћанин нас је одбранио од пастира. Чак нам је захватио воде и напојио стадо.“
20 „Па, где је он? – упита он своје ћерке. Зашто сте оставиле тог човека? Позовите га на обед.“
21 Мојсије је пристао да остане код тог човека, а овај је дао Мојсију своју ћерку Сефору за жену. 22 Она зачне и роди сина. Мојсије му је дао име „Гирсам“[b], рекавши: „Ја сам дошљак у туђој земљи.“
27 Дакле, ви сте тело Христово и делови тела појединачно. 28 А Бог је у Цркви поставио прво апостоле, друго пророке, треће учитеље; затим чудотворце, исцелитеље, помагаче, оне са даром управљања, те оне са даром говорења других језика. 29 Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли су сви чудотворци? 30 Зар сви поседују дар исцељивања? Зар сви говоре другим језицима? Зар сви тумаче језике? 31 Ревносно тежите за вишим даровима!
Ја ћу вам, пак, показати најбољи пут.
Химна љубави
13 Ако говорим људским и анђеоским језицима, а немам љубави, онда сам као метал што одјекује и чинеле што звече. 2 И ако имам и дар пророштва, и да знам све тајне и сва знања, и поврх тога да имам сву веру планине да премештам, а љубави да немам – ништа сам. 3 Па да и разделим све што имам, да и тело своје предам, да бих се хвалио, а љубави немам – ништа ми не користи.
Преображење
2 После шест дана Исус поведе са собом Петра, Јакова и Јована и одведе их на високу гору, где су били сами, те се преобрази пред њима. 3 Његова одећа постаде блистава, толико бела да је нико на земљи не би могао тако избелити. 4 Уто се пред њима појаве Илија и Мојсије, па су разговарали са Исусом.
5 Петар рече: „Учитељу, добро је за нас да смо овде! Да начинимо три сенице: једну теби, једну Мојсију и једну Илији.“ 6 Петар није знао шта говори, јер су сва тројица била преплашена.
7 Тада се појавио један облак који их је заклонио, и зачуо се глас из облака: „Ово је Син мој вољени. Њега слушајте!“
8 У трену су се осврнули, али нису више видели никога, осим самога Исуса.
9 Док су силазили са горе, Исус им је заповедио да никоме не говоре шта су видели док Син Човечији не ускрсне из мртвих. 10 Они су га послушали, али су се међу собом питали шта значи „ускрснути из мртвих.“
11 Тада они запиташе Исуса: „Зашто зналци Светог писма кажу да прво Илија треба да дође?“ 12 Он им одговори: „Заиста, прво ће доћи Илија и све обновити. Ипак, зашто пише у Писму да ће Син Човечији много пострадати и бити одбачен? 13 Али ја вам кажем да је Илија већ дошао, а они су учинили са њим шта су хтели, као што је написано за њега.“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.