Book of Common Prayer
Књига Прва
Псалми 1–41
1 Блажен човек који не следи савет опаких,
не стоји на грешничком путу,
нити седа у друштво ругача,
2 већ ужива у Закону Господњем,
дан и ноћ му о Закону мисли.
3 Он је као дрво усађено крај поточних вода,
које род свој даје када му је време,
а лишће му никада не вене.
Све што ради, на добро му иде.
4 Нису такви опаки!
Они су као плева што је ветар носи.
5 Зато опаки неће опстати на суду,
ни грешници на збору праведних.
6 Јер зна Господ пут праведника,
а пут опаких води у пропаст.
2 Зашто ли се буне народи,
шта то људи узалуд смишљају?
2 Цареви се света прикупљају,
кнезови се с њима саветују,
да навале сложно на Господа
и на његовог Помазаника[a]:
3 „Збацимо са себе окове њихове,
стргнимо са себе свезе њихове!“
4 Смеје се онај што на небесима столује,
Господ се то њима подругује.
5 Он им онда у гневу проговара,
јарошћу их својом ужасава:
6 „Цара свога ја сам поставио,
на Сиону, светој гори својој.“
7 Објавићу одлуку Господњу.
Он ми рече:
„Ти си Син мој,
данас си се мени родио.
8 Тражи од мене, и даћу ти у наследство пуке,
и крајеве земаљске да ти буду имовина.
9 Сломићеш их гвозденом палицом,
разбићеш их као посуду од глине.“
10 Зато, цареви, будите разумни,
примите наук, владари земаљски!
11 Служите Господу у страху,
с трепетом се радујте.
12 Волите Сина, да му гнев не плане,
па да пропаднете на свом путу,
јер гнев његов за трен ока плане.
Благо сваком ко у њему уточиште тражи!
Псалам Давидов, кад је бежао пред својим сином Авесаломом.
3 Господе, колико ли је мојих противника,
колико ли је оних што устају на мене!
2 Много је оних што о мени кажу:
„Нема њему спасења од Бога.“ Села[b]
3 А ти, Господе, штит си око мене,
славо моја, ти ми главу дижеш!
4 Гласом својим призивам Господа,
одговара он ми с горе своје свете. Села
5 Ја лежем и спавам, и опет се будим,
јер Он, Господ, пружа ми ослонац.
6 Не бојим се ни хиљада људи,
што одасвуд надиру на мене.
7 Устани, Господе,
спаси ме, мој Боже;
све душмане моје удари у браду,
опакима све зубе поломи.
8 Спасење припада Господу,
твој благослов на твом је народу. Села
Хоровођи, уз жичане инструменте. Давидов псалам.
4 Одговори кад те зовнем, Боже, моја правдо,
у мојој тескоби, дај ми да одахнем,
смилуј ми се, почуј ми молитву.
2 Докле ће, о, људски синови,
слава моја бити у срамоти?
Докле ћете волети испразност,
докле ћете ићи за преваром? Села
3 Знајте, верне је Господ одвојио за себе,
Господ слуша кад год га позовем.
4 Гневите се, али не грешите,
на постељи срцем размишљајте, утихните. Села
5 Принесите жртве праведне,
у Господа се уздајте.
6 Многи кажу: „Ко ће нам показати срећу?“
Обасјај нас, Господе, светлом свога лица!
7 Ти си ми весељем испунио срце,
више га има од њиховог жита,
и од младога вина њиховог.
8 Ја спокојно лежем,
спокојно и спавам,
јер ти са̂м, Господе,
дајеш ми спокоја. Села
Тужбалица Давидова, коју је испевао Господу због речи Хуша, Венијаминовца.
7 Господе, Боже мој,
у теби је моје уточиште,
спаси ме, избави,
од свих који ме гоне,
2 да ми душу као лав не раздеру,
растргну ме, а спаса ни од кога.
3 Господе, Боже мој, ако сам ово учинио,
ако сам руке своје неправдом окаљао,
4 ако сам пријатељу злом узвратио,
а противника без разлога пљачкао,
5 нека ме непријатељ гони и сустигне,
нека живот мој на земљу згази,
а славу моју у прашину баци. Села
6 У свом гневу устани, Господе,
дигни се на бес мојих душмана,
пробуди се, у помоћ ми дођи,
јер ти си свој суд заказао.
7 Нека се збор народа скупи око тебе,
па над њима владај са висина.
8 Господ суди народима,
суди ми, Господе, по праведности
и непорочности мојој.
9 Бог је праведан,
он испитује и срца и нутрину;
нека дође крај злу опаких,
а праведнога ти учврсти.
10 Бог је мој штит,
он спасава исправног у срцу.
11 Бог је праведни судија,
сваког дана Бог гнев свој излива.
12 А за оног ко се не покаје,
он ће свој мач наоштрити,
и лук свој запети, уперити;
13 таквом спрема оружје смртно,
стреле своје прави запаљиве.
14 Ето, опаки је злом бременит,
зачиње невољу, а рађа превару.
15 Копа јаму, издуби је,
и пада у јаму коју је начинио.
16 Невоља његова нека му се на главу врати,
насиље његово нека му на теме падне.
17 Хвалићу Господа ради његове праведности,
славићу песмом име Господа Свевишњег!
Адам и Ева
4 То је извештај о пореклу неба и земље кад су били створени.
Када је Господ Бог створио земљу и небо, 5 још није било никаквог пољског растиња, нити је било изникло икакво биље по пољима. Господ Бог, наиме, још није пустио кишу на земљу, а није било ни човека да обрађује земљу. 6 Ипак, вода је извирала из земље и натапала тле. 7 Тада Господ Бог начини човека од земног праха и удахну му у носнице дах живота, те поста човек живо биће.
8 Онда је Господ Бог засадио врт на истоку, у Едену, и у њега сместио човека кога је начинио. 9 Господ Бог је учинио да из земље израсту сваковрсна дрвета примамљивог изгледа и добра за храну, те дрво живота и дрво познања добра и зла.
10 У Едену је извирала река која је напајала врт. Оданде се гранала у четири реке. 11 Првој је име Фисон; она протиче свом земљом евилском, у којој има злата. 12 Злато те земље је добро, а има тамо и бделијума и оникса. 13 Другој реци је име Гион; она протиче целом кушком земљом. 14 Трећој реци је име Тигар; она тече источним делом Асирије[a]. Четврта је Еуфрат.
15 Господ Бог узме човека и постави га у еденски врт да га обрађује и да се стара о њему. 16 Господ Бог заповеди човеку: „Са сваког дрвета у врту слободно једи, 17 али са дрвета познања добра и зла не смеш јести! Јер, тога дана када будеш окусио с њега, сигурно ћеш умрети.“
18 Затим Господ Бог рече: „Није добро да је човек са̂м. Начинићу му помоћника који ће му приличити.“
19 Господ Бог је начинио из земље све дивље животиње, и све птице на небу, па их је довео човеку да види како ће коју назвати. Свако живо биће требало је да се зове онако како га је човек назвао. 20 Човек је дао имена свој стоци, свим птицама на небу и дивљим животињама.
Ипак, за човека се није нашао помоћник који би му приличио. 21 Господ Бог учини да човек утоне у дубок сан. Када је човек заспао, Бог узме од њега једно ребро, а место попуни месом. 22 Од ребра што је узео од човека, Господ Бог начини жену и доведе је човеку.
23 А човек рече:
„Ево, ово је кост од моје кости
и тело од мога тела!
Нека се зато зове ’жена’[b],
јер је од човека узета.“
24 Стога ће човек оставити свога оца и своју мајку, те се приљубити уз своју жену, па ће бити једно тело.
25 Обоје су били голи, и човек и његова жена, али се нису стидели.
Христос је узвишенији од анђела
1 Бог је много пута и на много начина говорио нашим прецима преко пророка, 2 али у ове последње дане проговорио нам је преко Сина, кога је одредио за власника свега, чијим посредством је и свет створио. 3 Он је одсјај Божије славе, и верни одраз његовога бића, он који све одржава силом своје речи. Па пошто изврши очишћење греха, седе у небу с десне стране Бога величанственога. 4 Тако постаде толико моћнији од анђела, колико му Бог даде име узвишеније од њиховог.
5 Зар је коме од анђела икад рекао:
„Ти си Син мој,
данас си се мени родио“,
и поново:
„Ја ћу му бити Отац,
а он ће ми бити Син“?
6 А затим, кад је слао Прворођенца на свет, рече:
„Нека му се поклоне сви анђели Божији.“
7 За анђеле, пак, каже:
„Он своје анђеле чини ветровима[a],
и своје слуге огњеним пламеновима.“
8 А за Сина каже:
„Твој је престо, Боже, у веке векова!
Жезло је правде жезло твога царства.
9 Волиш правду, а мрзиш неправду.
Зато те је Бог, твој Бог,
помазао уљем радости,
више него твоје другове.“
10 Такође каже:
„Ти си, Господе, у почетку утемељио земљу,
и небеса су дело твојих руку.
11 Она ће пропасти, али ти ћеш остати,
и све ће се исхабати као изношена одећа.
12 Сложићеш их као огртач,
измениће се као одећа.
А ти си увек исти,
веку твоме нигде краја нема.“
13 И коме је од анђела икад рекао:
„Седи мени с моје десне стране,
док душмане не положим твоје,
за твоје ноге постоље да буду“?
14 Нису ли сви анђели – духови послати од Бога да служе онима који треба да приме у посед спасење?
Исус – утеловљена реч
1 У почетку је био Он – Реч, и Он – Реч је био са Богом. Он – Реч био је Бог. 2 Он је у почетку био са Богом.
3 Све је његовим посредством постало и ништа што је постало није постало без њега. 4 У Речи је био живот и тај живот је био светлост људима. 5 Светлост светли у тами, и тама је не надвлада.
6 Бог је послао човека по имену Јован. 7 Он је дошао да сведочи за светлост, да сви у њу поверују. 8 Јован није био светлост, него је сведочио за светлост. 9 Истинита светлост, која обасјава сваког човека, дошла је на свет.
10 На свету је био, и свет je његовим посредством настао, али га свет није препознао. 11 Својима је дошао, али су га његови одбацили. 12 А онима који су га прихватили, дао је право да постану деца Божија, онима који верују у његово име. 13 Они нису рођени ни од крви, ни од жеље тела, ни од воље мужа; њих је Бог родио.
14 Реч је постала тело и настанила се међу нама. Видели смо његову славу, славу коју има од Оца као јединорођени Син пун милости и истине.
15 Јован је сведочио за њега кличући: „За мном долази онај који је изнад мене, јер је постојао пре мене.“ 16 Из пунине његове милости сви смо примили милост на милост, 17 јер је Закон дат преко Мојсија, а милост и истина наступише посредством Исуса Христа. 18 Бога нико никад није видео, јединорођени Бог, који је у Очевом крилу, он га је објавио.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.