M’Cheyne Bible Reading Plan

Вода из стене

17 Сва израелска заједница крену даље из пустиње Син, путујући од места до места као што им је ГОСПОД заповедио. Утаборише се у Рефидиму, али тамо није било воде да народ пије.

² Зато почеше да се препиру с Мојсијем, говорећи: »Дај нам воде да пијемо!«

»Зашто се препирете са мном?« упита их Мојсије. »Зашто искушавате ГОСПОДА?«

³ Али народ је био жедан воде и гунђао је против Мојсија.

»Зашто си нас извео из Египта?« питали су га. »Зар зато да жеђу помориш нас, нашу децу и нашу стоку?«

⁴ Тада Мојсије завапи ГОСПОДУ: »Шта да радим с овим народом? Само што ме не каменују.«

⁵ »Иди испред народа«, рече ГОСПОД Мојсију, »и поведи неколико израелских старешина. Узми у руку штап којим си ударио по Нилу и иди, ⁶ а ја ћу стајати пред тобом на стени на Хореву. Удари по стени, и из ње ће потећи вода, па нека народ пије.«

И Мојсије тако учини наочиглед израелским старешинама. ⁷ То место назва Маса^[a] и Мерива^[b], јер су се Израелци препирали и искушавали ГОСПОДА, говорећи: »Да ли је ГОСПОД међу нама или није?«

Победа над Амалечанима

⁸ Тада дођоше Амалечани и нападоше Израелце у Рефидиму.

⁹ Мојсије рече Исусу Навину: »Одабери људе, па иди и нападни Амалечане, а ја ћу сутра стати на врх брда са Божијим штапом у руци.«

¹⁰ Исус Навин учини како му је Мојсије рекао и нападе Амалечане, а Мојсије, Аарон и Хур се попеше на врх брда. ¹¹ Докле год је Мојсије држао руке подигнуте, Израелци су побеђивали, а када би их спустио, побеђивали су Амалечани. ¹² Када су се Мојсију умориле руке, они узеше један камен и подметнуше га под њега. Он седе на камен, а Аарон и Хур су му држали руке, један са једне, а други са друге стране, тако да су му руке остале подигнуте све до заласка сунца. ¹³ Тако Исус Навин мачем потуче војску Амалечана.

¹⁴ Тада ГОСПОД рече Мојсију: »Ово запиши на свитак, да бисте се тога сећали, и постарај се да то чује и Исус Навин: ‚Сасвим ћу избрисати сваки спомен на Амалечане под небом.‘«

¹⁵ Потом Мојсије подиже жртвеник и назва га »ГОСПОД је мој барјак«, ¹⁶ па рече: »Зато што се рука дигла на ГОСПОДЊИ престо, ГОСПОД ће из поколења у поколење ратовати против Амалечана.«

Одакле Исусу власт?

(Мт 21,23-27; Мк 11,27-33)

20 Док је једног дана учио народ у Храму и проповедао еванђеље, приђоше му првосвештеници и учитељи закона са старешинама, ² па му рекоше: »Кажи нам, којом влашћу ово чиниш или ко ти је дао ту власт?«

³ »И ја ћу вас нешто упитати«, одврати он. »Кажите ми: ⁴ да ли је Јованово крштење било са неба или од људи?«

⁵ А они почеше о томе да расправљају међу собом говорећи: »Ако кажемо: ‚Са неба‘, он ће рећи: ‚Зашто му нисте веровали?‘ ⁶ А ако кажемо: ‚Од људи‘, народ ће нас каменовати, јер је убеђен да је Јован био пророк.«

⁷ Зато му одговорише: »Не знамо одакле је било.«

⁸ Тада им Исус рече: »Онда ни ја вама нећу рећи којом влашћу ово чиним.«

Прича о виноградарима

(Мт 21,33-46; Мк 12,1-12)

⁹ Исус затим поче народу да прича ову причу: »Један човек засадио виноград, изнајмио га неким виноградарима, па отпутовао на дуже време. ¹⁰ У време бербе посла он једног слугу виноградарима да му дају део виноградских плодова. Али виноградари га претукоше и отераше празних руку. ¹¹ Онда посла другог слугу, али и њега претукоше, извргоше руглу и отераше празних руку. ¹² Он посла и трећег, али и њега израњавише и избацише.

¹³ »Тада власник винограда рече: ‚Шта да радим? Послаћу свог вољеног сина, можда ће њега поштовати.‘

¹⁴ »Али, када су га виноградари угледали, почеше да расправљају међу собом говорећи: ‚Ово је наследник. Хајде да га убијемо, па ће наследство бити наше.‘ ¹⁵ И избацише га из винограда и убише.

»Шта ће им, дакле, урадити господар винограда? ¹⁶ Доћи ће и побити те виноградаре, а виноград дати другима.«

Када су људи то чули, рекоше: »Далеко било!«

¹⁷ А Исус их погледа, па рече: »Шта онда значи оно што је записано:

¹⁸ И ко год падне на тај камен, смрскаће се, а на кога он падне, здробиће га.«

¹⁹ А учитељи закона и првосвештеници тражили су начин да га сместа ухвате, јер су знали да је ову причу испричао о њима. Али бојали су се народа.

Плаћање пореза цару

(Мт 22,15-22; Мк 12,13-17)

²⁰ Помно су на њега пазили и слали доушнике, који су се претварали да су искрени, како би га ухватили у речи и предали га намесниковој сили и власти.

²¹ Ови су га испитивали, говорећи: »Учитељу, знамо да исправно говориш и учиш народ, и да не гледаш ко је ко, него да учиш Божијем путу у складу са истином. ²² Да ли је право да цару дајемо порез или није?«

²³ Али Исус им, прозревши њихово лукавство, рече: ²⁴ »Покажите ми динар. Чији лик и натпис носи?«

²⁵ »Царев«, рекоше они.

А он им рече: »Дајте, дакле, цару царево, а Богу Божије.«

²⁶ И они нису могли пред народом да га ухвате у речи, него заћуташе, задивљени његовим одговором.

Васкрсење мртвих

(Мт 22,23-33; Мк 12,18-27)

²⁷ Тада му приђоше неки садукеји, који кажу да нема васкрсења, па га упиташе: ²⁸ »Учитељу, Мојсије нам је написао да ако неком умре брат који има жену, а нема деце, онда његов брат треба да се ожени том женом и подигне потомство своме брату. ²⁹ Била су тако седморица браће. Први се оженио и умро без деце. ³⁰ Онда се други, ³¹ па трећи брат оженио том женом. Тако су сва седморица умрла не оставивши деце. ³² На крају је умрла и жена. ³³ Чија ће, дакле, о васкрсењу она бити жена, пошто је била удата за седморицу?«

³⁴ Тада им Исус рече: »Људи овога света жене се и удају, ³⁵ а они који су достојни да буду на оном свету и васкрсну из мртвих, неће се ни женити ни удавати. ³⁶ И више не могу да умру, јер су као анђели. Они су Божија деца, пошто су деца васкрсења. ³⁷ А да мртви васкрсавају, то је и Мојсије показао када у одломку о грму Господа зове Богом Авраамовим, Богом Исааковим и Богом Јаковљевим.^{(B) 38} Бог није Бог мртвих, него живих, јер њему су сви живи.«

³⁹ »Учитељу«, рекоше неки учитељи закона, »добро си рекао!«

⁴⁰ И нико се више није усуђивао да га нешто пита.

Чији је Христос син?

(Мт 22,41-46; Мк 12,35-37)

⁴¹ Тада им рече: »Како то да се говори да је Христос Давидов син? ⁴² Сам Давид каже у Књизи псалама:

⁴⁴ Давид га, дакле, зове Господом. Како онда он може да му буде син?«

Упозорење против учитеља закона

(Мт 23,1-36; Мк 12,38-40; Лк 11,37-54)

⁴⁵ Док је сав народ слушао, он рече својим ученицима: ⁴⁶ »Чувајте се учитељâ закона. Они радо иду у дугим огртачима и воле да их поздрављају на трговима, да имају прва седишта у синагогама и почасна места на гозбама. ⁴⁷ Они прождиру удовичке куће и размећу се дугим молитвама. Такви ће бити најстроже кажњени.«

35 Потом Елиху рече:

Небеско боравиште

5 Знамо, наиме, да када се сруши наша земаљска кућа, која је као шатор, имамо здање од Бога, вечну кућу на небесима, која није сазидана људском руком. ² Зато и уздишемо и чезнемо да се обучемо у своје небеско боравиште. ³ Јер, ако смо обучени, нећемо се затећи голи. ⁴ Ми, наиме, који смо у овом шатору, уздишемо под теретом, јер не желимо да се свучемо, него да се преко овога обучемо, да живот прогута оно што је смртно. ⁵ А баш за то нас је и припремио Бог, који нам је дао Духа као залог.

⁶ Увек смо, дакле, пуни поуздања и знамо да смо, док боравимо у телу, далеко од Господа, ⁷ јер још живимо у вери, а не у гледању. ⁸ Пуни смо поуздања и најрадије бисмо се иселили из тела и настанили се код Господа. ⁹ Стога се и трудимо да му угодимо, било да смо већ настањени, било да смо далеко. ¹⁰ Јер, сви треба да се појавимо пред Христовим судом, да свако добије према ономе што је учинио док је живео у телу, било добро, било зло.

Служба помирења

¹¹ Пошто, дакле, знамо за страх пред Господом, трудимо се да уверимо људе. Разоткривени смо пред Богом, а надам се и пред вашом савешћу. ¹² Не препоручујемо вам опет сами себе, већ вам дајемо прилику да се нама хвалите, да имате шта да одговорите онима који се хвале спољашњошћу, а не оним што је у срцу. ¹³ Јер, ако смо били ван себе, то је ради Бога, а ако смо били при себи, то је ради вас.

¹⁴ Обузима нас Христова љубав када размишљамо о овоме: један је умро за све, дакле, сви су умрли. ¹⁵ А умро је за све да живи више не живе за себе, него за Онога који је за њих умро и васкрсао.

¹⁶ Зато ми од сада никог не познајемо по телу. Ако смо Христа и познавали по телу, сада га више тако не познајемо. ¹⁷ Ако је, дакле, неко у Христу, ново је створење; старо је прошло, ево, ново је настало. ¹⁸ А све је од Бога, који нас је кроз Христа помирио са собом и поверио нам службу помирења. ¹⁹ Јер, Бог је у Христу помирио свет са собом, не рачунајући људима њихове преступе и нама поверивши Реч помирења. ²⁰ Ми смо, дакле, Христови изасланици – Бог вас опомиње преко нас. У Христово име вас молимо: помирите се са Богом. ²¹ Њега, који није учинио грех, Бог је ради нас учинио грехом^[a], да у њему будемо Божија праведност.