M’Cheyne Bible Reading Plan
Јаков благосиља Ефрема и Манасију
48 После неког времена рекоше Јосифу: »Отац ти је болестан«, па он поведе своја два сина, Манасију и Ефрема, и оде к њему.
2 Када су Јакову рекли: »Дошао ти је син Јосиф«, Израел прикупи снагу и седе у постељи.
3 Јаков рече Јосифу: »Бог Свесилни ми се показао у Лузу у Ханаану и тамо ме благословио 4 и рекао ми: ‚Учинићу те плодним и многобројним. Од тебе ћу учинити мноштво народâ и ову земљу дати у вечан посед твојим потомцима.‘ 5 Нека сада твоја два сина, која су ти се родила у Египту пре него што сам дошао овамо, буду моји. Нека Ефрем и Манасија буду моји, баш као што су Рувим и Симеон моји. 6 А деца која ти се роде после њих, нека буду твоја. Нека се њихово наследство води под именом њихове браће Ефрема и Манасије.
7 »Када сам се враћао из Падана, на моју жалост, Рахиља умре у Ханаану док смо још путовали, недалеко од Ефрате, па је сахраних крај пута за Ефрату«, то јест Витлејем.
8 Спазивши Јосифове синове, Израел упита: »Ко су ови?«
9 А Јосиф одговори оцу: »То су моји синови које ми је Бог овде дао.«
Тада Израел рече: »Доведи ми их, да их благословим.«
10 А Израелове очи биле су ослабиле од старости, па је једва видео. Јосиф му доведе своје синове сасвим близу, а његов отац их пољуби и загрли.
11 Израел рече Јосифу: »Мислио сам да више никад нећу видети твоје лице, а, ево, Бог ми даде да видим и твоје потомство.«
12 Јосиф их тада скиде с очевих колена и ничице се поклони. 13 Онда узе обојицу, Ефрема себи здесна, према Израеловој левој руци, а Манасију себи слева, према Израеловој десној руци, па му их примакну. 14 Али Израел пружи десну руку и положи је на Ефремову главу, иако је Ефрем био млађи. Онда, укрстивши руке, положи леву руку на Манасијину главу, иако је Манасија био прворођени.
15 Тада Израел благослови Јосифа и рече:
»Бог, пред којим су моји очеви Авраам и Исаак
живели чинећи његову вољу[a],
Бог који ми је пастир
целог мог живота до дана данашњег,
16 Анђео који ме избављао од сваког зла,
нека благослови ове дечаке,
да сачувају моје име
и име мојих очева Авраама и Исаака
и да се силно намноже на земљи.«
17 Када је Јосиф видео да је његов отац положио своју десну руку на Ефремову главу, то му не би мило, па узе очеву руку да је премести са Ефремове главе на Манасијину.
18 »Не, оче«, рече му. »Овај је прворођени – на његову главу положи десну руку.«
19 Али његов отац одби и рече: »Знам, сине, знам. И од њега ће постати народ, и он ће постати велик, али ће његов млађи брат бити већи од њега и од његових ће потомака постати мноштво народâ.«
20 Тако их он тога дана благослови и рече:
»Израел ће вас помињати кад буде благосиљао:
‚Нека те Бог учини као Ефрема и Манасију.‘«
Тако је Ефрема претпоставио Манасији.
21 Онда Израел рече Јосифу: »Ево, ускоро ћу умрети, али Бог ће бити с вама и вратиће вас у земљу ваших праотаца. 22 А теби дајем нешто више него твојој браћи: планински гребен[b] који сам својим мачем и луком отео од Аморејаца.«
Марија код Јелисавете
39 Тих дана Марија се спреми и пожури у горски крај, у један град у Јудеји, 40 и тамо уђе у Захаријину кућу, па поздрави Јелисавету.
41 Када је Јелисавета чула Маријин поздрав, у утроби јој заигра дете и она се испуни Светим Духом, 42 па гласно узвикну: »Благословена си међу женама и благословено дете које ћеш родити! 43 Чиме сам заслужила[a] да мајка мога Господа долази к мени? 44 Чим је глас твога поздрава допро до мојих ушију, у мени је од радости заиграло дете. 45 И благо теби, јер си поверовала да ће се испунити оно што ти је Господ рекао.«
Маријин хвалоспев
46 А Марија рече:
»Моја душа велича Господа
47 и мој дух кличе у Богу, мом Спаситељу,
48 јер је видео понизност своје служитељке.
Од сада ће ме сви нараштаји звати срећном,
49 јер је Силни за мене учинио велика дела.
Његово име је свето
50 и он је из поколења у поколење милостив
онима који га се боје.
51 Силна је дела учинио својом десницом.
Распршио је охоле и њихову уображеност,
52 владаре збацио с престола,
а понизне узвисио.
53 Гладне је наситио добрима,
а богате отпустио празних руку.
54 Дошао је да помогне своме слузи Израелу,
55 сетио се да буде милостив Аврааму
и његовим потомцима довека,
као што је и обећао нашим праоцима.«
56 И Марија остаде са Јелисаветом око три месеца, па се врати кући.
Рођење Јована Крститеља
57 Када је дошло време да се Јелисавета породи, она роди сина. 58 А њени суседи и рођаци су чули да јој је Господ указао велику милост, па су се радовали с њом. 59 Осмога дана дођоше да обрежу дете и хтедоше да му, по оцу, надену име Захарија.
60 Али његова мајка рече: »Не, зваће се Јован.«
61 »Нико од твојих рођака се тако не зове«, рекоше јој, 62 а онда знаковима упиташе његовог оца како би он желео да се дете зове.
63 Захарија затражи плочицу за писање и написа: »Име му је Јован.«
И сви се зачудише.
64 Њему се сместа отворише уста и одвеза језик, па поче да говори славећи Бога, 65 а страх обузе све суседе. Људи су по целом јудејском горју говорили о свему томе 66 и ко год је то чуо, чудио се и питао: »Шта ли ће то бити од тога детета?« јер је Господња рука била с њим.
Захаријин хвалоспев
67 Његов отац Захарија се испуни Светим Духом, па је пророковао:
68 »Нека је благословен Господ, Бог Израелов,
што је дошао да избави[b] свој народ
69 и што нам је подигао моћног Спаситеља[c]
у кући свога слуге Давида,
70 као што је давно рекао
кроз уста својих светих пророка
71 да ће нас спасти од наших непријатеља
и од руке свих који нас мрзе,
72 да ће се смиловати нашим праоцима
и сетити се свога светог савеза,
73 заклетве којом се заклео нашем оцу Аврааму –
74 да ће нас избавити из руку непријатељâ
и дати нам да му служимо без страха,
75 у светости и праведности пред њим
свих дана нашега живота.
76 А ти ћеш се, дете, звати пророк Свевишњега,
јер ћеш ићи пред Господом да му припремиш пут,
77 да обзнаниш његовом народу
да је спасење у опроштењу њихових греха
78 због велике самилости нашега Бога
којим ће нам доћи светлост са неба[d]
79 да засветли онима који живе у тами и у сенци смрти
и усмери наше ноге на пут мира.«
80 Дечак је растао и јачао духом. Боравио је у пустињи све до дана када је јавно иступио пред Израел.
14 »Рођени од жене
кратка је века и пун невоља.
2 Као цвет никне па увене,
као сенка која бежи, не опстаје.
3 Зар у таквога упиреш поглед?
Зар њега изводиш на суд пред себе?
4 Ко ће из нечистог извући чисто?
Нико!
5 Човеков је век одређен;
одбројао си му месеце
и поставио границе које не може да пређе.
6 Стога одврати поглед од њега
и остави га на миру,
да се свога века наужива.
7 »Па и за дрво има наде:
ако га посеку, опет ће нићи
и младице му се намножити.
8 Ако му корен у земљи и остари
и пањ му се у прашини сасуши,
9 чим осети воду, пропупеће
и као биљка потерати младице.
10 Али, кад човек умре, постаје беспомоћан,
кад смртник издахне, где је?
11 Као што вода испарава из мора
и корито реке испуца и осуши се,
12 тако и човек легне и не устаје.
Док небеса не ишчезну,
неће се људи пробудити
ни отргнути од сна.
13 О, кад би у Шеол хтео да ме сакријеш
и склониш ме док те гнев не прође,
кад би ми рок одредио кад ћеш ме се сетити.
14 Ако човек умре,
хоће ли опет живети?
Све време свог тешког служења
чекаћу док ми не дође замена.
15 Зваћеш, и ја ћу се одазвати;
чезнућеш за својим делом.
16 Да, тада ћеш ми бројати кораке,
али на моје грехе нећеш вребати.
17 Да, мој преступ запечатићеш у врећи,
мој грех ћеш покрити.
18 Али, као што се планина одроњава и мрви
и стена помера са свог места,
19 као што вода спира камење
и бујице отплављују земљу,
тако и ти човеку уништаваш наду.
20 Надјачаш га једном заувек, и њега нема,
лик му промениш и одбациш га.
21 Да ли му синове поштују, он то не зна,
да ли их понижавају, он то не види.
22 Он само бол свога тела осећа
и само себе оплакује.«
2 Када сам дошао к вама, браћо, нисам дошао да вам узвишеним речима или мудрошћу објавим Божије сведочанство[a]. 2 Наиме, одлучио сам да међу вама не знам ништа осим Исуса Христа – и то распетога. 3 Дошао сам к вама у слабости, са страхом и великим дрхтањем. 4 Мој говор и моје проповедање нису се састојали од убедљивих речи људске мудрости, него од показивања Духа и силе, 5 да ваша вера не би била заснована на људској мудрости, него на Божијој сили.
Божија мудрост и Божији Дух
6 Мудрост, додуше, објављујемо међу зрелима, али не мудрост овога света, ни владарâ овога света, који пропадају. 7 Него, објављујемо Божију тајну мудрост, која је била скривена и коју је Бог пре постанка света[b] предодредио за нашу славу. 8 Њу ниједан владар овога света није упознао. Јер, да су је упознали, не би распели Господа славе. 9 Него, као што је записано:
»Оно што око не виде
и ухо не чу
и у људско срце не уђе,
то је Бог припремио за оне који га воле.«(A)
10 А нама је Бог то открио посредством Духа, јер Дух све прониче, па и Божије дубине. 11 Јер, ко од људи зна шта је у човеку, осим човековог духа, који је у њему? Тако исто нико, осим Божијег Духа, не зна шта је у Богу. 12 А ми нисмо примили духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је Бог даровао. 13 И то говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа, објашњавајући духовно духовнима. 14 Недухован човек не прихвата оно што долази од Божијег Духа, јер је то за њега лудост и не може да спозна зато што о томе треба расуђивати на духован начин. 15 Духован човек о свему расуђује, а њега нико не просуђује. 16 Јер:
»Ко је упознао ум Господњи,
да би га поучио?«(B)
А ми имамо Христов ум.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International