Old/New Testament
Казна, покајање и нада
3 Ја сам човек који је видео невољу
под шибом његовог беса.
2 Он ме повео и натерао да ходам у тами,
а не у светлости.
3 Да, његова ме рука
наново и наново ударала поваздан.
4 Месо и кожу ми је истрошио, кости поломио,
5 опсео ме и окружио горчином и невољом.
6 Натерао ме да боравим у тами
попут оних који су давно помрли.
7 Оградио ме зидом, да не могу да изађем,
тешким ланцима ме оковао.
8 Па и кад вичем или запомажем,
он се о моју молитву оглушује.
9 Запречио ми путеве тесаним каменом,
моје стазе искривио.
10 Као медвед у заседи, као лав у скровишту,
11 одвукао ме с пута и растргнуо,
па оставио беспомоћног.
12 Свој лук је натегао
и ставио ме својим стрелама за мету.
13 Бубреге ми је испробадао
стрелама из свога тоболца.
14 Постадох предмет подсмеха свем своме народу,
поваздан ми певају ругалице.
15 Чемером ме наситио и пеленом напојио.
16 Зубе ми је каменицама поломио,
у прашину ме угазио.
17 Мојој души мир је одузет,
заборавих шта значи срећа.
18 Зато рекох: »Нестаде моја снага
и оно чему сам се надао од ГОСПОДА.«
19 Сећам се своје невоље и лутања,
пелена и отрова,
20 сећам их се добро,
и душа ми је потиштена.
21 Али ово дозивам у памет и зато се надам:
22 Не престаје љубав ГОСПОДЊА,
нема краја његовој самилости,
23 обнављају се свакога јутра.
Верност је твоја велика.
24 »ГОСПОД је мој део«, моја душа каже,
»зато ћу га чекати.«
25 Добар је ГОСПОД онима који га ишчекују,
ономе који га тражи;
26 добро је мирно чекати спасење ГОСПОДЊЕ.
27 Добро је за човека да свој јарам носи
док је млад.
28 Нека седи с миром и ћути,
јер ГОСПОД га је ставио на њега.
29 Нека лице загњури у прашину,
јер можда још има наде.
30 Нека пружи образ ономе ко га удара,
нека се насити увреда.
31 Јер, Господ не одбацује довека.
32 Ако и зада бол, показаће самилост,
јер велика је љубав његова.
33 Јер, он људима нерадо доноси
невољу и патњу.
34 Када се ногама газе сви земаљски сужњи,
35 када се човеку ускраћује правда
пред лицем Свевишњега,
36 када је човек оштећен у парници
– зар то Господ не види?
37 Ко може нешто да каже, и да тако буде,
ако то Господ није заповедио?
38 Зар и зла и добра не долазе
на заповест[a] Свевишњега?
39 Зашто се жив човек жали
на казну за своје грехе?
40 Испитајмо своје путеве и истражимо их,
и вратимо се ГОСПОДУ.
41 Подигнимо своје срце и руке
ка Богу на небесима.
42 Бунили смо се и били непокорни,
и ти нам ниси праштао.
43 Гневом си се заогрнуо и гонио нас,
без милости нас убијао.
44 Заогрнуо си се облаком,
да молитва не може да прође.
45 Учинио си нас смећем и отпадом
међу народима.
46 Сви наши непријатељи
над нама разјапише уста.
47 Претрпесмо ужас и понор, разарање и слом.
48 Потоци суза из очију ми теку
због слома Кћери мога народа.
49 Очи ће ми лити сузе без престанка,
без одмора,
50 док ГОСПОД са небеса не погледа и не види.
51 Бол нанесен мојој души
испразни ми очи од суза[b].
52 Ловили су ме као птицу
моји непријатељи без разлога.
53 Хтедоше да ми живот докрајче у јами
и камењем ме засуше,
54 вода ми дође преко главе,
па рекох: »Готов сам!«
55 Тада из најдубље јаме
твоме Имену завапих, ГОСПОДЕ,
56 и ти чу мој глас: »Не затварај уши
пред мојим запомагањем!«
57 Близу си био кад сам ти завапио
и рекао си: »Не бој се.«
58 Ти си, Господе, водио моју парницу,
живот ми откупио.
59 Видео си неправду коју трпим, ГОСПОДЕ;
донеси ми правду.
60 Видео си размере њихове освете,
све њихове завере против мене.
61 Чуо си, ГОСПОДЕ, њихове увреде,
све њихове завере против мене,
62 речи оних који су се на мене дигли
и њихове свакодневне сплетке против мене.
63 Погледај их само! Било да седе или стоје,
о мени певају ругалице.
64 Врати им, ГОСПОДЕ, мило за драго,
по њиховим делима.
65 Ум им застри велом,
нека је твоје проклетство на њима.
66 Гони их у свом гневу
и истреби испод небеса ГОСПОДЊИХ.
Јерусалим после пада
4 Како потамне злато,
суво злато изгуби сјај!
Свети драгуљи разбацани
по угловима свих улица.
2 Драгоцени синови сионски,
некада цењени као чисто злато,
сада су на цени колико и глинене посуде,
дело грнчарево.
3 Чак и шакалице пружају дојке
да подоје своје младунце,
а кћери мога народа окрутне постадоше
као нојеви у пустињи.
4 Одојчету се језик
од жеђи лепи за непце,
деца траже хлеба,
а нико да им га пружи.
5 Они што су некад јели посластице,
таворе на улицама,
они који су одрасли у пурпуру,
по буњиштима се ваљају.
6 Казна за злодело Кћери мога народа
тежа је од казне за грехе Содоме,
која је у трен ока разорена
иако нико не диже руку на њу.
7 Њени су кнежеви били
чистији од снега, бељи од млека,
тела руменијег од корала,
углачаног као лазулит.
8 Сада су црњи од чађи,
више их не препознају на улици.
Кожа им се залепила за кости,
као дрво се осушила.
9 Боље је онима који погинуше од мача
него онима који гину од глади,
којима живот копни,
јер их прободе несташица плодова пољских.
10 Својим рукама су самилосне жене
кувале своју децу,
њима се храниле
у време слома Кћери мог народа.
11 ГОСПОД је докраја искалио своју срџбу,
свој љути гнев излио
и на Сиону запалио огањ
који му сажеже темеље.
12 Нису веровали цареви земаљски,
ни сви становници света
да ће непријатељ и душманин
ући кроз капије Јерусалима.
13 Све то због грехâ његових пророка
и злоделâ његових свештеника,
који су усред њега
проливали крв праведникâ.
14 Сада главињају улицама као слепи,
крвљу опогањени,
па се нико не усуђује
да им дотакне одећу.
15 »Одлазите, нечисти!« вичу им.
»Одлазите, одлазите! Не дотичите нас!«
И кад побегну и кад буду лутали,
народи ће говорити:
»Не могу више да остану овде.«
16 Сâм ГОСПОД их је распршио[c]
и више над њима не бди.
Свештеницима се више не указује част,
за старешине нема наклоности.
17 Очи нам ишчилеше
док смо помоћ чекали узалуд.
Са својих осматрачница смо гледали
иде ли народ који не може да нас спасе.
18 Вребали су на нас,
па нисмо смели да идемо својим улицама.
Крај нам је био близу, дани одбројани;
да, крај нам је дошао.
19 Наши су гонитељи били бржи
од орлова на небу;
жестоко су нас гонили по горама,
у заседи нас чекали у пустињи.
20 Ухватише у своје замке
наш животни дах, помазаника ГОСПОДЊЕГ,
онога за кога смо говорили:
»Њиме заклоњени,
живећемо међу народима.«
21 Весели се и радуј, Кћери едомска,
ти која живиш у земљи Уц.
И до тебе ће стићи чаша –
напићеш се и скинути се гола.
22 Твоја казна је довршена, Кћери сионска,
Бог ти неће продужити изгнанство.
А твоја злодела ће казнити, Кћери едомска,
и разоткрити твоје грехе.
Молитва за милост
5 Сети се, ГОСПОДЕ, шта нас је снашло,
погледај и види нашу срамоту.
2 Наше наследство је предато странцима,
наше куће туђинцима.
3 Сирочад постадосмо,
оца немамо, мајке нам удовице.
4 Сребром плаћамо воду коју пијемо,
а и за дрва плаћамо цену.
5 За вратом нам гонитељи;
уморни смо, а починка нам нема.
6 Руку смо пружили Египту и Асирији,
да се наједемо хлеба.
7 Наши праоци згрешише, и више их нема,
а ми њихову казну носимо.
8 Робови владају над нама;
нико да нас истргне из њихових руку.
9 Свој хлеб доносимо по цену живота
због мача у пустињи.
10 Кожа нам врела као пећ
од врућице изазване глађу.
11 На Сиону силују жене
и девојке у градовима Јуде.
12 Поглавари се сами вешају,
старешинама се не указује част.
13 Младићи окрећу млинске каменове,
дечаци посрћу под товарима дрва.
14 Старешине нестадоше са градске капије,
младићи престадоше да свирају.
15 Срце нам се више не радује,
играње нам се окрену у жалост.
16 Са главе нам паде круна.
Тешко нама јер смо згрешили!
17 Због тога нам болује срце,
због тога нам се замутише очи.
18 Јер, гора Сион је опустела,
по њој тумарају лисице.
19 Ти, ГОСПОДЕ, владаш довека,
твој престо остаје кроз сва поколења.
20 Зашто нас стално заборављаш?
Зашто нас толико дуго остављаш?
21 Врати нас к себи, ГОСПОДЕ, и вратићемо се.
Обнови наше дане, да буду као некад,
22 ако нас ниси докраја одбацио
и безмерно се разгневио на нас.
Позив на истрајност
19 Зато, браћо, пошто имамо поуздање да крвљу Исуса Христа улазимо у Светињу над светињама, 20 новим и живим путем који нам је он отворио кроз завесу, то јест своје тело, 21 и пошто имамо и великог свештеника над Божијом кућом, 22 искреног срца приступајмо Богу у пуној вери, срца очишћеног од нечисте савести и тела опраног чистом водом. 23 Непоколебљиво се држимо наде коју исповедамо, јер је веран Онај који нам је дао обећање. 24 Пазимо на то да један другога подстичемо на љубав и добра дела. 25 Не пропуштајмо своје састанке, као што неки имају обичај, него бодримо један другога – утолико више уколико видите да се приближава Дан.
26 Јер, ако намерно грешимо пошто смо спознали истину, онда више нема жртве за грех, 27 него само страшно ишчекивање Суда и жестине огња који ће прождрети Божије противнике. 28 Ко одбаци Мојсијев закон, без милости се погубљује на основу сведочења два или три сведока. 29 Замислите колико ће гору казну заслужити онај ко погази Сина Божијег и нечистом сматра крв савеза којом је освештан и ко увреди Духа милости! 30 Јер, ми знамо Онога који је рекао: »Моја је освета, ја ћу узвратити«(A), и: »Господ ће судити свом народу«(B). 31 Страшно је пасти у руке Бога живога!
32 Сећајте се оних првих дана када сте, тек просветљени, поднели тешку борбу пуну страдања. 33 Понекад сте били јавно извргнути порузи и невољама, а понекад сте стајали раме уз раме с онима с којима се тако поступало. 34 Саосећали сте са сужњима и с радошћу примали отимање ваше имовине, знајући да имате боље и трајно имање.
35 Не одбацујте, дакле, своје поуздање – донеће вам богату награду. 36 Јер, потребна вам је истрајност да извршите Божију вољу и примите оно што је обећао. 37 Јер:
»Још мало, врло мало,
и доћи ће Онај који долази, неће закаснити.
38 Мој праведник ће живети од вере,
а ако одступи,
нећу бити задовољан њиме.«(C)
39 Али, ми нисмо од оних који одступају, па пропадају, него од оних који верују и спасавају се.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International