Book of Common Prayer
Потомака Корејевих. Псалам. Песма.
87 На светим је горама његов темељ.
2 Господ воли врата Сиона
више од свих Јаковљевих пребивалишта.
3 Славне се ствари говоре о теби,
о, граде Божији! Села
4 „Спомињаћу и Вавилон и Раву
са онима који ме познају;
ено, онде су Филистеја и Тир са Кушом,
’А овај је овде рођен.’“
5 А Сиону ће рећи:
„Тај и тај се у њему родио;
Свевишњи је њега основао.“
6 Уписаће Господ у књигу пописа народа:
„Овај се родио овде!“ Села
7 А певачи и играчи кажу:
„У теби су сви извори моји!“
Књига Четврта
Псалми 90–106
Молитва Мојсија, човека Божијега.
90 О, Господе, ти си нама био пребивалиште
кроз сва поколења!
2 Пре рођења планина,
пре него си саздао земљу и свет,
од века до века, ти си Бог.
3 Ти смртника враћаш у прашину
и говориш: „Вратите се, о, потомци људи!“
4 Јер је у твојим очима хиљаду година
попут минулог, јучерашњег дана
и попут смене ноћне страже.
5 Односиш их ко бујица, попут сна су,
јутром су ко трава изникнули;
6 ујутро цветају и расту,
а увече суше се и вену.
7 Тако и ми нестајемо у твом гневу
и твоја нас срџба престрављује!
8 Наше си кривице пред себе ставио,
наше тајне лицем својим обасјао.
9 Тако су минули дани наши сви у твоме гневу,
попут даха године су наше испариле.
10 У нашем је веку седамдесет лета,
осамдесет лета ако смо у снази;
њихово најбоље – тегоба и мука –
брзо прођу и ми одлетимо.
11 Ко је упознао силу твога гнева?
Колико си страшан, толико си срдит.
12 Научи нас да бројимо своје дане тако,
да бисмо срце мудро задобили!
13 О, Господе, окрени се! Докле више?
Смилуј се на своје слуге.
14 Милошћу нас својом ујутро нахрани;
да кличемо, да се веселимо кроз све своје дане!
15 Обрадуј нас за све оне дане кад си нас тлачио,
за године гледане недаће.
16 Нек слугама твојим прикаже се дело твоје
и њиховој деци величанство твоје!
17 Нек наклоност Господа, Бога нашег, почива на нама.
Шта радили у томе успели!
Шта радили у томе успели!
136 Хвалите Господа јер је добар,
јер је милост његова довека.
2 Хвалите Бога над боговима,
јер је милост његова довека.
3 Хвалите Господара над господарима,
јер је милост његова довека;
4 оног што ко нико чудеса велика чини,
јер је милост његова довека;
5 оног што умешно начини небеса,
јер је милост његова довека;
6 оног што је земљу разастро на водама,
јер је милост његова довека;
7 оног што начини велика светлећа тела,
јер је милост његова довека:
8 сунце да управља даном,
јер је милост његова довека;
9 месец и звезде да управљају ноћу;
јер је милост његова довека;
10 оног што је побио првенце Египта,
јер је милост његова довека;
11 и из њега извео Израиља,
јер је милост његова довека;
12 моћном руком и испруженом мишицом,
јер је милост његова довека;
13 оног што је разделио Црвено море напола,
јер је милост његова довека;
14 и кроз њега провео Израиља,
јер је милост његова довека;
15 и сручио фараона и његову војску у Црвено море,
јер је милост његова довека;
16 оног што је свој народ по пустињи водио,
јер је милост његова довека;
17 оног што је погубио цареве велике,
јер је милост његова довека;
18 и побио цареве силне,
јер је милост његова довека:
19 Сихона, аморејског цара,
јер је милост његова довека;
20 и Ога, васанскога цара,
јер је милост његова довека;
21 и њихову је земљу дао у наследство,
јер је милост његова довека;
22 у наследство за свог слугу, за Израиљ,
јер је милост његова довека;
23 онога што нас се понижених сетио,
јер је милост његова довека;
24 и од душмана нас избавио наших,
јер је милост његова довека;
25 оног који даје храну створењу сваком,
јер је милост његова довека.
26 Хвалите Бога небеског,
јер је милост његова довека!
Јаков долази у Харан
29 Јаков настави путовање и дође у земљу народа истока. 2 Одједном спази бунар у пољу. Око њега су пландовала три стада оваца, јер су их појили с тог бунара. На бунару је био наваљен велики камен. 3 Када би се стада окупила, пастири би одваљали камен с отвора и напојили овце. Потом би вратили камен на своје место, на отвор бунара.
4 Јаков их упита: „Одакле сте, браћо моја?“
„Из Харана смо“ – одговорише они.
5 „Познајете ли Нахоровог сина Лавана?“ – поново их упита Јаков.
Они одговоре: „Познајемо.“
6 „Је ли добро?“ – настави Јаков.
„Добро је – одговоре пастири. Ево, његова ћерка, Рахиља, управо долази са стадом.“
7 Јаков рече: „Дан је још у пуном јеку. Није време да се окупе стада. Напојите овце и изведите их на пашу.“
8 Они одговорише: „Не можемо док се не окупе остала стада и док пастири не одваљају камен с отвора бунара. Онда ћемо напојити стада.“
9 Док је он још разговарао са њима, дође Рахиља са овцама свога оца; била је, наиме, пастирица. 10 Кад је Јаков видео Рахиљу, ћерку Лавана, брата његове мајке и његове овце, приступио је бунару и одваљао камен с њега, те је напојио овце свога ујака Лавана. 11 Онда је пољубио Рахиљу и гласно заплакао. 12 Затим је рекао Рахиљи да је он синовац њеног оца Лавана а син Ревекин. На то она отрчи и обавести свога оца.
13 Кад је Лаван чуо вест о Јакову, сину своје сестре, потрчао му је у сусрет, па га је загрлио и пољубио. Затим га је довео у своју кућу. Јаков је потом испричао Лавану о свему што му се догодило. 14 На то је Лаван рекао: „Ти си стварно моја кост и моје тело!“
Јаков се жени Лијом и Рахиљом
Пошто је Јаков провео с њим цели месец, 15 Лаван рече Јакову: „Зар да бесплатно радиш за мене, само зато што си ми род? Кажи ми какву плату тражиш.“
16 А Лаван је имао две ћерке. Старија се звала Лија а млађа Рахиља. 17 Лија није имала лепе очи[a], али је Рахиља била стасита и наочита. 18 Пошто је волео Рахиљу, Јаков рече: „Радићу за тебе седам година за твоју млађу ћерку Рахиљу.“
19 Лаван одговори Јакову: „Боље да је дам теби него неком другом човеку. Остани са мном.“ 20 Јаков је радио за Рахиљу седам година. Пошто ју је волео, чинило му се да су године прошле као неколико дана.
Прихватајте слабога у вери!
14 Прихватајте слабога у вери, не спорећи се око ставова. 2 Неко верује да сме све да једе, док слаби верује да сме да једе само поврће. 3 Ко једе све нека не омаловажава онога који не једе све, а који не једе све нека не осуђује онога који једе све, јер је Бог прихватио обојицу. 4 Ко си ти да судиш туђем слузи? Његов Господар одлучује о томе хоће ли се овај одржати или пропасти. Ипак, он ће се одржати, јер је Господ кадар да га одржи. 5 Неко сматра да су неки дани важнији од других, а за некога су сви дани једнаки. Само нека је свако уверен у своје мишљење. 6 Ко придаје значај одређеном дану, чини то ради Господа; ко једе све, чини то Господу на славу, јер Богу захваљује. Па и онај који не једе, не једе ради Господа, те и он захваљује Богу. 7 Нико од нас не живи за себе и нико не умире за себе. 8 Ако живимо, за Господа живимо, и ако умиремо, за Господа умиремо. Дакле, било да живимо или умиремо, припадамо Господу. 9 Зато је Христос умро и оживео, да би био Господ живима и мртвима. 10 Према томе, ко си ти да судиш своме брату? Или, зашто омаловажаваш свога брата? Јер, сви ћемо стати пред Божији суд. 11 Написано је, наиме:
„Живота ми мога – говори Господ –
свако ће се колено савити преда мном,
и сваки ће језик дати славу Богу.“
12 Дакле, свако од нас ће за себе дати одговор Богу.
Не постављајте препреке брату
13 Зато не осуђујмо више једни друге, него радије одлучите да не чините ништа што би брата навело да посрне или да сагреши. 14 Знам и уверен сам у Господу Исусу да никаква храна није нечиста сама по себи; нечиста је само за оног који сматра да је нечиста. 15 Ако је твој брат ожалошћен због нечега што ти једеш, то значи да не поступаш из љубави. Не упропашћуј храном онога за кога је Христос умро. 16 Стога, не дозволите да ваше добро изађе на лош глас. 17 Јер јело и пиће не чине Царство Божије, него праведност, мир и радост по Духу Светоме. 18 Јер онај који тако служи Христу, угодан је Богу и поштован од људи.
19 Зато настојмо да радимо на миру и узајамном изграђивању. 20 Не дозволи да се због хране уништава Божије дело! Свака храна је чиста, али није добро ако неко једе нешто што ће другога навести на грех. 21 Добро је не јести месо и не пити вино, и уздржавати се од онога што би могло узроковати да твој брат посрне.
22 Оно што верујеш, задржи за себе пред Богом. Блажен је онај који не осуђује себе за оно у шта је уверен. 23 Ко једе са сумњом, осуђује себе, јер то не чини по вери. Наиме, све што се не чини по вери, грех је.
47 Ко је од Бога, тај слуша шта му Бог говори. Ви не слушате зато што нисте од Бога.“
48 Јевреји му одговорише: „Нисмо ли у праву кад кажемо да си Самарјанин и да је зли дух у теби?“
49 Исус одговори: „Није зли дух у мени, него ја поштујем свога Оца, а ви мене не поштујете. 50 Ја не тражим славу за себе. Али постоји један који тражи и он суди. 51 Заиста, заиста вам кажем: ко држи моју реч неће никада искусити смрти.“
52 Рекоше му Јевреји: „Сада знамо да је зли дух у теби. Авра̂м је умро, а тако и пророци, а ти кажеш: ’Ко држи моју реч неће никада умрети.’ 53 Зар си ти већи од оца нашег Авра̂ма који је умро? Па и пророци су помрли. За кога се ти то издајеш?“
54 Исус одговори: „Кад бих ја са̂м себи давао част, моја част не би вредела ништа. Мој Отац је онај који ми даје част, за кога ви говорите да је ваш Бог. 55 Ви га не познајете, а ја га познајем. Кад бих рекао да га не познајем, био бих лажљивац као и ви. Међутим, ја га познајем и држим његову реч. 56 Авра̂м, ваш отац, радовао се што ће видети мој долазак. Видео га је и радовао се.“
57 Рекоше му Јевреји: „Немаш још ни педесет година. Како си ти то видео Авра̂ма?“
58 Исус им одговори: „Заиста, заиста вам кажем: пре него што се Авра̂м родио, Ја Јесам.“ 59 На то сви дохватише камење да га каменују, али Исус се уклони од њих и оде из храма.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.