Revised Common Lectionary (Complementary)

Ламед

¹¹ Када је Михеј син Гемарје сина Шафановог чуо све речи ГОСПОДЊЕ са свитка, ¹² сиђе у писареву одају у царској палати, где су седели писар Елишама, Делаја син Шемајин, Елнатан син Ахборов, Гемарја син Шафанов, Цидкија син Ананијин и сви остали службеници.

¹³ Када им је Михеј испричао све што је чуо да Барух чита народу из свитка, ¹⁴ сви службеници послаше Јехудија сина Нетанје сина Шелемје сина Кушијевог да каже Баруху: »Понеси свитак из кога си читао народу и дођи.«

И Барух син Неријин оде к њима са свитком у руци.

¹⁵ Они му рекоше: »Седи, па нам то прочитај.«

И Барух им прочита.

¹⁶ Када су чули све оне речи, згледаше се у страху, па рекоше Баруху: »Морамо о овоме да известимо цара.«

¹⁷ Онда упиташе Баруха: »Како си све ово записао? Је ли ти Јеремија говорио?«

¹⁸ »Јесте«, одговори Барух. »Јеремија ми је говорио све ове речи, а ја сам их мастилом записивао на свитак.«

¹⁹ Тада службеници рекоше Баруху: »Идите и сакријте се, и ти и Јеремија. Нека нико не зна где сте.«

²⁰ Када су свитак спремили у одаји писара Елишаме, одоше цару у палату и о свему га известише. ²¹ Цар посла Јехудија да оде по свитак, и овај га донесе из одаје писара Елишаме, па га прочита цару и свим службеницима који су стајали крај њега. ²² Био је девети месец и цар је седео у зимској палати, а пред њим је горела ватра у жеравнику. ²³ Кад год би Јехуди прочитао три или четири ступца, цар их је одсецао писарским перорезом и бацао у жеравник све док цео свитак није изгорео у ватри. ²⁴ Ни цар ни сви његови службеници који су чули све ове речи не уплашише се нити раздреше своју одећу. ²⁵ Иако су Елнатан, Делаја и Гемарја молили цара да не спали свитак, он не хтеде да их послуша. ²⁶ Цар заповеди Јерахмеелу, једном од својих синова, Сераји сину Азриеловом и Шелемји сину Авдееловом да ухвате писара Баруха и пророка Јеремију. Али ГОСПОД их је био сакрио.

Павлова радост

² Направите места за нас у свом срцу. Ником нисмо учинили неправду, никога нисмо упропастили, никога закинули. ³ Не говорим ово да вас осудим, јер малопре рекох да сте у нашем срцу, да бисмо с вама и умирали и живели. ⁴ Велико је моје поуздање у вас и веома се поносим вама. Испуњен сам утехом и препун радости упркос свим нашим невољама.

⁵ Јер, када смо дошли у Македонију, није било мира за наше тело, већ посвуда невоље: споља борбе, изнутра страх. ⁶ Али Бог, који теши понизне, утешио нас је Титовим доласком. ⁷ И не само његовим доласком него и утехом коју сте му дали. Он нас је обавестио о вашој чежњи, о вашој дубокој жалости, о вашој великој бризи за мене, па сам се још више обрадовао.

⁸ Јер, ако сам вас и ражалостио својом посланицом, није ми жао. А ако ми је и било жао – видим, наиме, да вас је та посланица макар начас ражалостила – ⁹ сада се радујем; не зато што сте се ражалостили, него зато што сте се ражалостили на покајање. Јер, ражалостили сте се по Божијој вољи, па од нас нисте ни у чему оштећени. ¹⁰ Жалост по Божијој вољи ствара покајање које води спасењу – за које се не каје – а светска жалост доноси смрт. ¹¹ Јер, видите да вам је баш то што сте се ражалостили по Божијој вољи донело не само велику озбиљност него и правдање и огорченост и страх и чежњу и ревност и оправдање. Свиме тиме сте показали да сте у тој ствари недужни. ¹² Дакле, иако сам вам писао, нисам писао због онога који је скривио, ни због онога коме је скривио, него да вама пред Богом постане очигледна ваша велика брига за нас.