Revised Common Lectionary (Semicontinuous)

Рута и Нојемина

1 У оно време када су владале судије, настала је глад у земљи. Тада је један човек из Витлејема у Јуди отишао да живи као дошљак у моавској земљи са својом женом и своја два сина. ² Човек се звао Елимелех а жена му се звала Нојемина. Његова два сина звала су се Малон и Хелеон. Они су били Ефраћани из Витлејема Јудиног. Дошли су у моавску земљу и тамо се населили.

³ А онда је Елимелех умро, и Нојемина је остала сама са своја два сина. ⁴ Они су се оженили Моавкама: једна се звала Орфа, а друга Рута. Тамо су живели десетак година. ⁵ Међутим, умрли су и Малон и Хелеон, те је жена остала и без своја два сина и без свога мужа.

⁶ Тада се Нојемина спремила да се са својим снахама врати из моавске земље. Чула је, наиме, у моавској земљи, да је Господ милостиво погледао на свој народ и дао му хране. ⁷ Изашла је из места где је живела, па је са своје две снахе кренула на пут да се врати у Јудину земљу.

⁸ Тада је Нојемина рекла својим двема снахама: „Вратите се свака дому своје мајке. Нека вам Господ искаже милост, као што сте ви учиниле покојницима и мени. ⁹ Нека Господ да свакој од вас да нађе починка у дому свога мужа.“

Онда их је пољубила. Оне на то бризнуше у гласан плач ¹⁰ и рекоше јој: „Не, вратићемо се с тобом к твоме народу.“

¹¹ Нојемина рече: „Вратите се, ћерке моје. Зашто бисте ишле са мном? Имам ли још синова у утроби да вам буду мужеви? ¹² Стога се вратите, ћерке моје, идите. Ја сам сувише стара за удају. Чак и да кажем себи: ’Има још наде за мене’, па се још ове ноћи удам и родим синове, ¹³ зар бисте чекали док одрасту? Зар бисте због њих остале неудате? Не, ћерке моје, моја је мука већа него ваша, јер се рука Господња подигла на мене.“

¹⁴ Оне опет бризнуше у гласан плач. Орфа се, затим, пољупцем опростила од своје свекрве, а Рута је остала с њом.

¹⁵ Нојемина рече: „Ево, твоја се јетрва вратила своме народу и својим боговима. Врати се и ти за својом јетрвом.“

¹⁶ Рута одговори: „Не терај ме да те оставим и да одем од тебе, јер куда ти кренеш, кренућу и ја, и где се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој је народ мој народ, и твој Бог је мој Бог. ¹⁷ Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ћу бити сахрањена. Нека ми Господ учини тако, и још више, ако ме чак и смрт растави од тебе.“

¹⁸ Кад је Нојемина видела да је чврсто решила да иде с њом, престала је да је одговара.

¹¹ А Христос је дошао као Првосвештеник са добрима, те ушао кроз бољи и савршенији Шатор који није саграђен људском руком, то јест, од творевине. ¹² Када је, пак, ушао у Светињу над светињама, он није принео крв јарчева и телади, већ себе, проливши сопствену крв, и тако постигао вечно откупљење. ¹³ Јер, ако крв јарчева и бикова и пепео јунице, којим се шкропе они који су обредно нечисти, посвећује ради телесне чистоће, ¹⁴ колико ће више крв Христова, који је посредством вечног Духа принео себе непорочног Богу, очистити нашу савест од мртвих дела, да служимо живоме Богу?

Највећа заповест

²⁸ Тада је пришао један од зналаца Светога писма који је слушао како расправљају. Видевши да им је Исус добро одговорио, упитао га је: „Која Божија заповест је важнија од свих других?“

²⁹ Исус му одговори: „Најважнија је:

³¹ А друга заповест је:

Ниједна друга заповест није важнија од ових двеју.“

³² Рече му зналац Светог писма: „Тако је, учитељу. Истина је то што си рекао да је он једини Бог и да осим њега нема другог Бога, ³³ те да Бога треба волети свим својим срцем, свим својим разумом и свом својом снагом, као и да треба волети ближњега свога као самога себе. То је важније од свих жртава свеспалница и других жртава.“

³⁴ Исус је видео да је човек разумно одговорио, па му је рекао: „Ниси далеко од Царства Божијег.“ После овога се нико више није усуђивао да га запита штогод.