Revised Common Lectionary (Complementary)

Хоровођи. Давидов. Псалам. Песма.

Бог искушава Авраама

22 После тога Бог искуша Авраама.

Позва га: »Аврааме!«

А Авраам одговори: »Молим?«

² Бог рече: »Узми свог сина, свог јединца Исаака, кога волиш, и иди у земљу Морију. Тамо га принеси као жртву паљеницу на једној од планина за коју ти будем рекао.«

³ Авраам устаде рано ујутро, оседла магарца и поведе са собом двојицу слугу и свога сина Исаака. Када је насекао дрва за жртву паљеницу, крену ка месту о коме му је Бог говорио.

⁴ Трећега дана Авраам диже поглед и угледа то место у даљини, ⁵ па рече својим слугама: »Останите овде поред магарца, а ја и дечак идемо онамо да се поклонимо Богу, па ћемо се вратити к вама.«

⁶ Авраам узе дрва за жртву паљеницу и напрти их на свога сина Исаака, а он понесе ватру и нож, па њих двојица одоше заједно даље.

⁷ Исаак рече свом оцу Аврааму: »Оче!«

»Молим, сине?« одговори Авраам.

»Ватра и дрва су овде«, рече Исаак, »али где је јагње за жртву паљеницу?«

⁸ Авраам одговори: »Бог ће се сам постарати за јагње за жртву паљеницу, сине мој.«

И њих двојица одоше заједно даље.

⁹ Када су стигли до места о коме му је Бог говорио, Авраам подиже жртвеник и на њега наслага дрва. Затим свеза свога сина Исаака и положи га на жртвеник преко дрва, ¹⁰ па пружи руку и узе нож да закоље свога сина.

¹¹ Али анђео ГОСПОДЊИ га позва са неба: »Аврааме! Аврааме!«

А Авраам рече: »Молим?«

¹² »Не спуштај руку на дечака«, рече, »и немој ништа да му урадиш. Сада знам да се бојиш Бога, пошто ми ниси ускратио свога сина, свога јединца.«

¹³ Тада Авраам диже поглед, а кад тамо – ован се роговима заплео у жбун! Он оде, узе га и принесе као жртву паљеницу место свога сина. ¹⁴ Авраам назва оно место »ГОСПОД се стара«. Зато се још и данас каже: »На планини где ће се ГОСПОД постарати.«

Апостоли признају Павла

2 Онда сам, после четрнаест година, поново отишао у Јерусалим, са Варнавом, а повео сам и Тита. ² Отишао сам, јер сам примио откривење, па сам им – посебно оним угледнијима – изложио еванђеље које проповедам међу незнабошцима, плашећи се да можда не трчим или да нисам трчао узалуд. ³ Али, чак ни Тит, мој пратилац, иако је Грк, није био присиљен да се обреже. ⁴ А све то због лажне браће, уљеза који су се увукли међу нас да уходе слободу коју имамо у Христу Исусу, не би ли нас учинили робовима. ⁵ Нисмо им ни на час попустили ни потчинили им се, да би истина еванђеља остала код вас.

⁶ Што се тиче оних који су важили за угледне – какви год да су били, мени је свеједно; Бог не суди по спољашњости – мени ти угледни нису ништа додали. ⁷ Напротив, видели су да је мени поверено да проповедам еванђеље необрезанима, баш као Петру да проповеда обрезанима. ⁸ Јер, Онај који је Петра оспособио за апостола обрезанима, оспособио је и мене за апостола незнабошцима. ⁹ Када су Јаков, Кифа^[a] и Јован, који су важили за стубове цркве, признали милост која ми је дата, пружише деснице Варнави и мени у знак заједништва: ми ћемо незнабошцима, а они обрезанима – ¹⁰ само да се сећамо сиромаха, што сам ја и сâм жарко желео да чиним.