Old/New Testament
Давидов.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја,
и све што је у мени, његовом светом Имену.
2 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја,
и не заборави сва доброчинства његова.
3 Он је тај који ти прашта грехе,
који све твоје болести исцељује,
4 који ти живот откупљује од гробне јаме,
који те љубављу и самилошћу окружује,
5 који те добрима сити,
па ти се младост обнавља као орлу.
6 ГОСПОД праведно и право поступа
са свим потлаченима.
7 Своје је путеве обзнанио Мојсију,
своја дела народу Израеловом.
8 ГОСПОД је сажаљив и милостив,
спор да се разгневи и препун љубави.
9 Он неће стално оптуживати,
ни довека се гневити.
10 Не поступа с нама према нашим гресима
нити нам узвраћа према нашој кривици.
11 Јер, колико је небо високо над земљом,
толика је његова љубав према онима који га се боје.
12 Колико је исток далеко од запада,
толико је наше преступе удаљио од нас.
13 Као што се отац сажали на децу,
тако се и он сажали на оне који га се боје.
14 Јер, он зна како смо саздани,
сећа се да смо прах.
15 А човек – његови дани су као трава.
Као пољски цвет цвета,
16 ветар преко њега пређе, и нема га,
и више га се не сећа његово место.
17 А љубав ГОСПОДЊА од вечности је до вечности
на онима који га се боје
и његова праведност на деци њихове деце,
18 на онима који се држе његовог Савеза
и сећају се да његове налоге извршавају.
19 ГОСПОД је свој престо поставио на небесима
и његово царство влада над свима.
20 Захваљујте ГОСПОДУ, његови моћни анђели,
који чините како вам он каже
и његовој речи се покоравате.
21 Захваљујте ГОСПОДУ, све војске његове,
ви његове слуге које његову вољу извршавате.
22 Захваљујте ГОСПОДУ, сва дела његова
на свим местима његовог царства.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Силно си велик, ГОСПОДЕ, Боже мој.
У сјај и величанство си обучен,
2 светлошћу као плаштом огрнут.
Небеса разастиреш као завесу,
3 на водама над небом полажеш греде
својих горњих одаја.
Од облакâ правиш своја кола
и на крилима ветра путујеш.
4 Ветрове чиниш својим гласницима,
огњене пламенове својим слугама.
5 Земљу си на њене темеље поставио –
довека се неће пољуљати.
6 Океаном[a] си је покрио као одећом,
воде су стајале над планинама.
7 Ти запрети водама, и оне побегоше,
на звук твога грома хитро утекоше.
8 Уздигоше се планине, спустише долине
до места које си им одредио.
9 Водама си поставио границу
коју не смеју да пређу,
да више не прекрију земљу.
10 Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
Између планина теку
11 и сваку дивљу животињу поје.
Дивљи магарци гасе жеђ,
12 крај њих се гнезде птице
и певају међу гранама.
13 Из својих горњих одаја планине натапаш,
земља је пуна плодова твог труда.
14 Ти чиниш да расте трава за стоку
и биљке које служе човеку,
да добије храну из земље:
15 вино, које човеку радује срце,
уље, да му лице засија,
и хлеб, који му снажи тело[b].
16 Сите се стабла ГОСПОДЊА,
кедрови либански, које је засадио.
17 На њима врапци свијају гнезда,
рода свој дом на боровима.
18 Високе планине уточиште су дивокозама,
хридине даманима.
19 Ти чиниш да месец одређује времена,
сунце зна када да зађе.
20 Ти донесеш таму, и ноћ падне,
кад све шумске животиње излазе,
21 лавови ричу за пленом
и своју храну траже од Бога.
22 Сунце изађе, и оне се окупе
и по својим јазбинама полежу.
23 Тада човек иде на посао,
на свој рад до вечери.
24 Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
Сва си их учинио у мудрости.
Пуна је земља твојих створења.
25 Ено мора, големог и широког,
које врви од створења безбројних,
бића малих и великих.
26 По њему плове лађе,
у њему је левијатан,
кога си створио да се у њему игра.
27 Сви ови на тебе чекају
да им храну даш на време.
28 Ти им је дајеш,
и они је сабиру,
руку отвараш,
и они се добрима сите.
29 Своје лице сакријеш,
и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
и у прах се враћају.
30 Ти свој дах пошаљеш,
и други се стварају,
и тако обнављаш лице земље.
31 Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
32 Он земљу погледа, и она задрхти,
планине дотакне, и оне се задиме.
33 Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
псалме му певати све док ме буде.
34 Нека му моје мисли буду миле!
У ГОСПОДУ ћу се радовати.
35 Нека грешници нестану са земље
и нека више не буде опаких.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Алилуја!
2 Када сам дошао к вама, браћо, нисам дошао да вам узвишеним речима или мудрошћу објавим Божије сведочанство[a]. 2 Наиме, одлучио сам да међу вама не знам ништа осим Исуса Христа – и то распетога. 3 Дошао сам к вама у слабости, са страхом и великим дрхтањем. 4 Мој говор и моје проповедање нису се састојали од убедљивих речи људске мудрости, него од показивања Духа и силе, 5 да ваша вера не би била заснована на људској мудрости, него на Божијој сили.
Божија мудрост и Божији Дух
6 Мудрост, додуше, објављујемо међу зрелима, али не мудрост овога света, ни владарâ овога света, који пропадају. 7 Него, објављујемо Божију тајну мудрост, која је била скривена и коју је Бог пре постанка света[b] предодредио за нашу славу. 8 Њу ниједан владар овога света није упознао. Јер, да су је упознали, не би распели Господа славе. 9 Него, као што је записано:
»Оно што око не виде
и ухо не чу
и у људско срце не уђе,
то је Бог припремио за оне који га воле.«(A)
10 А нама је Бог то открио посредством Духа, јер Дух све прониче, па и Божије дубине. 11 Јер, ко од људи зна шта је у човеку, осим човековог духа, који је у њему? Тако исто нико, осим Божијег Духа, не зна шта је у Богу. 12 А ми нисмо примили духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је Бог даровао. 13 И то говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа, објашњавајући духовно духовнима. 14 Недухован човек не прихвата оно што долази од Божијег Духа, јер је то за њега лудост и не може да спозна зато што о томе треба расуђивати на духован начин. 15 Духован човек о свему расуђује, а њега нико не просуђује. 16 Јер:
»Ко је упознао ум Господњи,
да би га поучио?«(B)
А ми имамо Христов ум.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International