New Testament in a Year

Опроштај с ефеским старешинама

¹⁷ Из Милита је послао људе у Ефес и позвао црквене старешине. ¹⁸ Када су дошли к њему, Павле им је рекао: „Ви знате како сам се све време владао међу вама од првог дана када сам ступио у Малу Азију. ¹⁹ Служио сам Господу са свом понизношћу, уз сузе и невоље које су ме задесиле због јудејских заседа. ²⁰ Нисам пропустио ништа корисно да вам навестим и да вас поучим, како јавно, тако и по кућама. ²¹ Уверавао сам и Јевреје и Грке да се морају окренути Богу у покајању и веровати у нашег Господа Исуса.

²² А сад, ево, по налогу Духа, идем у Јерусалим и не знам шта ме чека тамо. ²³ Једино што ми Дух Свети потврђује у сваком граду је да ме чекају окови и невоље. ²⁴ До свог живота ми нимало није стало, већ само до тога да истрчим трку и довршим службу коју сам добио од Господа Исуса – да објавим Радосну вест о Божијој милости.

²⁵ Сада знам да ме нико од вас међу којима сам био, док сам путовао и проповедао о Царству Божијем, више неће видети. ²⁶ Зато вам јамчим на данашњи дан да нисам крив ни за чију пропаст, ²⁷ јер нисам пропустио да вам објавим сав наум Божији. ²⁸ Пазите на себе и на стадо над којим вас је Дух Свети поставио као надгледнике, да напасате цркву Божију, коју је он стекао својом крвљу. ²⁹ Знам, наиме, да ће после мог одласка доћи међу вас крволочни вуци који неће штедети стада. ³⁰ Чак ће се и међу вама самима појавити они који ће извртати учење како би одвукли ученике за собом. ³¹ Зато будите на опрезу! Сећајте се да три године, дан и ноћ, нисам престајао да са сузама опомињем свакога од вас.

³² А сада вас поверавам Богу и његовој милостивој речи која вас може изградити и дати вам наследство међу свима који су посвећени. ³³ Ничије сребро, злато или одећу нисам пожелео. ³⁴ И сами знате да сам се сопственим рукама постарао за своје личне потребе, као и за потребе својих сарадника. ³⁵ У свему сам вам дао пример: да се тако треба трудити и старати се за немоћне, сећајући се речи Господа Исуса: ’Блаженије је давати, него примати.’“

³⁶ Кад је изрекао ово, клекнуо је, па се помолио са свима њима. ³⁷ Тада су сви гласно заплакали, пали у загрљај Павлу и изљубили га. ³⁸ Највише их је ожалостило кад је рекао да га више неће видети. Затим су га испратили на лађу.