The Daily Audio Bible

Сребрни пехар у џаку

44 Јосиф заповеди свом домоуправитељу: »Напуни џакове ових људи храном, колико год могу да понесу, и сваком одозго у џак стави његов новац. ² А мој пехар, онај сребрни, стави одозго у џак најмлађега, заједно с новцем којим је платио жито.«

И овај учини као што је Јосиф рекао.

³ Када је свануло, отпремише браћу и њихове магарце на пут.

⁴ Док још нису одмакли далеко од града, Јосиф рече свом домоуправитељу: »Сместа пођи за оним људима, па кад их стигнеш, кажи им: ‚Зашто узвраћате зло за добро? Зашто сте украли сребрни пехар мога господара?^{[a] 5} То је пехар из кога мој господар пије и који му служи за гатање. Учинили сте зло!‘«

⁶ Када их је домоуправитељ стигао, он им понови све ове речи, ⁷ а они му на то рекоше: »Зашто нам тако говориш, господару? Далеко било да ми, твоје слуге, учинимо тако нешто! ⁸ Чак смо ти из Ханаана вратили онај новац који смо нашли одозго у нашим џаковима. Зашто бисмо онда крали сребро или злато из куће твога господара? ⁹ Ако се то нађе код једнога од нас, твојих слугу, тога убијте, а ми остали ћемо постати твоји робови, господару.«

¹⁰ »Добро кажете«, рече он. »Али нека буде овако: Код кога се нађе пехар, тај ће постати мој роб, а остали ће бити слободни.«

¹¹ Тада сваки од њих брзо спусти свој џак на земљу и отвори га. ¹² Домоуправитељ претражи џакове почевши од најстаријег брата, а завршивши код најмлађег. И пехар се нађе у Венијаминовом џаку. ¹³ На то они раздреше своју одећу, па сви натоварише своје магарце и вратише се у град.

¹⁴ Када су Јуда и његова браћа ушли у Јосифову кућу, он је још био тамо.

Они падоше ничице пред њим, ¹⁵ а он им рече: »Шта сте то урадили? Зар не знате да се човек као ја бави гатањем?«

¹⁶ »Шта да ти кажемо, господару?« одврати Јуда. »Шта да кажемо? Како да докажемо да смо недужни? Бог је разоткрио кривицу нас, твојих слугу. Ми смо сада твоји робови, господару – ми и онај код кога се нашао твој пехар.«

¹⁷ Али Јосиф рече: »Далеко било од мене да тако нешто учиним! Само ће човек код кога се нашао пехар постати мој роб, а ви остали се у миру вратите свом оцу.«

¹⁸ Тада му Јуда приђе и рече: »Молим те, господару, допусти мени, своме слузи, да ти нешто кажем и не љути се на мене, свога слугу, иако си раван самом фараону. ¹⁹ Ти си, господару, питао нас, своје слуге: ‚Имате ли оца или брата?‘ ²⁰ и ми смо одговорили: ‚Имамо старог оца, а он има још једног сина, најмлађег, који му се родио у старости. Брат му је мртав и само је он остао од синова своје мајке, и отац га воли.‘ ²¹ Ти си онда рекао нама, својим слугама: ‚Доведите ми га, да га и ја видим.‘ ²² А ми смо ти, господару, рекли: ‚Дечак не може да остави оца, јер ако га остави, отац ће умрети.‘ ²³ Али ти си рекао нама, својим слугама: ‚Ако ваш најмлађи брат не дође с вама, не излазите ми на очи!‘ ²⁴ Кад смо се вратили твом слузи, мом оцу, рекли смо му шта си ти, господару, казао. ²⁵ Наш отац тада рече: ‚Вратите се и купите нам још мало хране‘, ²⁶ а ми рекосмо: ‚Не можемо да идемо. Ићи ћемо само ако наш најмлађи брат пође с нама, јер не смемо оном човеку на очи без свог најмлађег брата.‘ ²⁷ Твој слуга, наш отац, рече нам: ‚Знате да ми је жена родила два сина. ²⁸ Један је отишао од мене, и ја сам рекао: »Сигурно је растрган на комаде«, и нисам га више никад видео. ²⁹ Ако ми и овога одведете, па га снађе неко зло, отераћете моју седу главу јадну у Шеол.‘

³⁰ »Ако се сад ја вратим твом слузи, мом оцу, па мој отац, чији је живот уско повезан са дечаковим, ³¹ види да дечак није с нама, умреће. Тако ћемо ми, твоје слуге, отерати седу главу нашег оца тужну у Шеол. ³² Ја, твој слуга, зајемчио сам свом оцу за дечака. ‚Ако ти га не доведем назад‘, рекао сам, ‚целог живота ћу бити крив пред тобом!‘ ³³ Зато, господару, дај да ја, твој слуга, останем овде место дечака као твој роб, а ти дечака пусти да се врати са својом браћом. ³⁴ Јер, како да се вратим свом оцу ако дечак није са мном? Не бих могао да гледам јад који би га снашао.«

Јосиф се открива браћи

45 Јосиф није више могао да се савлађује пред својим слугама, па повика: »Нека сви изађу!« Тако никог није било с Јосифом када је открио својој браћи ко је. ² Али толико гласно је плакао да су га и Египћани чули, па се за то сазнало и на фараоновом двору.

³ Јосиф рече својој браћи: »Ја сам Јосиф! Је ли ми отац још жив?«

Али они се толико запрепастише да нису могли да му одговоре.

⁴ Тада им Јосиф рече: »Приђите.«

Када су пришли, рече: »Ја сам ваш брат Јосиф, онај кога сте продали у Египат! ⁵ Али не узрујавајте се и не љутите се на себе што сте ме овамо продали, јер Бог ме је пред вама послао да се сачувају животи. ⁶ Већ две године влада глад у земљи, а још пет година неће бити ни орања ни жетве. ⁷ Бог ме је послао пред вама, да би вам великим избављењем спасао живот и омогућио вам да преживите^[b]. ⁸ Тако ме нисте овамо послали ви, него Бог. Он ме поставио за највишег фараоновог службеника^[c], за господара над свим фараоновим домом и за владара над целим Египтом.

⁹ »А сада пожурите назад моме оцу и реците му: ‚Твој син Јосиф каже овако: Бог ме поставио за господара над целим Египтом. Дођи к мени без оклевања. ¹⁰ Живећеш у гошенском крају и бићеш ми близу – ти, твоја деца и унуци, твоја ситна и крупна стока, и све што имаш. ¹¹ Ја ћу се тамо старати о теби, јер долази још пет година глади. Тако нећете оскудевати ни ти, ни твоји укућани, нити ико твој.‘

¹² »Сами можете својим очима да се уверите, као и ваш брат Венијамин, да то заиста ја с вама разговарам. ¹³ Испричајте мом оцу о свој части која ми је указана у Египту и о свему што сте видели. И брзо ми доведите оца овамо!«

¹⁴ Онда загрли свога брата Венијамина и заплака, а и Венијамин је плакао у његовом загрљају. ¹⁵ Потом плачући изгрли и изљуби сву своју браћу. После тога се његова браћа испричаше с њим.

¹⁶ Када је до фараоновог двора дошла вест да су стигла Јосифова браћа, фараон и његови службеници се обрадоваше.

¹⁷ Фараон рече Јосифу: »Кажи својој браћи: ‚Урадите овако: Натоварите своје животиње храном, па се вратите у Ханаан. ¹⁸ Онда доведите свог оца и своје породице мени, а ја ћу вам дати најбољу земљу у Египту, па ћете се науживати обиља ове земље.‘

¹⁹ »А наређује ти се и да им кажеш: ‚Урадите овако: Узмите себи неколико кола из Египта за своју нејач и жене, па поведите свог оца и дођите. ²⁰ Не жалите за својим стварима, јер ће најбоље у целом Египту бити ваше.‘«

²¹ И Израелови синови учинише тако. Јосиф им даде кола, као што је фараон заповедио, и хране за пут. ²² Свакоме од њих даде ново одело, а Венијамину даде три стотине сребрњака и пет одела. ²³ А ово посла свом оцу: десет магараца натоварених оним најбољим што има у Египту, десет магараца натоварених житом, хлебом и намирницама за његов пут.

²⁴ Онда отпреми своју браћу и на одласку им рече: »Не свађајте се на путу!«

²⁵ Тако они кренуше из Египта и стигоше свом оцу Јакову у Ханаан.

²⁶ Када су му рекли: »Јосиф је жив! И влада над целим Египтом!« Јаков се пренерази и не поверова им. ²⁷ Али, када су му испричали све што им је Јосиф рекао и када је видео кола која је Јосиф послао да га одвезу, њихов отац Јаков живну духом.

²⁸ Тада Израел рече: »Уверио сам се! Мој син Јосиф је жив. Ићи ћу да га видим пре него што умрем.«

Исус храни пет хиљада људи

(Мк 6,30-44; Лк 9,10-17; Јн 6,1-14)

¹³ Када је Исус то чуо, склони се чамцем на једно пусто место, сам. Али народ то дочу и из градова пође за њим пешице. ¹⁴ Исус изађе на обалу, па кад виде силан народ, сажали се на њих и излечи њихове болесне.

¹⁵ Када је почело да се спушта вече, приђоше му његови ученици и рекоше: »Ово је пусто место, а већ је и касно. Отпусти народ. Нека иду у села и купе себи хране.«

¹⁶ Али он им рече: »Не треба да иду. Ви им дајте да једу.«

¹⁷ »Немамо овде ништа«, одговорише му они, »осим пет хлебова и две рибе.«

¹⁸ »Донесите ми их овамо«, рече он, ¹⁹ па заповеди да народ поседа по трави.

Онда узе оних пет хлебова и две рибе, диже поглед ка небу, благослови и изломи хлебове и даде их својим ученицима, а ученици народу. ²⁰ И сви су јели и најели се. Преосталих комадића накупише дванаест пуних корпи. ²¹ А оних који су јели било је око пет хиљада, не рачунајући жене и децу.

Исус хода по води

(Мк 6,45-52; Јн 6,16-21)

²² Одмах потом Исус заповеди ученицима да уђу у чамац и пред њим оду на другу обалу док он отпусти народ. ²³ Пошто је отпустио народ, попе се на гору, сам, да се помоли. Када је пало вече, он је још био тамо, сам. ²⁴ А чамац је био већ много стадија^[a] далеко од обале, шибан таласима, јер је дувао противан ветар.

²⁵ Око три сата ноћу^[b], приђе им Исус ходајући по мору. ²⁶ Када су га ученици угледали како хода по мору, препадоше се.

»Утвара!« рекоше и од страха почеше да вичу.

²⁷ Исус их одмах ослови говорећи: »Само храбро! Ја сам! Не бојте се!«

²⁸ »Господе«, рече му Петар, »ако си то ти, заповеди ми да дођем к теби по води.«

²⁹ И Исус му рече: »Дођи!«

Петар изађе из чамца и пође ка Исусу ходајући по води.

³⁰ Али, када је видео колико је ветар јак, уплаши се и поче да тоне, па повика: »Господе, спаси ме!«

³¹ Исус одмах пружи руку и ухвати га, па му рече: »Маловерни човече, зашто си посумњао?«

³² Када су се попели у чамац, ветар утихну, ³³ а они у чамцу се поклонише Исусу, говорећи: »Ти си заиста Син Божији!«

Излечење болесних у Генисарету

(Мк 6,53-56)

³⁴ Препловивши на другу обалу, пристадоше у Генисарету. ³⁵ А када су га мештани препознали, пронеше глас по целој околини, па су му доносили све болесне, ³⁶ преклињући га да им допусти да само дотакну скутове његовог огртача. И сви који су их дотакли, оздравише.