Revised Common Lectionary (Semicontinuous)

³⁴ Самуило затим оде у Раму, а Саул се врати кући у Гиву Саулову. ³⁵ Све до своје смрти Самуило више није видео Саула, али га је оплакивао.

А ГОСПОДУ је било жао што је Саула поставио за цара Израела.

Самуило помазује Давида за цара

16 ГОСПОД рече Самуилу: »Докле ћеш оплакивати Саула? Ја сам га одбацио као цара Израела. Него, напуни рог уљем и хајде на пут. Шаљем те Јесеју из Витлејема. Изабрао сам једног од његових синова за цара.«

² Али Самуило рече: »Како да идем? Саул ће то сазнати и убити ме!«

ГОСПОД рече: »Поведи са собом једну јуницу и реци: ‚Дошао сам да принесем жртву ГОСПОДУ.‘ ³ Позови Јесеја на приношење жртве, а ја ћу ти показати шта да радиш. Помазаћеш ми онога за кога ти кажем.«

⁴ И Самуило учини онако како је ГОСПОД рекао.

Када је стигао у Витлејем, градске старешине задрхташе од страха када су га среле, па га упиташе: »Долазиш ли у миру?«

⁵ »Да, у миру«, одговори Самуило. »Дошао сам да ГОСПОДУ принесем жртву. Освештајте се, па дођите са мном на приношење жртве.«

Потом освешта Јесеја и његове синове и позва их на приношење жртве.

⁶ Када су ови стигли, Самуило запази Елиава и помисли: »Сигурно је он помазаник ГОСПОДЊИ.«

⁷ Али ГОСПОД рече Самуилу: »Нека те не заварава његов стас или висина, јер њега сам одбацио. ГОСПОД не гледа оно што гледа човек. Човек гледа спољашњост, а ГОСПОД гледа у срце.«

⁸ Јесеј тада позва Авинадава и доведе га пред Самуила.

Али Самуило рече: »ГОСПОД није одабрао ни овога.«

⁹ Јесеј потом доведе Шаму, али Самуило рече: »ГОСПОД није одабрао ни овога.«

¹⁰ Јесеј тако доведе седам својих синова пред Самуила, али Самуило му рече: »ГОСПОД није одабрао ниједнога од њих.«

¹¹ Онда упита Јесеја: »Јесу ли ти ово сви синови које имаш?«

»Има још само најмлађи«, одговори Јесеј, »али он чува овце.«

На то Самуило рече: »Пошаљи по њега, а ми нећемо седати за трпезу док он не стигне.«

¹² И Јесеј посла да га доведу. Био је то румен момак, лепих очију и лепе спољашњости.

Тада ГОСПОД рече: »Устани и помажи га – он је тај.«

¹³ Самуило узе рог с уљем и помаза Давида пред његовом браћом. Дух ГОСПОДЊИ сиђе на Давида, па је од тога дана стално био с њим.

Потом се Самуило спреми и оде у Раму.

Хоровођи. Псалам Давидов.

⁶ Увек смо, дакле, пуни поуздања и знамо да смо, док боравимо у телу, далеко од Господа, ⁷ јер још живимо у вери, а не у гледању. ⁸ Пуни смо поуздања и најрадије бисмо се иселили из тела и настанили се код Господа. ⁹ Стога се и трудимо да му угодимо, било да смо већ настањени, било да смо далеко. ¹⁰ Јер, сви треба да се појавимо пред Христовим судом, да свако добије према ономе што је учинио док је живео у телу, било добро, било зло.

Служба помирења

¹¹ Пошто, дакле, знамо за страх пред Господом, трудимо се да уверимо људе. Разоткривени смо пред Богом, а надам се и пред вашом савешћу. ¹² Не препоручујемо вам опет сами себе, већ вам дајемо прилику да се нама хвалите, да имате шта да одговорите онима који се хвале спољашњошћу, а не оним што је у срцу. ¹³ Јер, ако смо били ван себе, то је ради Бога, а ако смо били при себи, то је ради вас.

¹⁴ Обузима нас Христова љубав када размишљамо о овоме: један је умро за све, дакле, сви су умрли. ¹⁵ А умро је за све да живи више не живе за себе, него за Онога који је за њих умро и васкрсао.

¹⁶ Зато ми од сада никог не познајемо по телу. Ако смо Христа и познавали по телу, сада га више тако не познајемо. ¹⁷ Ако је, дакле, неко у Христу, ново је створење; старо је прошло, ево, ново је настало.

Прича о семену

²⁶ Онда рече: »Божије царство је овакво: човек баци семе на земљу, ²⁷ па било да спава или устаје, ноћу и дању, семе клија и расте, а он и не зна како. ²⁸ Земља сама од себе доноси плодове: прво стабљику, затим клас и на крају много зрна у класу. ²⁹ Када сазри, човек одмах узима срп^[a], јер је дошло време за жетву.«

Прича о зрну горушице

(Мт 13,31-35; Лк 13,18-19)

³⁰ »Са чим да упоредимо Божије царство?« упита их он. »Или, којом причом да га објаснимо? ³¹ Оно је као зрно горушице – најмање од свег семења на земљи. ³² Али, када се посеје, израсте и буде веће од свег поврћа, па развије толико велике гране да и птице могу да се гнезде у његовом хладу.«

³³ И у многим таквим причама им је говорио Реч, колико су већ били у стању да слушају, ³⁴ и без прича им ништа није говорио. А када је био насамо са својим ученицима, онда им је све објашњавао.