Revised Common Lectionary (Complementary)

⁵ Земљу си на њене темеље поставио –
    довека се неће пољуљати.
⁶ Океаном^[a] си је покрио као одећом,
    воде су стајале над планинама.
⁷ Ти запрети водама, и оне побегоше,
    на звук твога грома хитро утекоше.
⁸ Уздигоше се планине, спустише долине
    до места које си им одредио.
⁹ Водама си поставио границу
    коју не смеју да пређу,
    да више не прекрију земљу.

¹⁰ Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
    Између планина теку
¹¹ и сваку дивљу животињу поје.
    Дивљи магарци гасе жеђ,
¹² крај њих се гнезде птице
    и певају међу гранама.
¹³ Из својих горњих одаја планине натапаш,
    земља је пуна плодова твог труда.
¹⁴ Ти чиниш да расте трава за стоку
    и биљке које служе човеку,
    да добије храну из земље:
¹⁵ вино, које човеку радује срце,
    уље, да му лице засија,
    и хлеб, који му снажи тело^[b].
¹⁶ Сите се стабла ГОСПОДЊА,
    кедрови либански, које је засадио.
¹⁷ На њима врапци свијају гнезда,
    рода свој дом на боровима.
¹⁸ Високе планине уточиште су дивокозама,
    хридине даманима.

¹⁹ Ти чиниш да месец одређује времена,
    сунце зна када да зађе.
²⁰ Ти донесеш таму, и ноћ падне,
    кад све шумске животиње излазе,
²¹ лавови ричу за пленом
    и своју храну траже од Бога.
²² Сунце изађе, и оне се окупе
    и по својим јазбинама полежу.
²³ Тада човек иде на посао,
    на свој рад до вечери.

²⁴ Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
    Сва си их учинио у мудрости.
    Пуна је земља твојих створења.
²⁵ Ено мора, големог и широког,
    које врви од створења безбројних,
    бића малих и великих.
²⁶ По њему плове лађе,
    у њему је левијатан,
    кога си створио да се у њему игра.

²⁷ Сви ови на тебе чекају
    да им храну даш на време.
²⁸ Ти им је дајеш,
    и они је сабиру,
руку отвараш,
    и они се добрима сите.
²⁹ Своје лице сакријеш,
    и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
    и у прах се враћају.
³⁰ Ти свој дах пошаљеш,
    и други се стварају,
    и тако обнављаш лице земље.

³¹ Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
    Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
³² Он земљу погледа, и она задрхти,
    планине дотакне, и оне се задиме.

³³ Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
    псалме му певати све док ме буде.
³⁴ Нека му моје мисли буду миле!
    У ГОСПОДУ ћу се радовати.
³⁵ Нека грешници нестану са земље
    и нека више не буде опаких.

Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
    Алилуја!

32 Слушајте, небеса, а ја ћу говорити,
    чуј, земљо, речи мојих уста.
² Нека моје учење капље као киша,
    нека моје речи падају као роса,
као кишица на нежно биље,
    као пљусак на младу траву.

³ Објављиваћу Име ГОСПОДЊЕ,
    а ви величајте Бога нашега.

⁴ Он је Стена, дела су му савршена,
    праведни су сви његови путеви.
Он је Бог веран и неправду не чини.
    Он је праведан и правичан.

⁵ Али они су се искварили;
    на своју срамоту нису му више деца,
    нараштај изопачени и препредени.
⁶ Зар тако узвраћаш ГОСПОДУ,
    народе неразумни и немудри?
Зар он није твој Отац, твој Створитељ,
    који те начинио и саздао?

⁷ Сети се прадавних дана,
    погледај давнашња поколења.
Упитај свога оца, и он ће ти испричати,
    своје старешине, и они ће ти одговорити.
⁸ Када је Свевишњи народима
    делио њихово наследство,
    када је размештао потомке Адамове,
одредио је народима међе
    у складу са бројем синова Божијих^[a].

⁹ А ГОСПОДЊИ је део његов народ,
    Јаков је његов посед.
¹⁰ Нашао га је у земљи пустињској,
    у пустари голој, где звери завијају.
Обгрлио га је и гајио,
    чувао га као зеницу свога ока
¹¹ као орао што бди над својим гнездом,
    над орлићима својим лебди,
крила шири да их ухвати
    и однесе на својим перима.
¹² ГОСПОД га је сам водио –
    туђег бога није било с њим.
¹³ Учинио је да по висовима земље јаше
    и хранио га пољским плодовима,
меда му давао из стене
    и уља из кремене литице,
¹⁴ кравље урде и млека овчијег и козјег,
    лоја јагњећег и јарећег,
    најбоље овнове башанске,
јарце и најсочнија зрна пшенице.
    Пенушаву крв грожђа си пио.