Book of Common Prayer
Поучна песма Етан Езраита.
89 О милости Господњој ја довека певам;
устима својим верност твоју разглашавам
нараштају сваком!
2 Јер рекао сам: „Довека је милост чврста,
верност ти је постављена у небеса.“
3 А ти: „Савез сам склопио са изабраником својим,
заклео се свом слузи Давиду:
4 ’Потомство ћу твоје довека да учврстим,
твој ће престо да потраје кроз поколење свако!’“ Села
5 О, Господе, небеса славе чудеса твоја
и твоју верност у збору светих!
6 Јер ко је тај на небу да је Господу налик,
да је као Господ међу синовима Божијим?
7 Бог је величанствен на сабору светих,
страшнији је од свих што га окружују.
8 Господе, Боже над војскама,
ко је попут тебе моћан Господ?
Верношћу си својом обавијен.
9 Ти управљаш морем поноситим,
ти му спушташ таласе немирне.
10 Скршио си Раву као да је заклан,
душмане си своје растерао силом руке своје.
11 Твоја су небеса, баш као и земља;
свет и оно што га чини ти си поставио.
12 Југ и север ти си начинио,
и Тавор и Ермон твом имену кличу.
13 Мишица је твоја јака, рука ти је моћна,
десница је твоја подигнута.
14 Твог престола темељи су праведност и правда;
милост и истина иду испред твога лица.
15 Благо народу коме је клицање знано,
који живи у светлости лица твога, о, Господе!
16 Имену се твоме они поваздан радују,
праведношћу твојом они се уздижу.
17 Јер ти си слава њихове јакости,
наклоношћу твојом наш се рог[a] уздиже.
18 Јер наш је штит од Господа,
наш је цар од Светитеља Израиљевог.
19 Тада си у виђењу говорио
свом верном народу и рекао:
„Своју помоћ дао сам јунаку,
изабраног из народа дигох.
20 Нашао сам Давида, слугу свога,
уљем својим светим помазао сам га.
21 На њему ће моја рука да почива,
мишица ће моја да га јача.
22 Неће га варати непријатељ,
неће му наудити неправедник.
23 Изломићу пред њим душмане његове,
и потући оне што га мрзе.
24 Моја верност и милост моја биће са њим,
у моје ће се име подићи рог његов.
25 Његову ћу руку дигнути на море
и на реке десницу његову.
26 А он ће ме звати: ’Оче мој, Боже мој,
Стено мог спасења!’
27 А ја ћу га поставити за прворођеног,
за најузвишенијег међу царевима земље.
28 Довека ћу му очувати милост своју
и свој ћу савез да учврстим са њим.
29 Довека ћу да учврстим потомство његово,
престо његов биће док је дана небу.
30 А ако синови његови мој Закон напусте
и не живе по мојим уредбама;
31 ако прекрше одредбе моје
и заповести моје не држе;
32 казнићу им преступе шибом
и кривицу ударцима.
33 Али милост своју никад нећу да им узмем,
верност своју нећу да порекнем.
34 Нећу да погазим свој савез,
нећу да порекнем оно што устима обећо сам.
35 Једном сам се заклео Давиду светошћу својом
и порећи нећу!
36 Потомство ће његово довека да траје
и преда мном попут сунца престо његов;
37 као месец заувек ће потрајати,
попут неба сведок верни.“ Села
38 А сада си га свргнуо, згрозио се
и разјарио на свог помазаника;
39 Порекао си савез са слугом својим,
у прашини му круну оскрнавио.
40 Зарушио си му све зидине
и утврђења му у руине претворио.
41 Харају га сви што путем прођу,
комшијама својим постао је ругло.
42 Дигао си десницу душмана његових,
крвника његовог ти чиниш веселим.
43 Још си му оштрицу мача отупио,
у боју му помогао ниси.
44 Његов сјај си окончао,
срушио му престо у прашину.
45 Скратио си дане младости његове
и загрнуо га срамотом. Села
46 О, Господе, докле ћеш се крити?
Довека ти срџба као ватра букти?
47 Присети се дужине мог живота.
Зар узалуд створио си све потомке људи?
48 Ко је човек који је живео, а да смрти угледао није?
Из руку Света мртвих ко је живот избавио? Села
49 О, Господе, где су твоја милосрђа давна
којима си се у верности својој заклео Давиду?
50 Сети се, о, Господе, срамоћења својих слугу,
која носим у недрима од народа многих!
51 Господе, њима су нас срамотили противници твоји;
њима су срамотили кораке твог помазаника.
52 Благословен довека да је Господ!
Амин! Амин!
Авесалом освећује Тамару
23 Две године касније Авесалом је стригао овце у Вал-Асору код Јефрема, па је позвао све цареве синове. 24 Авесалом дође к цару и рече: „Ево, сад се стрижу овце твоме слузи; нека цар и његове слуге изволе да дођу са слугом твојим.“
25 Цар одговори Авесалому: „Не, сине мој, немој да идемо сви, да ти не будемо на терет.“ Авесалом га је упорно молио, али он није хтео. Ипак, благословио га је.
26 Тада Авесалом рече: „Ако ти нећеш, нека мој брат Амнон пође са нама.“
Цар му рече: „Зашто да иде с тобом?“ 27 Но, пошто га је Авесалом упорно молио, послао је Амнона и све цареве синове.
28 Тада Авесалом нареди својим момцима: „Пазите! Кад се Амнон развесели од вина, а ја вам кажем: ’Ударите Амнона!’, тада га убијте. Не бојте се! Нисам ли вам ја то заповедио? Будите храбри и јуначни!“
29 Авесаломови момци учинише Амнону како им је Авесалом наредио. А сви цареви синови устадоше, узјахаше сваки своју мазгу и побегоше.
30 Док су они били на путу, дошла је вест до цара: „Авесалом је побио све цареве синове, те ни један није преживео.“ 31 Тада је цар раздерао своју одећу и легао на земљу, и све његове слуге су стајале раздеране одеће.
32 Али Јонадав, син Шиме, Давидовог брата, рече: „Нека мој господар не мисли да су побијени сви младићи – цареви синови; мртав је само Амнон. Наиме, Авесалом се зарекао да ће то учинити оног дана кад је Амнон обешчастио његову сестру Тамару. 33 Зато нека се мој господар, цар, не узнемирава, мислећи да су сви цареви синови мртви; само је Амнон мртав.“
34 Међутим, Авесалом је побегао.
А кад је момак који је осматрао погледао, видео је велико мноштво како иде путем иза њега, падином планине.
35 Јонадав рече цару: „Ево, долазе цареви синови; испало је онако како је твој слуга рекао.“
36 Тек што је он довршио, дошли су цареви синови и гласно заплакали. Горко су плакали и цар и његове слуге.
37 А Авесалом је побегао Талмаји, сину Амијуда, цара гесурског. Давид је, пак, сваки дан жалио за својим сином.
38 Пошто је Авесалом побегао у Гесур, остао је тамо три године. 39 Кад се утешио због Амнонове смрти, цар је чезнуо за Авесаломом.
Опроштај с ефеским старешинама
17 Из Милита је послао људе у Ефес и позвао црквене старешине. 18 Када су дошли к њему, Павле им је рекао: „Ви знате како сам се све време владао међу вама од првог дана када сам ступио у Малу Азију. 19 Служио сам Господу са свом понизношћу, уз сузе и невоље које су ме задесиле због јудејских заседа. 20 Нисам пропустио ништа корисно да вам навестим и да вас поучим, како јавно, тако и по кућама. 21 Уверавао сам и Јевреје и Грке да се морају окренути Богу у покајању и веровати у нашег Господа Исуса.
22 А сад, ево, по налогу Духа, идем у Јерусалим и не знам шта ме чека тамо. 23 Једино што ми Дух Свети потврђује у сваком граду је да ме чекају окови и невоље. 24 До свог живота ми нимало није стало, већ само до тога да истрчим трку и довршим службу коју сам добио од Господа Исуса – да објавим Радосну вест о Божијој милости.
25 Сада знам да ме нико од вас међу којима сам био, док сам путовао и проповедао о Царству Божијем, више неће видети. 26 Зато вам јамчим на данашњи дан да нисам крив ни за чију пропаст, 27 јер нисам пропустио да вам објавим сав наум Божији. 28 Пазите на себе и на стадо над којим вас је Дух Свети поставио као надгледнике, да напасате цркву Божију, коју је он стекао својом крвљу. 29 Знам, наиме, да ће после мог одласка доћи међу вас крволочни вуци који неће штедети стада. 30 Чак ће се и међу вама самима појавити они који ће извртати учење како би одвукли ученике за собом. 31 Зато будите на опрезу! Сећајте се да три године, дан и ноћ, нисам престајао да са сузама опомињем свакога од вас.
32 А сада вас поверавам Богу и његовој милостивој речи која вас може изградити и дати вам наследство међу свима који су посвећени. 33 Ничије сребро, злато или одећу нисам пожелео. 34 И сами знате да сам се сопственим рукама постарао за своје личне потребе, као и за потребе својих сарадника. 35 У свему сам вам дао пример: да се тако треба трудити и старати се за немоћне, сећајући се речи Господа Исуса: ’Блаженије је давати, него примати.’“
36 Кад је изрекао ово, клекнуо је, па се помолио са свима њима. 37 Тада су сви гласно заплакали, пали у загрљај Павлу и изљубили га. 38 Највише их је ожалостило кад је рекао да га више неће видети. Затим су га испратили на лађу.
Навођење на грех
42 А ко год наведе на грех једнога од таквих малих који верују у мене, томе би било боље да веже себи о врат тешки воденични камен и да се баци у море. 43 Ако те твоја рука наводи на грех, одсеци је. Боље ти је да си обогаљен, те да уђеш у живот, него да са обе руке одеш у пакао, у неугасиви огањ. 44 Црв њихов тамо не умире и огањ се не гаси. 45 И ако те твоја нога наводи на грех, одсеци је. Боље ти је да си хром, те да уђеш у живот, него да са обе ноге будеш бачен у пакао. 46 Црв њихов тамо не умире и огањ се не гаси. 47 И ако те твоје око наводи на грех, ископај га. Боље ти је да уђеш у Царство Божије с једним оком, него да са оба ока будеш бачен у пакао. 48 Црв њихов тамо не умире и огањ се не гаси. 49 Јер ће свако од ових бити огњем посољен.
50 Со је добра; али ако со изгуби сланост, чиме ће јој се повратити сланост? Имајте соли у себи и мир међу собом.“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.