Book of Common Prayer
Хоровођи. Уз жичане инструменте. Маскил Давидов.
1 Чуј моју молитву, Боже,
не криј се од моје молбе.
2 Помно ме саслушај и услиши.
Мисли су ми збркане и сметен сам
3 због онога што говори непријатељ,
због онога како ме опаки тлачи.
Јер, на мене обарају несрећу
и у свом гневу ме мрзе.
4 Срце се у мени грчи,
смртни ужас ме спопада,
5 страх и трепет ме обузе,
језа ме преплави.
6 Рекох: »Е да су ми крила као у голуба,
одлетео бих и био на миру!
7 Далеко бих одлепршао,
у пустињи боравио. Села
8 Похитао бих у своје склониште
од вихора и олује.«
9 Говор им збркај, Господе, језике им расколи,
јер насиље и кавгу видим у граду.
10 Дању и ноћу круже његовим зидинама.
У њему су неправда и мука,
11 у њему је пропаст;
тлачење и превара не одлазе му с улица.
12 Да ме увредио непријатељ,
то бих поднео.
Да се дигао на мене онај ко ме мрзи,
од њега бих се сакрио.
13 Али то си учинио ти, човек као ја,
мој пријатељ, кога тако добро знам,
14 с којим сам водио присне разговоре
док смо код Дома Божијег ходали међу мноштвом.
15 Нека их заскочи смрт,
нека живи сиђу у Шеол,
јер зло им је у дому и срцу.
16 А ја Бога призивам,
и ГОСПОД ме спасава.
17 Увече, ујутро, у подне жалим се и јечим,
и он ми чује глас.
18 Здравог и живог ће ме избавити
из битке коју с многима водим.
19 Чуће Бог, који од искона седи на престолу,
и поразити их, Села
јер не мењају се и Бога се не боје.
20 Мој друг на пријатеља диже руку
и свој савез прекрши.
21 Говор му је гладак маслац,
а у срцу му рат.
Речи су му блаже од уља,
а у ствари су мачеви исукани.
22 ГОСПОДУ повери своје бриге,
и он ће те подупрети –
никад неће дати да праведник посрне.
23 А ти ћеш, Боже,
опаке оборити у јаму пропасти.
Крволоци и варалице
неће доживети ни пола својих дана.
А ја се у тебе уздам.
Давидов.
1 Свим срцем ћу ти захваљивати,
пред анђелима[a] псалме ти певати.
2 Клањаћу се према твом светом Храму
и твом Имену захваљивати
за твоју љубав и истину.
Јер, ти си своје Име и обећање
од свега већим учинио.
3 Кад сам завапио, услишио си ме,
душу ми охрабрио и оснажио.
4 Нека ти захваљују сви цареви земаљски, ГОСПОДЕ,
кад чују речи твојих уста.
5 Нека певају о путевима ГОСПОДЊИМ,
јер величанствена је Слава ГОСПОДЊА.
6 ГОСПОД је на висини,
али на понизнога обраћа пажњу,
а охолога издалека препознаје.
7 Чак и кад сред невоље ходам,
ти ми живот чуваш.
Своју руку пружаш
против гнева мојих непријатеља,
твоја десница ме спасава.
8 ГОСПОД ће довршити што је за мене започео.
Љубав твоја, ГОСПОДЕ, остаје довека –
не остављај своја дела.
Хоровођи. Давидов. Псалам.
1 ГОСПОДЕ, проничеш ме свега и познајеш,
2 знаш када седам и када устајем,
издалека мисли ми разазнајеш.
3 Видиш када ходам и када лежем,
знани су ти сви моји путеви.
4 Још ми реч није на језик дошла,
а ти је, ГОСПОДЕ, већ сву знаш.
5 С леђа и с лица ме окружујеш,
на мене си своју руку положио.
6 То знање ми је сувише чудесно,
превисоко да бих га докучио.
7 Куда да одем од Духа твог?
Куда од тебе да побегнем?
8 Попнем ли се на небо – тамо си,
прострем ли свој лежај у Шеолу – и тамо си.
9 Дигнем ли се на крилима зориним
и на крају мора се настаним,
10 и тамо би ме твоја рука водила,
држала ме твоја десница.
11 Кажем ли: »Нека ме тама сакрије
и светлост око мене нека ноћ постане«,
12 ни тама ти неће бити тамна –
ноћ теби као дан сија,
тама исто као светлост.
13 Јер, ти си нутрину мог бића створио,
саткао ме у мајчиној утроби.
14 Хвала ти што сам створен
силно чудесно.
Чудесна су твоја дела –
зна то добро моја душа.
15 Нису ти моје кости биле скривене
док сам настајао у тајности,
док сам у дубинама земље ткан.
16 Твоје очи су ме гледале
док сам тек заметак био.
Сваки мој дан у твоју књигу је записан
пре но што је иједан настао.
17 Како су ми твоје мисли недокучиве, Боже!
Како је огроман њихов збир!
18 Да их бројим – више их је него песка,
и да их пребројим – ти ми преостајеш.
19 О, кад би погубио опаке, Боже!
Одлазите од мене, крволоци!
20 Злонамерно говоре о теби,
Име ти злоупотребљавају душмани.
21 Зар не мрзим оне који мрзе тебе, ГОСПОДЕ,
и зар се не гнушам оних који се против тебе дижу?
22 Мрзим их мржњом потпуном,
у непријатеље их убрајам.
23 Проникни ме, Боже, и срце ми упознај,
испитај ме и сазнај моје мисли тескобне.
Противници обнове Јерусалима
4 Када је Санвалат чуо да поново градимо зид, разгневио се и силно разјарио. Исмевао је Јудеје 2 и пред својом сабраћом и самаријском војском говорио: »Шта то раде они килави Јудеји? Да неће да обнове зид? Да неће да принесу жртве? Да неће да заврше за један дан? Да неће да врате у живот спаљено камење из оних гомила крша?«
3 А Товија Амонац, који је био поред њега, рече: »Ма, то што они зидају – да им се лисица попне, развалила би им тај њихов камени зид.«
4 Чуј, Боже наш, како нас презиру. Скрени њихове увреде на њихову главу. Предај их као плен у земљу сужањства. 5 Не покривај њихову кривицу и нека им се грех не избрише пред тобом, јер су вређали градитеље.
6 Тако смо градили зид и целог изградили до пола његове висине, јер је народ радио свим срцем.
7 Али, када су Санвалат, Товија, Арапи, Амонци и Ашдодци чули да је поправка јерусалимских зидова узнапредовала и да се пукотине затварају, силно се разгневише, 8 па сви заједно сковаше заверу да дођу и ударе на Јерусалим и тако му донесу невољу. 9 А ми смо се молили своме Богу и постављали стражу и дању и ноћу због њих.
10 Тада Јудеји рекоше: »Раднике је почела да издаје снага, а крша је толико да нећемо моћи да саградимо зид.«
11 А наши непријатељи рекоше: »Пре него што дознају за то или нас опазе, бићемо међу њима и побити их, и тако ћемо окончати радове.«
12 Тада дођоше Јудеји који су живели близу њих, па су нам по десет пута понављали: »На коју год страну да се окренете, напашће нас.«
13 Стога поставих људе с мачевима, копљима и луковима иза најнижих делова зида на изложеним местима, распоредивши их по братствима. 14 Пошто сам све прегледао, устадох и рекох племићима, службеницима и осталом народу: »Не бојте их се. Сетите се Господа, који је велик и страшан, и борите се за своју браћу, синове и кћери, за своје жене и дом.«
15 Када су наши непријатељи чули да знамо за њихову заверу и да ју је Бог осујетио, сви се вратисмо на зид, свако на свој посао.
16 Од тога дана једна половина мојих људи је радила, а друга половина држала штитове, копља, лукове и оклопе. Заповедници су стајали иза свег народа Јуде 17 који је градио зид. Носачи терета су радили једном руком, а у другој су држали оружје. 18 Сваком од градитеља мач је био припасан уз бок док је радио. А поред мене је стајао трубач.
19 Тада рекох племићима, службеницима и осталом народу: »Посао је велик и обиман, а ми смо на зиду далеко један од другог. 20 Одакле год зачујете звук рога, тамо нам се придружите. Наш Бог ће се борити за нас.«
21 Тако смо наставили посао, од ране зоре, па док не изађу звезде, при чему је половина људи држала копља.
22 У то време још рекох народу: »Нека сваки човек са својим помоћником ноћи у Јерусалиму, да би нам ноћу били стражари, а дању радници.«
23 Ни ја, ни моја браћа, ни моји људи, ни стражари који су били са мном нисмо скидали одећу, и сваки је држао своје оружје чак и када је ишао да мокри.
4 Тада чух број обележених печатом – 144.000 из свих Израелових племена:
5 из Јудиног племена: 12.000 обележених печатом;
из Рувимовог племена: 12.000;
из Гадовог племена: 12.000;
6 из Асировог племена: 12.000;
из Нефталимовог племена: 12.000;
из Манасијиног племена: 12.000;
7 из Симеоновог племена: 12.000;
из Левијевог племена: 12.000;
из Исахаровог племена: 12.000;
8 из Завулоновог племена: 12.000;
из Јосифовог племена: 12.000;
из Венијаминовог племена: 12.000 обележених печатом.
Мноштво у белом
9 После тога погледах, а оно – силно мноштво које нико није могао да преброји, из сваког народа, племена, народности и језика, стајало је пред престолом и пред Јагњетом. Били су обучени у дуге беле огртаче, а у рукама су носили палмове гране 10 и из свега гласа викали: »Спасење припада нашем Богу, који седи на престолу, и Јагњету!«
11 А сви анђели су стајали око престола и старешина и четири жива бића. Они падоше ничице пред престолом и поклонише се Богу, 12 говорећи: »Амин! Благослов и слава и мудрост и захвалност и част и сила и снага нашем Богу довека. Амин!«
13 Тада ме упита један од старешина: »Ко су ови што су обучени у дуге беле огртаче и одакле су дошли?«
14 Ја му рекох: »Ти то знаш, господару.«
А он ми рече: »То су они што су дошли од велике невоље и Јагњетовом крвљу опрали и избелили своје огртаче. 15 Зато су они пред Божијим престолом и дању и ноћу му служе у његовом Храму, а Онај који седи на престолу подићи ће свој Шатор[a] над њима. 16 Они више никад неће гладовати ни жеднети, нити ће их пржити сунце ни икаква жега. 17 Јер, њихов пастир ће бити Јагње, које је насред престола, и водиће их на изворе живе воде. А Бог ће обрисати сваку сузу с њихових очију.«
Приче о зрну горушице и квасцу
(Мк 4,30-34; Лк 13,18-21)
31 Онда им исприча ову причу: »Царство небеско је слично зрну горушице које је човек узео и посејао на својој њиви. 32 Иако је најмање од свег семења, када израсте, веће је од свег поврћа. Развије се у дрво, па птице долазе и гнезде се у његовим гранама.«
33 Онда им исприча још једну причу: »Царство небеско је слично квасцу који је жена узела и измешала га са три сате[a] брашна док све није ускисло.«
34 Све је то Исус народу говорио у причама и без прича им ништа није говорио. 35 Тако се испунило оно што је речено преко пророка:
»Своја уста ћу отворити у причама,
објавити оно што је од постанка света сакривено.«(A)
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International