Old/New Testament

²⁷ Kad već nastade četrnaesta noć otkako bijasmo tamo-amo nošeni po Adriji, oko ponoći stadoše mornari naslućivati da im se primiče neka zemlja. ²⁸ Bacivši olovnicu, nađoše dvadeset hvati dubine. Malo dalje ponovno je baciše i nađoše petnaest hvati. ²⁹ Bojeći se da ne udarimo negdje na grebene, baciše s krme četiri sidra te stadoše moliti da svane dan. ³⁰ A kad mornari pokušaše pobjeći s lađe, te stadoše čamac u more spuštati pod izlikom da će s pramca spustiti sidra, ³¹ reče Pavao stotniku i vojnicima: »Ako ovi ne ostanu na lađi, vi se ne možete spasiti.« ³² Tada vojnici presjekoše užad na čamcu i pustiše ga da padne.

³³ Sve do u osvit molio je Pavao sve da jedu, govoreći: »Danas je već četrnaesti dan kako neprekidno iščekujete bez jela, ništa ne okusivši. ³⁴ Stoga vas molim da jedete, jer je to za vaš spas. Jer ni jednome od vas ni vlas s glave neće propasti.« ³⁵ To reče i uze kruh, dade hvalu Bogu pred svima, razlomi ga te stade jesti. ³⁶ Nato se svi razvedriše te i oni uzeše hrane. ³⁷ Svih je nas na lađi bilo dvjesto sedamdeset i šest duša. ³⁸ Kad se nasitiše, stadoše olakšavati lađu bacajući žito u more. ³⁹ Kad pak osvanu dan, zemlje nisu prepoznali; ali su opazili neki zaljev s pješčanom obalom pa su se dogovarali da, ako uzmognu, na nju navuku lađu. ⁴⁰ Odvezavši sidra ostaviše ih u moru, popustivši ujedno vezove na kormilima te razapeše prednje jedro prema vjetru krećući se prema pješčanoj obali. ⁴¹ Ali udarivši u prud nasukaše lađu; i dok se pramac zarinu te ostade nepomičan, krma se kršila od siline valovlja.^{[a] 42} Odluka je vojnika bila pobiti sužnje da tko od njih plivajući ne pobjegne. ⁴³ Ali stotnik, hoteći spasiti Pavla, spriječi njihov naum, te zapovjedi da oni koji mogu plivati prvi skoče i izađu na kopno, ⁴⁴ a ostali će, neki na daskama, drugi na ostacima lađe. I tako se svi spasiše prispjevši na kopno.