Add parallel Print Page Options

Господњи огањ

11 Међутим, народ је почео да гунђа у Господње уши ради свога злопаћења. Кад је то Господ чуо, распалио се његов гнев: плануо је Господњи огањ међу њима, па је прождро један крај табора. Тада је народ завапио к Мојсију. Мојсије се помолио Господу и огањ се угасио. Тако се то место прозвало Тавера[a], јер је тамо плануо огањ Господњи.

Светина гунђа због мане

Али светину међу њима је спопала жудња, па су Израиљци поново почели да јадикују и говоре: „Ко ће нас нахранити месом? Сећамо се како смо у Египту забадава јели рибу, па краставце, диње, празилук, и црни и бели лук. Сада нам је душа у носу, а ништа друго не видимо осим ове мане!“

Мана је била као зрно коријандра, а изгледала је као бделијум. Народ је ишао около и купио је, а затим су је млели на жрвњима, или је мрвили у авану, и кували у лонцу. Од тога су правили колаче, који су имали укус уљаних колача. Када би у току ноћи роса пала на табор, на њу би пала мана.

10 Мојсије је чуо да народ јадикује – свака породица на улазу свог шатора. Тада се Господ силно разгневио, а Мојсије се озловољио. 11 Мојсије рече Господу: „Зашто злопатиш свога слугу? Зашто ми ниси исказао наклоност, него си натоварио на мене терет свег овог народа? 12 Јесам ли ја зачео сав овај народ? Јесам ли их ја родио, кад ми кажеш: ’Носи их у своме наручју, као што дојиља носи одојче’, у земљу коју си уз заклетву обећао њиховим прецима? 13 Одакле ми месо за сав овај народ, јер ми вапе говорећи: ’Дај нам месо да једемо!’? 14 Не могу са̂м да носим сав овај народ, јер је то претешко за мене. 15 Ако ћеш овако да поступаш са мном, боље је да ме одмах убијеш. А ако сам стекао наклоност пред тобом, не дај да гледам своју муку.“

16 Господ рече Мојсију: „Окупи ми седамдесет људи од израиљских старешина за које знаш да су старешине народа и његови надгледници. Затим их доведи пред Шатор од састанка и постави их тамо са собом. 17 Тада ћу сићи и говорити тамо с тобом, па ћу узети од Духа који је на теби и ставити га на њих. Тако ће заједно са тобом носити терет народа, па га нећеш више носити са̂м.

18 А народу реци: ’Посветите се за сутра, па ћете јести месо, јер кукате у Господње уши и говорите: „Ко ће нас нахранити месом? Било нам је боље у Египту.“ Господ ће вам дати месо, па ћете се најести. 19 И нећете јести само дан или два, ни пет, ни десет ни двадесет дана, 20 него читав месец, док вам не изађе на нос, те вам постане одвратно, јер сте презрели Господа који је међу вама, и кукали пред њим говорећи: „Због чега смо то излазили из Египта?“’“

21 Мојсије рече на то: „Ја сам међу народом који броји шест стотина хиљада пешака, а ти кажеш: ’Даћу им меса, па ће јести месец дана!’ 22 Да се закољу и стада оваца и крда говеда, да ли би то било довољно за њих? Чак и да се све рибе извуку из мора, да ли би им то било довољно?“

23 Господ одговори Мојсију: „Зар је рука Господња тако кратка? Сада ћеш видети хоће ли се обистинити моја реч коју сам ти рекао, или неће.“

Дух и седамдесет старешина

24 Мојсије изађе и пренесе народу речи Господње. Затим је окупио седамдесет старешина народа и поставио их око Шатора. 25 И Господ се спустио у облаку и говорио са њим. Потом је узео нешто од Духа који је био на њему и ставио га на седамдесет старешина. Кад је Дух починуо на њима, почели су да пророкују, али нису више то поновили.

26 А у табору су остала два човека. Један се звао Елдад, а други Модад. На њих се спустио Дух. Они су били међу пописаним старешинама, али нису отишли у Шатор, него су пророковали у табору. 27 Тада неки момак отрчи и јави Мојсију: „Елдад и Модад пророкују у табору!“

28 Исус Навин, Мојсијев помоћник, један од његових момака, рече: „Мојсије, господару мој, забрани им!“

29 Али Мојсије му рече: „Зар си завидан ради мене? Е, кад би сви у народу Господњем постали пророци! Кад би само Господ ставио свога Духа на њих!“ 30 Потом се Мојсије са израиљским старешинама вратио у табор.

Препелице

31 Господ је учинио да дуне ветар[b], који је донео препелице с мора и разасуо их по табору, на дан хода с једне стране табора и на дан хода с друге стране табора, на два лакта[c] од земље. 32 Народ је устао, па је купио препелице сав дан и сву ноћ, и сав наредни дан. Онај који је најмање скупио имао је десет хомера[d]. Затим су их разасули свуда по табору. 33 Док им је месо још било у зубима – било је још несажвакано – плану гнев Господњи на народ, и Господ удари народ веома великим помором. 34 Зато се то место прозвало Киврот-Атава[e], јер су тамо сахранили народ који се полакомио. 35 Из Киврот-Атаве народ је кренуо у Асирот и утаборио се у Асироту.

Footnotes

  1. 11,3 Тавераизгарање, огањ.
  2. 11,31 Јеврејска именица Руах се преводи и као Дух, дух и као ветар. Очигледна је иронија и у овом догађају са препелицама и оном претходном, са опуномоћењем седамдесет старешина. Наиме, и духовна служба и суд долазе од Бога.
  3. 11,31 Око 1 m.
  4. 11,32 Око 2.200 l.
  5. 11,34 У преводу, гробови лакомих.

Народ тражи да једе меса

11 Народ поче на ГОСПОДЊЕ уши да се жали због својих недаћа. Када их је ГОСПОД чуо, разгневи се. Огањ ГОСПОДЊИ плану међу њима и спали један крај табора. Народ завапи Мојсију, па се он помоли ГОСПОДУ, и огањ се угаси. То место прозваше Тавера[a], јер је огањ ГОСПОДЊИ горео међу њима.

Људи мешаног порекла који су били међу њима почеше да жуде за другом храном, па Израелци опет узеше да кукају, говорећи: »Е да нам је да једемо меса! Сећамо се рибе коју смо бесплатно јели у Египту, па краставаца, диња, празилука, црног и белог лука. А сад ископнесмо. Нигде ништа да се једе, само ова мана!«

Мана је била као зрно коријандера и личила је на смолу. Народ је ишао унаоколо и скупљао је, па су је онда млели у ручном млину или је туцали у авану. Кували су је у лонцу или од ње месили лепиње. Укус јој је био сличан укусу нечег што је спремљено с маслиновим уљем. Када је ноћу на табор падала роса, падала је и мана.

Мојсије добија седамдесет помоћника

10 Мојсије је слушао како људи из свих братстава кукају, свако на улазу у свој шатор. ГОСПОД се силно разгневи, и Мојсије се узруја.

11 »Зашто си мене, свога слугу, ударио овим злом?« упита он ГОСПОДА. »Чиме сам те то наљутио да си на мене навалио терет свег овог народа? 12 Зар сам ја зачео сав овај народ? Зар сам га ја родио, кад ми говориш да га носим на рукама, као што дадиља носи одојче, у земљу коју си уз заклетву обећао њиховим праоцима? 13 Где да нађем меса за сав овај народ, који ми стално кука, говорећи: ‚Дај нам да једемо меса!‘ 14 Не могу сâм да носим сав овај народ – тежак ми је. 15 Ако ћеш овако са мном, боље ме одмах убиј. Ако сам нашао милост у твојим очима, дај да више не гледам своју пропаст.«

16 ГОСПОД рече Мојсију: »Доведи ми седамдесет Израелаца за које знаш да су старешине народа и његови надгледници. Нека дођу до Шатора састанка, да с тобом стану тамо, 17 а ја ћу сићи и тамо ћу разговарати с тобом. Узећу од Духа који је на теби и ставићу га на њих, па ће ти они помагати да носиш терет народа, да не мораш сам да га носиш. 18 Кажи народу: ‚Освештајте се за сутра, када ћете јести меса. ГОСПОД вас је чуо када сте кукали: »Е да нам је да једемо меса! Било нам је боље у Египту!« Сада ће вам ГОСПОД дати меса и ви ћете га јести. 19 И нећете га јести само један дан, или два дана, или пет дана, или десет дана, или двадесет дана, 20 него цео месец, док вам не изађе на нос и не смучи вам се, јер сте одбацили ГОСПОДА, који је међу вама, и кукали пред њим, говорећи: »Зашто смо и одлазили из Египта?«‘«

21 Мојсије рече: »Народа међу којим се налазим има шест стотина хиљада пешака, а ти кажеш: ‚Даћу им меса да једу месец дана!‘ 22 Зар би им било довољно и да им се покоље сва ситна и крупна стока? Зар би им било довољно и да им се налови сва риба у мору?«

23 »Зар је рука ГОСПОДЊА прекратка?« рече ГОСПОД Мојсију. »Сада ћеш видети да ли ће се моја реч обистинити или неће.«

24 Тада Мојсије изађе и пренесе народу шта је ГОСПОД рекао. Онда окупи седамдесет од њихових старешина и размести их око Шатора, 25 а ГОСПОД сиђе у облаку, па је с њим разговарао. Он узе од Духа који је био на Мојсију и стави га на седамдесет старешина. Када је Дух сишао на њих, они почеше да пророкују, али то после више нису чинили. 26 А двојица од њих, Елдад и Медад, били су остали у табору. И они су били уписани међу старешине, али нису изашли до Шатора. Дух сиђе и на њих, па су пророковали у табору.

27 Један младић дотрча и јави Мојсију: »Елдад и Медад пророкују у табору!«

28 На то Исус Навин, који је од своје младости био Мојсијев помоћник, рече: »Мојсије, господару мој, спречи их!«

29 Али Мојсије му одговори: »Зар си љубоморан ради мене? Камо среће да сви из ГОСПОДЊЕГ народа буду пророци, да ГОСПОД стави свога Духа на њих!«

30 Потом се Мојсије и старешине Израела вратише у табор.

Препелице

31 Од ГОСПОДА се подиже ветар и од мора потера препелице, па их пообара свуда око табора, око два лакта[b] изнад земље, а дан хода унаоколо. 32 Целог тог дана и ноћи и целог наредног дана народ је излазио и скупљао препелице. И нико није скупио мање од десет хомера[c]. Потом их разастреше свуда око табора. 33 Али, док им је месо још било међу зубима, пре него што су га сажвакали, ГОСПОД се разгневи на народ и удари га страшном пошашћу. 34 Стога је то место прозвано Киврот Хатаава[d], јер су тамо сахранили оне који су жудели за другом храном.

35 Из Киврот-Хатааве народ оде у Хацерот, па су боравили тамо.

Footnotes

  1. 11,3 Тавера значи »горење«.
  2. 11,31 два лакта 90 центиметара.
  3. 11,32 десет хомера 2.200 литара.
  4. 11,34 Киврот Хатаава значи »гробови велике жудње«.

Fire From the Lord

11 Now the people complained(A) about their hardships in the hearing of the Lord,(B) and when he heard them his anger was aroused.(C) Then fire from the Lord burned among them(D) and consumed(E) some of the outskirts of the camp. When the people cried out to Moses, he prayed(F) to the Lord(G) and the fire died down. So that place was called Taberah,[a](H) because fire from the Lord had burned among them.(I)

Quail From the Lord

The rabble with them began to crave other food,(J) and again the Israelites started wailing(K) and said, “If only we had meat to eat! We remember the fish we ate in Egypt at no cost—also the cucumbers, melons, leeks, onions and garlic.(L) But now we have lost our appetite; we never see anything but this manna!(M)

The manna was like coriander seed(N) and looked like resin.(O) The people went around gathering it,(P) and then ground it in a hand mill or crushed it in a mortar. They cooked it in a pot or made it into loaves. And it tasted like something made with olive oil. When the dew(Q) settled on the camp at night, the manna also came down.

10 Moses heard the people of every family wailing(R) at the entrance to their tents. The Lord became exceedingly angry, and Moses was troubled. 11 He asked the Lord, “Why have you brought this trouble(S) on your servant? What have I done to displease you that you put the burden of all these people on me?(T) 12 Did I conceive all these people? Did I give them birth? Why do you tell me to carry them in my arms, as a nurse carries an infant,(U) to the land you promised on oath(V) to their ancestors?(W) 13 Where can I get meat for all these people?(X) They keep wailing to me, ‘Give us meat to eat!’ 14 I cannot carry all these people by myself; the burden is too heavy for me.(Y) 15 If this is how you are going to treat me, please go ahead and kill me(Z)—if I have found favor in your eyes—and do not let me face my own ruin.”

16 The Lord said to Moses: “Bring me seventy of Israel’s elders(AA) who are known to you as leaders and officials among the people.(AB) Have them come to the tent of meeting,(AC) that they may stand there with you. 17 I will come down and speak with you(AD) there, and I will take some of the power of the Spirit that is on you and put it on them.(AE) They will share the burden of the people with you so that you will not have to carry it alone.(AF)

18 “Tell the people: ‘Consecrate yourselves(AG) in preparation for tomorrow, when you will eat meat. The Lord heard you when you wailed,(AH) “If only we had meat to eat! We were better off in Egypt!”(AI) Now the Lord will give you meat,(AJ) and you will eat it. 19 You will not eat it for just one day, or two days, or five, ten or twenty days, 20 but for a whole month—until it comes out of your nostrils and you loathe it(AK)—because you have rejected the Lord,(AL) who is among you, and have wailed before him, saying, “Why did we ever leave Egypt?”’”(AM)

21 But Moses said, “Here I am among six hundred thousand men(AN) on foot, and you say, ‘I will give them meat to eat for a whole month!’ 22 Would they have enough if flocks and herds were slaughtered for them? Would they have enough if all the fish in the sea were caught for them?”(AO)

23 The Lord answered Moses, “Is the Lord’s arm too short?(AP) Now you will see whether or not what I say will come true for you.(AQ)

24 So Moses went out and told the people what the Lord had said. He brought together seventy of their elders and had them stand around the tent. 25 Then the Lord came down in the cloud(AR) and spoke with him,(AS) and he took some of the power of the Spirit(AT) that was on him and put it on the seventy elders.(AU) When the Spirit rested on them, they prophesied(AV)—but did not do so again.

26 However, two men, whose names were Eldad and Medad, had remained in the camp. They were listed among the elders, but did not go out to the tent. Yet the Spirit also rested on them,(AW) and they prophesied in the camp. 27 A young man ran and told Moses, “Eldad and Medad are prophesying in the camp.”

28 Joshua son of Nun,(AX) who had been Moses’ aide(AY) since youth, spoke up and said, “Moses, my lord, stop them!”(AZ)

29 But Moses replied, “Are you jealous for my sake? I wish that all the Lord’s people were prophets(BA) and that the Lord would put his Spirit(BB) on them!”(BC) 30 Then Moses and the elders of Israel returned to the camp.

31 Now a wind went out from the Lord and drove quail(BD) in from the sea. It scattered them up to two cubits[b] deep all around the camp, as far as a day’s walk in any direction. 32 All that day and night and all the next day the people went out and gathered quail. No one gathered less than ten homers.[c] Then they spread them out all around the camp. 33 But while the meat was still between their teeth(BE) and before it could be consumed, the anger(BF) of the Lord burned against the people, and he struck them with a severe plague.(BG) 34 Therefore the place was named Kibroth Hattaavah,[d](BH) because there they buried the people who had craved other food.

35 From Kibroth Hattaavah the people traveled to Hazeroth(BI) and stayed there.

Footnotes

  1. Numbers 11:3 Taberah means burning.
  2. Numbers 11:31 That is, about 3 feet or about 90 centimeters
  3. Numbers 11:32 That is, possibly about 1 3/4 tons or about 1.6 metric tons
  4. Numbers 11:34 Kibroth Hattaavah means graves of craving.