Revised Common Lectionary (Semicontinuous)
19 Сећам се своје невоље и лутања,
пелена и отрова,
20 сећам их се добро,
и душа ми је потиштена.
21 Али ово дозивам у памет и зато се надам:
22 Не престаје љубав ГОСПОДЊА,
нема краја његовој самилости,
23 обнављају се свакога јутра.
Верност је твоја велика.
24 »ГОСПОД је мој део«, моја душа каже,
»зато ћу га чекати.«
25 Добар је ГОСПОД онима који га ишчекују,
ономе који га тражи;
26 добро је мирно чекати спасење ГОСПОДЊЕ.
7 Сећа се Кћи јерусалимска[a],
у дане своје новоље и лутања,
свих блага која су била њена
у прошлим временима.
Када јој народ паде у душманинове руке,
никога не би да јој помогне.
Душмани су је гледали
и смејали се њеној пропасти.
8 Кћи јерусалимска је тешко згрешила
и тако постала нечиста.
Сви који су је поштовали, сада је презиру,
јер видеше њену голотињу.
А она јеца и окреће лице.
9 Нечист јој је на скутовима.
Није мислила на своју будућност,
па јој је пад био запањујући.
Никога не би да је утеши.
»Погледај моју невољу, ГОСПОДЕ,
јер непријатељ победи.«
10 Непријатељ се доможе свег њеног блага.
Њој наочиглед у светилиште јој улазе незнабошци,
они којима си забранио
да уђу у твоју заједницу.
11 Сав њен народ јауче тражећи хлеба;
своје драгоцености дају за храну,
да се у животу одрже.
»Погледај, ГОСПОДЕ, и види,
јер сам презрена.«
12 »Зар вам то ништа не значи,
сви ви који пролазите овуда?
Погледајте и видите:
има ли бола као што је бол
којим сам погођена, којим ме ГОСПОД ударио
у дан свога љутог гнева?
13 »Са висине посла огањ –
посла га у моје кости.
Мрежу ми разапе пред ногама
и назад ме окрену.
Он учини да пуста постанем,
да нејака будем поваздан.
14 »Греси ми свезани у јарам,
његовим рукама уткани заједно,
на врат ми наваљени,
а Господ ми снагу одузео.
Предао ме у руке онима
којима не могу да се одупрем.
15 »Господ одбаци све ратнике усред мене.
Против мене сазва скуп,
да моје младиће сатре.
Господ у својој муљачи
изгази Девицу-Кћер Јудину.
Излечење двојице слепих
(Мк 10,46-52; Лк 18,35-43)
29 Када су одлазили из Јерихона, за Исусом пође силан народ.
30 А поред пута су седела два слепа човека, па кад су чули да Исус пролази, повикаше: »Господе, Сине Давидов, смилуј нам се!«
31 Народ их опомену да ућуте, али они још јаче повикаше: »Господе, Сине Давидов, смилуј нам се!«
32 Исус се заустави, па их позва к себи и упита: »Шта желите да учиним за вас?«
33 »Господе«, рекоше они, »да прогледамо.«
34 Исус се сажали на њих, па им дотаче очи, и они одмах прогледаше и пођоше за њим.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International