Revised Common Lectionary (Semicontinuous)

Давид и Витсавеја

11 У пролеће, у време када цареви иду у рат, Давид посла Јоава са својим заповедницима и свом израелском војском. Они поразише Амонце и опседоше Рабу. А Давид је остао у Јерусалиму.

² Једне вечери Давид устаде из постеље, па је шетао по крову своје палате. Са крова виде једну жену како се купа. Била је веома лепа, ³ па Давид посла једнога да се распита о њој, и он му јави: »То је Витсавеја кћи Елиамова, жена Урије Хетита.«

⁴ Тада Давид посла људе да је доведу. И она дође, па је спавао с њом – управо се била очистила од своје месечне нечистоће. Потом се она врати својој кући.

⁵ Пошто је остала у другом стању, она поручи Давиду: »Трудна сам.«

⁶ На то Давид поручи Јоаву: »Пошаљи ми Урију Хетита.«

И Јоав посла Урију Давиду. ⁷ Када је Урија дошао к њему, Давид га упита како је Јоав, како су војници и како се одвија рат.

⁸ Онда му рече: »Иди кући и опери ноге.«

Када је Урија отишао из палате, за њим послаше поклон од цара. ⁹ Али Урија не оде својој кући, него остаде пред улазом у палату са свим слугама свога господара.

¹⁰ Када су Давиду јавили: »Урија није отишао кући«, он га упита: »Зар ниси управо дошао с пута? Зашто ниси отишао кући?«

¹¹ А Урија му рече: »Ковчег савеза, Израел и Јуда бораве у сеницама, а мој господар Јоав и твоја војска, мој господару царе, утаборени су на отвореном. Како, онда, ја да идем кући, да једем и пијем и да легнем са својом женом? Живога ми тебе, нећу да урадим тако нешто.«

¹² Тада му Давид рече: »Остани овде још један дан, а сутра ћу те послати назад.«

Тако Урија остаде у Јерусалиму тог и следећег дана. ¹³ Давид га позва, па је јео и пио с њим. Давид га напи, али Урија увече не оде кући, него остаде да спава на својој простирци међу слугама свога господара.

¹⁴ Ујутро Давид написа писмо Јоаву и посла га по Урији. ¹⁵ У њему је написао: »Стави Урију у прве редове где је борба најжешћа, а онда се повуци од њега, да буде оборен и погине.«

(Пс 53)

Хоровођи. Давидов.

Молитва за Ефесце

¹⁴ Ради тога савијам своја колена пред Оцем, ¹⁵ од кога долази име целе његове породице^[a] на небу и на земљи, ¹⁶ да по богатству своје славе својим Духом оснажи ваше унутрашње биће, ¹⁷ да се Христос, кроз веру, настани у вашем срцу, да у љубави укорењени и утемељени ¹⁸ будете у стању са свима светима да схватите колика је ширина и дужина и висина и дубина ¹⁹ Христове љубави, да спознате да она превазилази свако знање – да се испуните до све Божије пуноће.

²⁰ А Ономе који својом силом, која у нама делује, може да учини неупоредиво много више него што смо ми у стању да замолимо или да помислимо, ²¹ њему слава у Цркви и у Христу Исусу кроз сва поколења довека. Амин.

Исус храни пет хиљада људи

(Мт 14,13-21; Мк 6,30-44; Лк 9,10-17)

6 После тога Исус оде на другу обалу Галилејског – то јест Тиверијадског – мора, ² а за њим пође силан народ, јер су видели знамења која је учинио на болеснима. ³ Исус се попе на гору и седе са својим ученицима. ⁴ (А приближавала се Пасха, јудејски празник.)

⁵ Када је подигао поглед и угледао силан народ како иде к њему, Исус упита Филипа: »Где можемо да купимо хлеба да ови једу?«

⁶ То је рекао да би га искушао, јер је већ знао шта ће учинити.

⁷ Филип му одговори: »Ни двеста динара^[a] не би било довољно за више од залогаја хлеба за сваког.«

⁸ А један од његових ученика – Андреја, брат Симона Петра – рече Исусу: ⁹ »Овде је један дечак који има пет јечмених хлебова и две рибице, али шта је то на толике.«

¹⁰ Исус рече: »Нека људи поседају.«

На том месту је било много траве, па мушкарци, њих око пет хиљада, поседаше.

¹¹ Тада Исус узе оне хлебове, захвали Богу за њих, па их раздели онима који су седели, а тако и рибе – и то колико год је ко хтео.

¹² Када су се најели, Исус рече својим ученицима: »Покупите преостале комадиће, да ништа не пропадне.«

¹³ И они их покупише и напунише дванаест корпи комадићима преосталим од пет јечмених хлебова које су људи јели.

¹⁴ Када су људи видели знамење које је Исус учинио, рекоше: »Ово је заиста Пророк који треба да дође на свет!«

¹⁵ А Исус је знао да намеравају да дођу и да га на силу прогласе за цара, па се опет повуче у гору, сасвим сâм.

Исус хода по води

(Мт 14,22-27; Мк 6,45-52)

¹⁶ Када је пало вече, његови ученици сиђоше до мора, ¹⁷ уђоше у чамац и отиснуше се преко мора ка Кафарнауму. Већ се било и смрачило, а Исус још није био дошао к њима. ¹⁸ И море се узбуркало од силног ветра који је задувао. ¹⁹ Када су превеслали око двадесет пет до тридесет стадија^[b], угледаше Исуса како хода по мору и приближава се чамцу, и уплашише се.

²⁰ А Исус им рече: »Ја сам. Не бојте се.«

²¹ Они хтедоше да га узму у чамац, али се чамац одмах створи на обали према којој су били кренули.