Revised Common Lectionary (Semicontinuous)

Самех

Ајин

⁶ Када се војска враћала кући из битке у којој је Давид погубио Филистејца, жене из свих израелских градова изашле су да дочекају цара Саула радосно играјући и певајући уз звуке даира и лира. ⁷ А док су играле, певале су:

⁸ Саул се силно наљути, јер му се није допала та песма.

»Давиду су приписали десетине хиљада«, помисли он, »а мени само хиљаде! Шта му још недостаје осим царства?«

⁹ Од тога дана Саул је Давида гледао попреко.

¹⁰ Сутрадан зао дух послан од Бога сиђе на Саула. Саул је пророковао у кући, а Давид је, као и обично, свирао лиру. Саул је држао копље у руци, ¹¹ па га хитну, говорећи у себи: »Прибићу Давида за зид.«

Али Давид му се два пута измаче.

¹² Саул се бојао Давида, јер је ГОСПОД био с њим, а од Саула се окренуо. ¹³ Стога он уклони Давида из своје близине и постави га за заповедника над хиљадама. Давид је предводио своју војску у ратним походима ¹⁴ и био веома успешан у свему што је чинио, јер је ГОСПОД био с њим. ¹⁵ Видећи колико је Давид успешан, Саул га се још више плашио. ¹⁶ Али сав Израел и Јуда волели су Давида јер их је предводио у ратним походима.

¹⁷ Саул рече Давиду: »Ено моје старије кћери Мерав. Даћу ти је за жену, само ме храбро служи и биј ГОСПОДЊЕ битке.«

Јер Саул је мислио: »Не треба ја да дижем руку на њега. Нека то учине Филистејци.«

¹⁸ Али Давид рече Саулу: »Ко сам ја и шта је моја породица и братство мога оца у Израелу да бих постао царев зет?«

¹⁹ Када је дошло време да се Мерав уда за Давида, удадоше је за Адриела Мехољанина.

²⁰ А Саулова кћи Михал била је заљубљена у Давида. Када су то рекли Саулу, би му мило.

²¹ »Даћу му њу«, мислио је, »па ће му она бити замка и Филистејци ће га лакше убити«.

Тако Саул рече Давиду: »Данас имаш другу прилику да ми постанеш зет.«

²² Онда заповеди својим службеницима: »Разговарајте насамо с Давидом и реците му: ‚Ето, омилио си цару и сви његови службеници те воле. Зато му сада постани зет.‘«

²³ Службеници то пренеше Давиду, али он рече: »Зар мислите да је ситница постати царев зет? Ја сам само неугледни сиромах.«

²⁴ Када су службеници испричали Саулу шта је Давид рекао, ²⁵ он рече: »Кажите Давиду: ‚Цар за невесту не тражи ништа осим стотину филистејских обрезака, да би се осветио својим непријатељима.‘«

Саулов наум је био да Давид падне од филистејске руке.

²⁶ Када су службеници то пренели Давиду, он прихвати да постане Саулов зет. Стога и пре истека рока ²⁷ он и његови људи одоше и убише две стотине Филистејаца. Давид донесе њихове обреске и све до једног их изнесе пред цара, да би могао да постане царев зет. Тада му Саул даде своју кћер Михал за жену.

²⁸ Када је Саул схватио да је ГОСПОД с Давидом и да његова кћи Михал воли Давида, ²⁹ још више се бојао Давида и до краја му је остао непријатељ.

³⁰ Филистејски заповедници наставише да иду у бој против Израелаца, али колико год пута су то чинили, Давид је имао више успеха него остали Саулови заповедници. Тако му је име постало веома славно.

Олуја

¹³ Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. ¹⁴ Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, ¹⁵ захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. ¹⁶ Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. ¹⁷ Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило.

¹⁸ Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, ¹⁹ а трећег дана избацише бродску опрему. ²⁰ Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. ²¹ А већ дуго се није ни јело.

Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. ²² Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. ²³ Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим ²⁴ и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ ²⁵ Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. ²⁶ Само, треба да се насучемо на једно острво.«

Бродолом

²⁷ Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији^[a], морнари наслутише да је копно близу, ²⁸ па бацише висак и измерише двадесет хвати^[b] дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати^[c]. ²⁹ Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване.

³⁰ Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, ³¹ Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.«

³² Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне.

³³ Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. ³⁴ Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.«

³⁵ И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. ³⁶ Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. ³⁷ А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.