Revised Common Lectionary (Semicontinuous)

Песма поклоничка.

Последње искушење

44 Јосиф нареди управитељу свога дома: „Напуни вреће ових људи храном онолико колико могу понети, а новац свакога од њих стави одозго у његову врећу. ² А мој пехар, онај сребрни пехар, стави одозго у врећу најмлађега заједно с његовим новцем за жито.“ Управитељ учини онако како му је Јосиф рекао.

³ Кад је свануло јутро, отпремили су људе и њихове магарце. ⁴ Они још нису били отишли далеко од града, кад Јосиф рече управитељу свога дома: „Устани и пођи за оним људима. Кад их стигнеш, реци им: ’Зашто узвраћате зло за добро? ⁵ Зар да украдете пехар из ког мој господар пије^[a] и из ког чита будућност? Учинили сте зло!’“

⁶ Кад их је стигао, рекао им је те речи. ⁷ Они му рекоше: „Зашто мој господар говори такве речи? Далеко било од твојих слугу да учине такву ствар! ⁸ Чак и новац који смо нашли одозго у нашим врећама смо ти вратили из хананске земље. Како бисмо, онда, могли да украдемо сребро или злато из куће твога господара? ⁹ А ако код неког од твојих слугу нађеш оно што припада твоме господару, тај ће умрети, а ми остали ћемо постати робови твоме господару.“

¹⁰ „У реду, нека буде како сте рекли – сложио се управитељ. Ипак, само онај код кога се пронађе пехар ће ми бити роб. Ви остали ћете бити без кривице.“

¹¹ Брже-боље су спустили своје вреће на земљу, те је сваки од њих отворио своју. ¹² Управитељ је претраживао од најстаријег па до најмлађег. Пехар је пронађен у Венијаминовој врећи. ¹³ На то они раздеру своју одећу. Онда сваки натовари свог магарца, па се врате у град.

¹⁴ Јосиф је још био тамо кад су Јуда и његова браћа стигла. Они се баце пред њим на земљу. ¹⁵ Јосиф им рече: „Шта сте то учинили? Зар нисте знали да човек као ја открива будућност?“

¹⁶ Јуда одговори: „Шта можемо рећи моме господару? Шта да кажемо? Чиме да се оправдамо? Бог је открио кривицу твојих слугу. Ево нас, робови смо мога господара, и ми и онај код кога је пехар нађен.“

¹⁷ „Далеко било од мене да учиним тако нешто! – рече Јосиф. Само онај код кога је пехар нађен ће бити мој роб. Ви остали се мирно вратите своме оцу.“

¹⁸ Јуда му је тада приступио и рекао: „Мој господару, дозволи своме слузи да ти се обрати. Не гневи се на твога слугу, јер ти си као фараон. ¹⁹ Мој господар је питао своје слуге: ’Имате ли оца или брата?’ ²⁰ А ми смо одговорили моме господару: ’Имамо старог оца и брата који се родио оцу под старост. Тај је најмлађи. Његов прави брат је умро, тако да је он једини остао од своје мајке. Отац га много воли.’

²¹ Ти си затим рекао: ’Доведите га к мени да га видим својим очима!’ ²² А ми смо ти одговорили: ’Дечак не може да напусти оца; ако га остави, отац ће умрети.’ ²³ Али ти си рекао својим слугама: ’Ако ваш најмлађи брат не дође с вама, не излазите ми на очи.’ ²⁴ Кад смо се вратили твоме слузи, нашем оцу, пренели смо му речи мога господара.

²⁵ На то је наш отац рекао: ’Вратите се и купите нам нешто хране.’ ²⁶ Ми смо му рекли: ’Не можемо да идемо тамо. Ићи ћемо само ако наш најмлађи брат пође с нама. Ако он не буде био с нама, том човеку нећемо моћи да изађемо на очи.’

²⁷ Твој слуга, наш отац, нам је тада рекао: ’Ви знате да ми је моја жена родила два сина. ²⁸ Један ме је већ напустио. Тада сам мислио: сигурно је растргнут! Од тада га више нисам видео. ²⁹ Ако и овога одведете од мене, те и њега задеси несрећа, с тугом ћете свалити моју седу главу у Свет мртвих.’

³⁰ Стога, ако дечак не буде с нама кад се вратим твоме слузи, моме оцу – коме је дечак толико прирастао срцу – ³¹ пресвиснуће кад види да дечака нема са нама. Тако ће твоје слуге с тугом свалити у Свет мртвих седу главу твога слуге, нашег оца. ³² А ја, твој слуга, јемчио сам свом оцу за младића, рекавши: ’Ако ти га не доведем, нек будем крив своме оцу до века!’

³³ Зато те молим да твој слуга остане као роб код мога господара уместо дечака, а дечак нека се врати са својом браћом. ³⁴ Јер, како да пођем горе своме оцу ако дечак не буде са мном? Не бих могао да гледам јад који би схрвао мога оца.“

¹³ А вама који нисте Јевреји, кажем: као апостол незнабожаца хвалим своју службу, ¹⁴ не бих ли у њима, мом народу, побудио љубомору, те спасао неке од њих. ¹⁵ Јер, ако њихово одбацивање значи помирење за свет, шта ће њихово поновно прихватање бити ако не живот из мртвих? ¹⁶ Наиме, ако је први хлеб свет, онда је и све тесто свето; ако је корен свет, онда су и све гране свете.

¹⁷ Па ако су неке гране и одломљене, а ти си се као дивља маслина накалемио на њих, те делиш са њима корен и сокове питоме маслине, ¹⁸ не узноси се над гранама. Ако, пак, хоћеш да се узносиш, знај да не носиш ти корен, него корен тебе. ¹⁹ Но, ти ћеш рећи: „Гране су одломљене да бих се ја накалемио.“ ²⁰ Добро, оне су одломљене због неверовања, а ти стојиш вером. Зато не мисли високо о себи, него се бој. ²¹ Јер, ако Бог није поштедео природне гране, неће поштедети ни тебе.

²² Стога, увиди Божију доброту, као и његову строгост: строгост над онима који су пали, а доброту Божију на себи ако останеш у тој доброти – иначе ћеш и са̂м бити одсечен. ²³ Чак ће и они Израиљци који не остану у неверовању бити накалемљени, јер је Бог у стању да их поново накалеми. ²⁴ Ако си ти, по природи грана дивље маслине, одсечен, те против природе накалемљен на питому маслину, колико ли ће лакше природне гране бити накалемљене на сопствену маслину?!

Обраћење Израиља

²⁵ Браћо, не желим да останете у незнању у погледу ове тајне, да се не бисте ослањали на сопствену мудрост: један део израиљског народа је отврднуо док се не употпуни број незнабожаца који ће доћи Богу. ²⁶ Тако ће се сав Израиљ спасти, као што је написано:

²⁸ С обзиром да одбијају Радосну вест, они су непријатељи ради вас, али, с обзиром на изабрање, Бог их воли због њихових праотаца. ²⁹ Јер, Бог не мења своје мишљење у погледу свог избора и дарова.