Revised Common Lectionary (Complementary)

7 Тада Господ рече Ноју: „Уђи у пловило ти и цела твоја породица, јер видим да си ти једини праведан преда мном у овом нараштају. ² Од свих чистих животиња узми са собом по седам парова: мужјака са женком, а од животиња које нису чисте узми по пар: мужјака са женком. ³ Исто тако и од свих птица небеских узми по седам парова: мужјака са женком, да би им се сачувало потомство на целој земљи. ⁴ Наиме, за седам дана ћу пустити кишу да пада на земљу четрдесет дана и четрдесет ноћи, те ћу истребити с лица земље свако живо биће које сам начинио.“

⁵ Ноје учини све како му је Господ заповедио.

⁶ Ноју је било шест стотина година када је потоп дошао на земљу. ⁷ Због вода потопа Ноје уђе у пловило са својим синовима, својом женом и женама својих синова. ⁸ Од свих чистих животиња и од животиња које нису чисте, од птица и од свега што пузи по земљи, ⁹ уђе к Ноју у пловило по двоје, мужјак и женка, као што је Бог заповедио Ноју. ¹⁰ Када се навршило седам дана, навале воде потопа на земљу.

¹¹ Шестстоте године Нојевог живота, другог месеца, седамнаестога дана тог месеца, провале сви извори великог бездана и отворе се сва окна на небесима. ¹² Киша је пљуштала по земљи четрдесет дана и четрдесет ноћи.

¹³ Тог истог дана^[a] уђу у пловило Ноје и његови синови: Сим, Хам и Јафет, Нојева жена и три жене његових синова. ¹⁴ Са њима су ушле све животиње по својим врстама: стока, гмизавци што пузе по земљи и свакојаке птице, све што има крила. ¹⁵ Ушли су к Ноју у пловило двоје по двоје од сваког бића што у себи има дах живота. ¹⁶ Животиње које су ушле унутра биле су пар: мушко и женско од сваког бића, баш као што је Бог заповедио Ноју. Затим је Господ затворио врата за њим.

¹⁷ Потоп је трајао на земљи четрдесет дана. Вода је непрестано расла, тако да је понела пловило које се одигло од земље. ¹⁸ Вода је наваљивала и подигла се високо над земљом, па је пловило почело да плови по површини воде. ¹⁹ Вода је наваљивала све јаче и јаче над земљом, те је прекрила све највише горе под целим небом. ²⁰ Набујала вода се уздигла петнаест лаката^[b] поврх гора. ²¹ Тако су изгинула сва бића која се крећу по земљи: птице, стока, звери, сви гмизавци и сви људи. ²² Све што је у својим ноздрвама имало дах живота, све што је било на копну, изгинуло је. ²³ Господ је истребио сва жива бића с лица земље: људе, животиње, гмизавце и птице на небу – све њих је истребио са земље. Остао је само Ноје и они што су били с њим у пловилу.

²⁴ Стотину педесет дана је вода господарила земљом.

¹³ Дувао је благ јужни ветар, па су мислили да ће остварити што су наумили. Подигли су сидро и запловили уз саму обалу Крита. ¹⁴ Није прошло дуго, кадли са Крита поче да дува јак олујни ветар звани „Североисточњак“. ¹⁵ Захватио је лађу која није могла да се противи ветру, па смо морали да се препустимо ветру да нас носи. ¹⁶ Пловећи, пак, у заветрини неког острва по имену Кауда, с тешком муком смо успели да задржимо бродски чамац. ¹⁷ Када су га подигли, употребили су помоћна средства да подвежу лађу. Бојећи се да се не насучу на обалу Сирте, спустили су плутајуће сидро препуштајући се ветру. ¹⁸ Пошто нас је наредног дана олуја жестоко бацала, почели су да избацују товар. ¹⁹ Трећег дана су својим рукама избацили из лађе бродску опрему. ²⁰ Пошто се током много дана ни сунце ни звезде нису појавили, а снажна бура и даље беснела, изгубили смо сваку наду да ћемо се спасти.

²¹ Како већ дуже време нико није ништа јео, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отискивати се с Крита, јер бисмо тако избегли ову невољу и штету. ²² Сад вам, пак, саветујем да се ободрите, јер нико од вас неће изгубити живот, осим што ће лађа потонути. ²³ Прошле ноћи ми се указао анђео Бога коме припадам и коме служим, ²⁴ па ми је рекао: ’Павле, не бој се, јер мораш доћи пред цара у Рим. Бог ће ради тебе сачувати животе свих који плове с тобом.’ ²⁵ Зато се разведрите, јер верујем Богу да ће бити онако како ми је речено. ²⁶ Ипак, морамо да се насучемо на неко острво.“

²⁷ У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији^[a], негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. ²⁸ Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара^[b]. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. ²⁹ Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. ³⁰ Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. ³¹ Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ ³² Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне.

³³ Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. ³⁴ Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ ³⁵ Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. ³⁶ Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. ³⁷ На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море.