Revised Common Lectionary (Complementary)

ל Ламед

¹¹ А Михеја, син Гемарије и унук Сафанов, је чуо све Господње речи из свитка, ¹² па је сишао до царевог двора и до писареве одаје. И гле, тамо су седели сви главари: писар Елисама, Семајин син Делаја, Ахворов син Елнатан, Сафанов син Гемарије, Ананијин син Седекија и сви главари. ¹³ Михеја им је пренео све речи које је чуо док је Варух пред народом читао свитак. ¹⁴ На то су главари послали Варуху Јудија, Нетанијевог сина, Селемијиног унука и Кушијевог праунука. Поручили су му: „Узми у руке свитак који си читао пред народом и дођи.“ Ниријин син Варух је узео свитак у руке и отишао к њима. ¹⁵ Рекли су му: „Седи, молимо те, па прочитај и нама да чујемо.“

На то је Варух и њима прочитао свитак да чују. ¹⁶ И чим су чули све те речи са стрепњом су погледали један другог, а Варуху су рекли: „Јавићемо цару о свему овоме!“ ¹⁷ Питали су Варуха: „Реци нам, молимо те, како си забележио све ове речи из његових уста?“

¹⁸ Варух им је одговорио: „Он ми је устима објављивао све ове речи, а ја сам их мастилом писао на свитак.“

¹⁹ Поглавари су рекли Варуху: „Иди, па се сакријте и ти и Јеремија! Нека нико не зна где сте.“

²⁰ Затим су отишли цару у двориште, а свитак су оставили у одаји писара Елисама. Пренели су цару о свим овим догађајима. ²¹ Цар је послао Јудија да донесе свитак и он га је донео из одаје писара Елисама. Онда је Јудије читао свитак пред царем и пред свим главарима који су стајали крај цара. ²² Цар је седео у зимској кући. Био је девети месец и пред њим је горело огњиште. ²³ И кад би Јудије прочитао три или четири ступца, цар би их исекао писаревим перорезом. Бацао их је у ватру, у огњиште, све док сав свитак није изгорео у ватри огњишта. ²⁴ И нису се уплашили, нису раздерали своју одећу ни цар ни све његове слуге који су чули све ове речи. ²⁵ Иако су Елнатан, Делаја и Гемарије молили цара да не спаљује свитак, он их није послушао. ²⁶ Цар је заповедио Јерамеилу, царевом сину, Азриловом сину Сераји и Авдиловом сину Селемији да ухвате и писара Варуха и пророка Јеремију. Али Господ их је сакрио.

² Направите за нас места у својим срцима! Никоме нисмо нанели неправду, никога нисмо оштетили, никога нисмо закинули. ³ Не кажем ово да бих вас осудио. Већ сам, наиме, рекао да сте у нашим срцима, било да с вама умиремо или живимо. ⁴ Имам велико поверење у вас, силно се поносим вама. Испуњен сам утехом, преплављен сам радошћу и поред све наше невоље.

⁵ Јер кад смо дошли у Македонију, није нам било починка, него су нас одасвуд снашле невоље: споља сукоби, а изнутра страх. ⁶ Али Бог који теши понизне, утешио нас је Титовим доласком. ⁷ И не само његовим доласком, него и утехом коју је он примио због вас. Он нам је јавио колико чезнете за мном, колико сте ожалошћени, колико ме предано волите, тако да сам се још више обрадовао.

⁸ Но, иако сам вас ожалостио својом посланицом, не жалим. Па ако ми је и жао, видим да вас је она посланица ожалостила макар на кратко. ⁹ Сад се радујем, не зато што сте се ожалостили, него зато што ваша жалост води к покајању. Ваша жалост долази од Бога, те вам ми, стога, нисмо нанели штету. ¹⁰ Јер жалост која долази од Бога, рађа покајање које води к спасењу – покајање за којим се не жали – док светска жалост рађа жалост која води к смрти. ¹¹ И, ето, колики је род донела Божија жалост међу вама, колику горљивост да се оправдате, колико негодовање, колики страх, колику чежњу, колику ревност, колику спремност да се изврши правда. У свему сте се показали недужнима у овој ствари. ¹² Према томе, нисам вам писао нити због онога који је скривио, нити због онога коме се скривило, већ да се покаже ваша ревност за нас пред Богом.