Revised Common Lectionary (Complementary)

Потоп

7 ГОСПОД рече Ноју: »Уђи у лађу, ти и сва твоја породица, јер сам видео да си једино ти преда мном праведан у овом нараштају. ² Узми са собом седам парова – мужјака и женку – од сваке чисте животиње, један пар – мужјака и женку – од сваке нечисте животиње ³ и седам парова – мужјака и женку – од сваке птице, да им се потомство сачува на земљи. ⁴ Јер, за седам дана пустићу на земљу кишу да пада четрдесет дана и четрдесет ноћи и избрисаћу са лица земље свако живо створење које сам начинио.«

⁵ И Ноје учини све што му је ГОСПОД заповедио.

⁶ Ноје је имао шест стотина година када су воде потопа дошле на земљу. ⁷ И Ноје уђе у лађу са својим синовима, својом женом и женама својих синова, да се спасе од водâ потопа. ⁸ Од чистих и нечистих животиња, од птица и од свих створења која гмижу по тлу, ⁹ уђоше код Ноја у лађу две по две – мужјак и женка – као што му је Бог заповедио. ¹⁰ Седам дана после тога, воде потопа дођоше на земљу.

¹¹ Шестстоте године Нојевог живота, седамнаестога дана другога месеца, провалише сви извори великог бездана^[a] и отворише се небеске уставе. ¹² Киша је падала на земљу четрдесет дана и четрдесет ноћи.

¹³ Тог истог дана Ноје и његови синови Сим, Хам и Јафет, његова жена и жене његова три сина уђоше у лађу, ¹⁴ а с њима и све врсте дивљих животиња, све врсте стоке, све врсте створења која гмижу по тлу и све врсте крилатих створења и птица. ¹⁵ По двоје од свих живих створења уђоше код Ноја у лађу – ¹⁶ уђоше мужјак и женка од свих живих створења, као што му је Бог заповедио.

Тада ГОСПОД за њим затвори врата.

¹⁷ Потоп је четрдесет дана плавио земљу, а како су воде расле, тако понеше лађу и дигоше је високо изнад земље. ¹⁸ Воде су се дизале и расле високо над земљом, а лађа је плутала на површини воде. ¹⁹ Толико су се силно воде дигле над земљом да су прекриле све највише планине под небом – ²⁰ дигле су се петнаест лаката^[b] изнад потопљених планина. ²¹ Изгинуше сва жива створења: птице, стока, дивље животиње, сва створења која гмижу по тлу и сав људски род. ²² Изгину све на копну што у ноздрвама има дах живота. ²³ Тако је са лица земље избрисано свако живо створење: људи, животиње, створења која гмижу по тлу и птице. Остао је само Ноје и они који су с њим били у лађи.

²⁴ А воде су прекривале земљу стотину педесет дана.

Олуја

¹³ Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. ¹⁴ Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, ¹⁵ захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. ¹⁶ Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. ¹⁷ Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило.

¹⁸ Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, ¹⁹ а трећег дана избацише бродску опрему. ²⁰ Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. ²¹ А већ дуго се није ни јело.

Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. ²² Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. ²³ Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим ²⁴ и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ ²⁵ Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. ²⁶ Само, треба да се насучемо на једно острво.«

Бродолом

²⁷ Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији^[a], морнари наслутише да је копно близу, ²⁸ па бацише висак и измерише двадесет хвати^[b] дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати^[c]. ²⁹ Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване.

³⁰ Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, ³¹ Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.«

³² Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне.

³³ Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. ³⁴ Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.«

³⁵ И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. ³⁶ Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. ³⁷ А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.