Revised Common Lectionary (Complementary)

⁷ Јер, ради тебе трпим увреде
    и стид ми покрива лице.
⁸ Странац сам својој браћи,
    туђинац синовима моје мајке.
⁹ Изједа ме ревност за твој Дом
    и на мене падају увреде оних који те вређају.
¹⁰ Кад плачем и постим,
    вређају ме.

¹¹ Кад се у кострет обучем,
    узречица им постанем.
¹² Они што седе на капији,
    против мене говоре,
    а пијанци о мени певају ругалице.

»Распитајте се међу народима:
    који је икад тако нешто чуо?
Највећу грозоту учини
    Девица Израел.
¹⁴ Зар либански снег нестаје
    с горских падина?
Престају ли да теку студене воде
    што теку издалека?
¹⁵ А мој народ је мене заборавио.
    Пале кâд ништавним идолима,
    који их терају да посрћу на својим путевима
и древним стазама
    и да иду неизграђеним стазама и путевима.
¹⁶ Земља ће им бити опустошена,
    предмет непрестаног цоктања.
Ко год кроз њу прође,
    згражаваће се и одмахивати главом.
¹⁷ Распршићу их пред њиховим непријатељима
    као источним ветром.
Своја леђа ћу им показати,
    а не лице,
    у дан њихове несреће.«

»Шта је човек да га се сећаш,
    или син човечији да ти је до њега стало?
⁷ Учинио си га тек мало^[a] мањим од анђелâ,
    овенчао га славом и чашћу,
⁸     све си му под ноге потчинио.«^(A)