Old/New Testament
17 Мој дух је сатрвен,
дани су моји згасли
и рака ме чека.
2 Ето, подсмевачи су са мном,
не склапа се око моје због њихове свадљивости.
3 Молим те, Боже, ти са̂м јамац мој буди!
Јер ко је тај ко би ми се прихватио руке?
4 Ти си склонио мудрост од њихових срца
због чега их издигнути нећеш.
5 Ко због добити изда пријатеље,
деци ће му очи усахнути!
6 Он је мене учинио причом за народе,
ја сам лице за пљување.
7 Туга ми је очи замутила,
сваки је мој уд попут сенке.
8 Због тога се праведници зграну,
недужни се грозе над безбожним.
9 Али праведник ће истрајати на свом путу,
још више ће ојачати човек чистих руку.
10 Хајде, вратите се сви ви!
Дођите, молим вас,
али мудрог међу вама нећу наћи.
11 Прохујали су моји дани,
намере и жеље срца мога су разбијене.
12 Они праве дан од ноћи,
а мраку у лице кажу:
’Светло је близу!’
13 Ако бих за Светом мртвих чезнуо као за домом својим
и у тами постељу своју простро,
14 ако гробу викнем: ’Оче мој’,
а црву: ’Мајко моја’ или ’сестро моја’,
15 где је онда нада моја?!
Види ли ко наду моју?!
16 Силази ли она до врата Света мртвих?
Заједно ли ћемо у прах лећи?“
Вилдад
18 А Вилдад из Суша је одговорио овим речима:
2 „Када ћете да станете са причом?
Уразумите се, па да разговарамо.
3 Зашто би нас за стоку сматрали?
Зар смо глупи у вашим очима?
4 Ти што раздиреш у свом бесу душу своју!
Хоће ли због тебе земља да опусти,
хоће ли се са свог места померити стена?
5 Баш се гаси светло зликовца,
неће сијати жар његовог плама.
6 Згаснуће светло у његовом шатору,
а над њим ће догорети светиљка.
7 Јењава жилавост његових корака
и руше га намере његове.
8 Јер су му ноге упале у мрежу,
у њене се петље запетљао.
9 Замка га је за пету зграбила,
заплела га омча.
10 За њега је клопка на тлу сакривена,
на путу је замка за њега.
11 Ужаснут је од страхота свуд унаоколо,
сатиру га на кораку сваком.
12 Гладна га је невоља његова,
пропаст је спремљена да га саплете.
13 Она му растаче делове коже,
најцрња смрт му једе удове.
14 Одвлаче га из сигурности свог шатора,
и терају до цара страхоте[a].
15 Њему туђи пребиваће у његовом шатору,
сумпор ће му по имању разасути.
16 Корење његово струлиће одоздо,
а његове гране свенуће одозго.
17 Ишчезнуће са земље сећање на њега,
неће му се на улици име чути.
18 Отераће га са светла у таму,
протераће га са земље.
19 Остаће без рода,
без порода у народу своме,
без преживелога у свом завичају.
20 На његов дан згрануће се и они на западу,
а и оне на истоку подилазиће језа.
21 Заиста, такав је завичај злотвора,
такво је место онога што за Бога не зна!“
Јов
19 А Јов је одговорио овим речима:
2 „Докле ћете да кињите душу моју
и речима ме ломите?!
3 Па већ сте ме десет пута понизили!
Не стидите ли се што ми тако пакостите?
4 Све и да сам стварно погрешио,
моја грешка је само моја.
5 Ако бисте стварно да се нада мном уздижете
и да ме убеђујете у ругло моје,
6 знајте онда да ме је Бог ојадио,
својом ме је мрежом обмотао.
7 Ето, ја вичем: ’Насиље!’, а услишен нисам;
ја за помоћ запомажем, али правде нема.
8 Мој пут он је заградио, не могу да прођем;
стазе моје он је замрачио.
9 Част је моју свукао са мене,
скинуо ми круну с главе моје.
10 Са свих страна сваљује ме да нестанем,
изваљује као дрво наду моју.
11 Ужарио се гнев његов на мене,
па ме сматра душманином својим.
12 Сложно марширају његове чете,
ено, наспрам мене насип подижу;
око мог шатора логор дижу.
13 Далеко од мене он је одвео браћу моју,
а моји знанци су ми сада ко потпуни странци.
14 Мојих рођака више нема,
заборавили су ме познаници моји.
15 Гости мога дома и слушкиње моје гледају ме ко туђинца,
за њихове очи ја сам придошлица.
16 Слугу свога ја дозивам, ал’ ми се не јавља,
устима га својим преклињем за помоћ.
17 Жена ми се гади од задаха мога,
одуран сам и родбини својој.
18 Чак ме и дечаци презиру,
ругају ми се кад бих да устанем.
19 Гаде ме се сви пријатељи блиски,
они које сам волео, сад су против мене.
20 Кожа ми се слепила за кости,
зуби су ми поиспадали.
21 Смилујте ми се! Смилујте ми се,
о, пријатељи моји,
јер је рука Божија ударила на ме!
22 Па зашто ме попут Бога прогоните,
меса мога зар нисте сити?[b]
23 О, када би се речи моје записале!
О, када би се у књигу утиснуле;
24 гвозденим пером и оловом
заувек у камен урезале!
25 Али ја знам да Откупитељ мој живи,
да ће на крају он стати над прахом!
26 Нека и пукне ова моја кожа,
гледаћу Бога из тела свога;
27 њега ћу ја лично гледати,
очима својим, а не ко туђинац.
А нутрина моја у мени малакше.
28 А ви би требало да кажете: ’Зашто га прогонимо?’,
јер налазите да је у мени корен ове ствари.
29 Од мача страхујте,
јер гнев доноси одмазду мача,
да бисте знали –
суд постоји.“
Петар и Корнелије
10 У Кесарији је живео неки човек по имену Корнелије који је био капетан такозване Италијанске чете. 2 Био је побожан и богобојазан човек, а тако и цели његов дом. Давао је много милостиње народу и стално се молио Богу. 3 Он је у виђењу, око три сата поподне[a], јасно видео Божијег анђела који је дошао к њему и ословио га: „Корнелије!“
4 Корнелије се загледао у њега и сав уплашен упитао: „Шта је, господине?“ Анђео му одговори: „Твоје су молитве и милостиње узашле к Богу као жртва споменица. 5 А сад, пошаљи некога у Јопу да доведе Симона који се зове Петар. 6 Он је одсео код неког Симона кожара, чија кућа се налази покрај мора.“
7 Кад је анђео који му је говорио отишао, Корнелије је позвао двојицу својих слугу и једног побожног војника из његове пратње. 8 Након што им је све испричао, послао их је у Јопу.
Петрово виђење
9 Сутрадан, око подне, док су се путујући приближавали граду, Петар се попео на кров да се помоли. 10 Уто је огладнео, па је хтео да поједе нешто. Док су му припремали јело, пао је у занос. 11 Угледао је отворено небо и нешто као велико платно завезано на четири краја како се спушта на земљу. 12 У њему су биле све врсте четвороножних животиња, гмизаваца и птица. 13 Тада му рече неки глас: „Устани, Петре, закољи и једи!“
14 „Нипошто, Господе – одговори Петар – јер никада нисам окусио ништа опогањено или обредно нечисто.“
15 Глас му се по други пут обратио: „Не називај нечистим оно што је Бог прогласио чистим!“
16 Ово се поновило три пута, а онда се платно вратило на небо.
Корнелијеви људи код Петра
17 Док је Петар био у недоумици питајући се шта би могло да значи виђење које је имао, стигли су људи које је послао Корнелије. Пошто су се распитали за Симонову кућу, стали су пред врата, 18 па су позвали и упитали да ли је ту одсео Симон звани „Петар“.
19 Док је Петар још увек размишљао о виђењу, рече му Дух: „Ево, траже те три човека. 20 Устани, сиђи доле и пођи с њима без оклевања, јер сам их ја послао.“
21 Петар је сишао к људима и рекао им: „Ја сам онај кога тражите. Због чега сте дошли?“
22 Они су му одговорили: „Послао нас је капетан Корнелије, праведан и богобојазан човек, кога сав јудејски народ поштује. Њему је свети анђео наложио да те позове у његов дом, да чује шта имаш да кажеш.“ 23 Петар их је, затим, позвао унутра и угостио.
Петар у кући римског заповедника
Сутрадан се Петар спреми и крене са гласницима. Са њим је пошло и неколико браће из Јопе.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.