Old/New Testament
Давид освећује Гаваоњане
21 У Давидово време била је глад три године заредом. Давид је тражио лице Господње и Господ рече: „На Саулу и његовом дому лежи кривица за проливену крв, јер је погубио Гаваоњане.“
2 Цар је позвао Гаваоњане и говорио с њима. А Гаваоњани нису Израиљци, него преостали потомци Аморејаца, којима су се Израиљци обавезали заклетвом. У својој ревности за Израиљ и Јуду, Саул је настојао да их истреби. 3 Давид рече Гаваоњанима: „Шта могу да учиним за вас? Чиме да вас откупим да бисте благословили наследство Господње?“
4 Гаваоњани му одговорише: „Не тражимо ни сребро ни злато од Саула и његовог дома, нити тражимо да се ико погуби у Израиљу.“
Давид рече: „Што год кажете, ја ћу то учинити за вас.“
5 Они одговорише цару: „Од човека који нас је затирао и који је наумио да нас уништи, да се не одржимо нигде у Израиљу – 6 нека нам се преда седам од његових синова да их раскомадамо пред Господом у Гаваји Саула, изабраника Господњег.“
Цар рече: „Предаћу их.“
7 Ипак, цар је поштедео Мефивостеја, сина Сауловог сина Јонатана, због заклетве коју су Давид и Јонатан положили један другом пред Господом. 8 Цар узе Армонија и Мефивостеја, два сина Ресфе, ћерке Аје, које је родила Саулу, и пет синова Саулове ћерке Мераве[a], које је родила Адрилу, сину Варзелаја Меолаћанина, 9 и предаде их у руке Гаваоњана. Они су их раскомадали на гори пред Господом. Сва седморица су страдали заједно. Били су погубљени у првим данима жетве, на почетку жетве јечма.
10 Тада је Ресфа, ћерка Ајина, узела врећу од кострети и прострла је за себе на стени, од почетка жетве[b], све док киша с неба није пала на њих. Она није дала да птице небеске долазе на њих дању, ни звери пољске ноћу. 11 Кад су Давиду јавили шта је урадила Ајина ћерка Ресфа, Саулова иноча, 12 он је отишао и узео Саулове кости и кости његовог сина Јонатана од мештана Јавис-Галада, које су украли с главног трга у Вет-Сану; њих су Филистејци обесили тамо оног дана кад су убили Саула на Гелвуји. 13 Давид је однео оданде Саулове кости и кости његовог сина Јонатана, и здружио их с костима раскомаданих.
14 Затим је сахранио Саулове кости и кости његовог сина Јонатана у Венијаминовом подручју, у Сели, у гробу његовог оца Киса. Пошто су урадили све што је цар заповедио, Бог се смиловао земљи.
Давидови војни походи
15 А када је опет избио рат Филистејаца са Израиљем, Давид и његове слуге с њим, су отишли доле и ступили у бој с Филистејцима. Давид је био исцрпљен. 16 А Јесви-Венов, један од потомака Рафајевих, имао је копље тешко три стотине шекела[c] бронзе. Имао је и нови мач, и говорио је како ће убити Давида. 17 Али Давиду притече у помоћ Ависај, син Серујин, који навали на Филистејца и уби га. Тада су се Давидови људи заклели: „Нећеш више излазити с нама у бој, да се не угаси светиљка Израиљу.“
18 После тога је опет избио рат с Филистејцима у Гову. Тада је Сивехај Хусаћанин убио Сафа, који је био Рафајев потомак.
19 Затим је опет избио рат са Филистејцима у Гову. Тада је Елханан, син Јаре-Орегимова, из Витлејема, убио Голијата Гаћанина, коме је дршка копља била као ткалачко вратило.
20 Затим је опет избио рат у Гату. Ту је био неки човек дивовског раста, који је имао шест прстију на свакој руци, и шест прстију на свакој нози, укупно двадесет четири прста. И он је био Рафајев потомак. 21 Он је вређао Израиљ, али га је убио Јонатан, син Давидовог брата Шиме.
22 Та четворица су били потомци Рафаја из Гата, а погинули су од руке Давида и његових слугу.
Давидова победничка песма
22 Давид је испевао Господу речи ове песме онога дана када га је Господ избавио из руку свих његових непријатеља и из Саулове руке. 2 Рекао је:
Господе, стено моја,
тврђаво моја, избавитељу мој.
3 Мој Бог је мени стена,
где заклон налазим.
Штите мој, роже мог спасења,
заклоне мој, уточиште моје!
Од насиља ти ме избављаш.
4 Призваћу Господа славе предостојног,
и он ће ме спасти од мојих душмана.
5 Јер, смртни ме таласи окружише,
ужаснут сам разорним рекама.
6 Ужад су ме Света мртвих опколила,
смрт ме вреба са својим замкама.
7 У невољи завапих Господу,
и повиках ка Богу својему.
Из свог храма глас је мој чуо,
мој вапај стиже до његових ушију.
8 Тад се земља уздрма, затресе,
задрхташе темељи небески,
стресоше се због његовог гнева.
9 Дим се диже њему из ноздрва,
огањ пламти из његових уста,
жар угљени из њега избија.
10 Он небеса пресави и сиђе,
под ногама густа му је тама.
11 Херувима узјаха, полете,
и заплови на крилима ветра.
12 Од таме начини око себе шатор,
од облака тамних, од зборишта вода.
13 Од сјаја пред њим угаљ ужарени бљују.
14 Тада Господ загрме с небеса,
разлеже се глас Свевишњега.
15 Стреле одапе и душмане расу,
бљесну муњом, смете их и разби.
16 Кад је Господ почео да кара,
кад му дах из ноздрва плану,
долине се морске показаше,
открише се темељи света.
17 Руку пружи са висина, дохвати ме,
из вода ме моћних извуче,
18 од моћног ме избави душмана,
од оних јачих што ме мрзе.
19 Навалише на мене у дан моје муке,
али Господ ми је био ослонац.
20 Изведе ме на пространо место,
избави ме јер сам му по вољи.
21 Господ ми по правди мојој плати,
награди ми чистоћу руку мојих,
22 јер путеве Господње сачувах;
Богу своме ја нисам скривио.
23 Судови његови сви су ми пред очима,
од одредби његових одвратио се нисам.
24 Пред њим сам ја био беспрекоран,
сачувао сам себе од кривице,
25 по правди ме је мојој Господ наградио,
моја му је недужност пред очима.
26 Ти вернима исказујеш верност,
беспрекорнима узвраћаш поштењем.
27 С чистима ти поступаш чисто,
а с опакима поступаш лукаво.
28 Ти избављаш кротак народ,
а узносите гледаш да обориш.
29 Јер ти си ми светиљка, Господе,
Господ моју таму расветљује.
30 Јер са тобом ја разбијам чету,
с Богом мојим прескачем зидине.
31 Пут је Божији беспрекоран,
реч је Господња у ватри прекаљена;
штит је свима што у њему уточиште траже.
32 Јер ко је Бог осим Господа?
Ко је стена осим нашег Бога?
33 Он је Бог, тврђава моја јака;
он пут мој чини беспрекорним.
34 Даде ми ноге хитре ко у кошуте,
постави ме чврсто на висине.
35 Руке моје учи војевању,
да лук бронзани натежем мишицама.
36 Ти ми дајеш штит спасења свога,
твој одазив чини ме великим.
37 Шириш тло под кораком мојим,
да ми ноге не би посрнуле.
38 Душмане своје гоним и таманим,
не враћам се док их не докрајчим.
39 Затирем их, разбијам, и неће се дићи,
и падају под моје ноге.
40 Ти ме опремаш снагом за битку,
и обараш пода мном моје противнике.
41 Ти учини да душмани моји
реп свој подвију преда мном,
да мрзитеље своје искореним.
42 Погледаше, али им спаса нема ниоткуда;
Господу завапише, али он им не одговара.
43 Измрвих их као прах земаљски,
изгазих их као блато са улица.
44 Ти ме избави од сукоба с мојим народом,
сачувао си ме за главу пуцима.
Народ који нисам знао, тај ми народ служи.
45 Туђинци ми ласкају,
чим ме чују, они ме слушају.
46 Туђинци губе срчаност,
из својих тврђава излазе дрхћући.
47 Живео Господ! Благословена била стена моја!
Узвишен био Бог, стена мога спасења!
48 То је Бог што ме освећује,
он обара народе пода мном;
49 он ме решава мојих душмана.
Над мојим си ме мрзитељима узвисио,
избавио ме од човека насилног.
50 Зато ћу те хвалити, Господе, међу пуцима,
твоје ћу име песмом прослављати.
51 Велико спасење даје своме цару;
исказује милост помазанику своме, Давиду,
и његовом потомству довека.
24 Исус га је погледао, и рекао: „Како ли је тешко имућнима да уђу у Царство Божије! 25 Јер, лакше је камили да прође кроз иглене уши, него богаташу да уђе у Царство Божије.“
26 А они који су слушали, упиташе: „Па ко се онда може спасти?“
27 Исус одговори: „Што је немогуће људима, могуће је Богу.“
28 Петар рече: „Ево, ми смо оставили што смо имали и кренули за тобом.“
29 Исус одговори: „Заиста вам кажем, нема тога ко је оставио кућу, или жену, или браћу, или родитеље, или децу, ради Царства Божијег, 30 који неће примити много пута више у ово време, а у времену које долази примиће вечни живот.“
Исус поново наговештава своју смрт
31 Онда је повео Дванаесторицу и рекао им: „Ево, пењемо се према Јерусалиму. Тамо ће се испунити све што су пророци написали о Сину Човечијем. 32 Предаће га незнабошцима који ће му се ругати, вређати га и пљувати. 33 Пошто га ишибају, убиће га, али ће он трећег дана ускрснути.“
34 Али ученици нису разумели ништа од овога. Те речи су им биле непојмљиве, те нису знали о чему говори.
Исус враћа вид слепом просјаку
35 Кад је Исус дошао надомак Јерихона, неки слепац је седео крај пута и просио. 36 Чувши да много народа пролази туда, упита о чему се ради. 37 Рекли су му да то пролази Исус из Назарета.
38 Он тада повика: „Исусе, Сине Давидов, смилуј ми се!“
39 Они што су ишли напред корили су га и ућуткивали. Али он је још јаче викао: „Сине Давидов, смилуј ми се!“
40 Исус се заустави и заповеди да га доведу к њему. Кад је слепац дошао пред њега, Исус га упита: 41 „Шта хоћеш да ти учиним?“
Он одговори: „Господе, хоћу да прогледам.“
42 Тада Исус рече: „Прогледај! Твоја вера те је оздравила.“ 43 Он прогледа истог трена. Онда је пошао за Исусом славећи Бога. Видевши ово, сав је народ славио Бога.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.