Old/New Testament
Пророк Натан осуђује Давида
12 Господ је послао пророка Натана к Давиду. Кад је дошао к њему, рекао му је: „У једном граду су живела два човека. Један је био богат, а други сиромашан. 2 Богаташ је имао веома много ситне и крупне стоке. 3 Сиромах није имао ништа осим једног женског јагњета које је купио. Он га је одгојио и оно је расло заједно са њим и његовом децом. Јело је од његове хране, пило из његове чаше и спавало у његовом наручју; било му је као ћерка.
4 Једном је богаташу дошао путник. Њему је било жао да узме грло од своје ситне или крупне стоке да угости госта који му је дошао, па је узео сиромахово јагње и зготовио га за човека који му је дошао.“
5 Давид се страховито разгневио на тог човека. „Живога ми Господа – рече он Натану – човек који је то учинио заслужује смрт! 6 Има да плати четвороструко за јагње зато што је учинио овакву ствар, и није показао самилост.“
7 Натан рече Давиду: „Ти си тај човек! Зато говори Господ, Бог Израиљев: ’Ја сам те помазао за цара над Израиљем, и избавио сам те из Саулове руке. 8 Дао сам ти кућу твога господара и жене твога господара у твоје крило, и дао сам ти дом Израиљев и Јудин. А да ти је то било мало, ја бих ти дао и више. 9 Зашто си презрео реч Господњу и учинио што је зло у његовим очима? Посекао си мачем Урију Хетита а његову жену си узео себи за жену. Убио си га мачем Амонаца. 10 Због тога се мач никада неће одмаћи од твога дома, јер си ме презрео и јер си узео жену Урије Хетита да ти буде жена.’
11 Говори Господ: ’Ево, подижем на тебе невољу из твог дома, па ћу на твоје очи узети твоје жене и дати их твом ближњему, који ће спавати с твојим женама усред бела дана. 12 Ти си то учинио тајно, а ја ћу учинити ово пред свим Израиљем усред бела дана.’“
13 Давид рече Натану: „Згрешио сам Господу.“
Натан рече Давиду: „Господ ти је опростио грех: нећеш умрети. 14 Ипак, пошто си овим делом подстакао непријатеље Господње на презир, сигурно ће умрети син који ти се родио.“
15 Потом се Натан вратио својој кући. А Господ удари дете које је Уријина жена родила Давиду, и оно се тешко разболи. 16 Давид се молио Господу за дете; Давид је постио, па је ушао у кућу и преноћио на земљи. 17 Старешине његовог дома су стајале око њега настојећи да га подигну са земље, али он није хтео, нити је хтео да једе с њима.
18 Седмога дана је дете умрло. Давидове слуге су се бојале да му јаве да је дете мртво, јер су говорили: „Говорили смо му док је дете било живо, па нас није слушао; како да му кажемо да је дете умрло? Учиниће неко зло.“
19 Кад је приметио да слуге шапућу, Давид је схватио да је дете умрло. Давид упита своје слуге: „Да ли је дете умрло?“
Они одговорише: „Умрло је.“
20 Тада је Давид устао са земље, умио се и пресвукао у другу одећу. Затим је ушао у Дом Господњи и поклонио се. Онда је отишао у своју кућу и тражио да му изнесу храну, те је јео.
21 Његове слуге му рекоше: „Зашто ово радиш? Док је дете било живо, постио си и плакао, а сад кад је дете мртво, ти устајеш и једеш.“
22 Он одговори: „Док је дете још било живо, постио сам и плакао, мислећи: ’Ко зна? Можда ће се Господ смиловати, па ће дете остати у животу.’ 23 Али сада кад је мртво, зашто да постим? Зар могу да га вратим? Ја ћу отићи к њему, али оно се неће вратити мени.“
24 Давид је, затим, утешио своју жену Витсавеју. Он је отишао к њој и легао с њом, а она је родила сина коме је он дао име „Соломон“[a]. Господ га је волео, 25 па је то објавио преко пророка Натана, који му је, ради Господа, дао име „Једидија“[b].
Јоав заузима Раву
26 Јоав је напао Раву амонску и заузео царски град. 27 Затим је послао гласнике Давиду, рекавши: „Напао сам Раву и заузео градски водовод. 28 Стога, скупи сад народ, опколи град и заузми га; иначе ћу ја освојити град, па ће бити назван по мени.“
29 Скупивши сав народ, Давид је отишао у Раву, напао је и освојио. 30 Давид је с Молохове главе скинуо круну, која је била тешка таланат[c] злата, с драгим каменом, који је красио Давидову главу.[d] Из града је однео и врло велики плен. 31 Одвео је и народ који је живео у њему и поставио га да ради с тестерама, гвозденим пијуцима и гвозденим секирама, а друге је послао да раде у цигланама. Тако је урадио са свим амонским градовима. Потом се Давид са свим народом вратио у Јерусалим.
Амноново насиље над Тамаром
13 А ово се догодило после тога: Авесалом, Давидов син, је имао лепу сестру по имену Тамара. У њу се заљубио Давидов син Амнон.
2 Амнон је толико патио да се разболео због своје сестре Тамаре, јер је била девица. Амнону се чинило немогућим да јој учини било шта.
3 Али Амнон је имао пријатеља по имену Јонадав, који је био син Давидовог брата Шиме. Јонадав је био веома домишљат човек.
4 Он га упита: „Зашто тако венеш из дана у дан, царев сине? Зашто ми не кажеш?“
Амнон му рече: „Заљубио сам се у Тамару, сестру мога брата Авесалома.“
5 Јонадав му рече: „Лези у свој кревет и учини се болестан. Кад дође твој отац да те види, ти му реци: ’Дозволи да дође моја сестра Тамара и нахрани ме. Нека припреми јело пред мојим очима, да видим, па ћу јести из њене руке.’“
6 Амнон легне и учини се болестан. Кад је цар дошао да га види, Амнон рече цару: „Дозволи да дође моја сестра Тамара и направи пар колача пред мојим очима, па ћу јести из њене руке.“
7 Давид посла Тамару у двор и рече: „Иди, молим те, у кућу твога брата Амнона, и припреми му јело.“ 8 Тамара оде у кућу свога брата Амнона, који је лежао. Узела је тесто и умесила колаче пред његовим очима, па их је испекла. 9 Затим је узела тепсију и изнела је пред њега, али је он одбио да једе.
Тада Амнон рече: „Нека изађу сви који су код мене!“ Тако су изашли сви који су били код њега. 10 Амнон рече Тамари: „Донеси ми јело у собу, па ћу јести из твоје руке.“ Тамара узме колаче које је направила и донесе их своме брату Амнону у собу. 11 Кад му је принела да једе, он је зграби и рече јој: „Дођи, сестро моја, лези са мном.“
12 Али Тамара му рече: „Немој ме обешчастити, брате мој, јер се тако нешто не ради у Израиљу. Не чини такву срамоту! 13 Куда бих ја ишла са својом срамотом? А ти би био као један од безумника у Израиљу. Молим те, стога, говори с царем, јер он ме неће ускратити теби.“ 14 Међутим, он није хтео да је послуша, него је свладао и легао с њом.
15 Тада је Амнона обузела силна мржња према њој, тако да је мржња према њој била већа од љубави коју је имао за њу. Амнон јој рече: „Дижи се! Одлази!“
16 Она рече на то: „Не чини то, јер ће то што ме тераш бити веће зло од онога које си ми учинио.“
Али он није хтео да је послуша, 17 него је позвао момка који га је послуживао и рекао му: „Отерај ову од мене! Избаци је и закључај врата за њом!“ 18 А она је имала на себи дугачку хаљину с рукавима, какве су носиле цареве ћерке док су биле девојке. 19 Тада је Тамара посула главу пепелом, и раздерала дугу хаљину коју је носила; ставила је руку на главу и отишла кукајући путем наглас.
20 Њен брат Авесалом је упита: „Да није Амнон, твој брат, био с тобом? Сад, сестро моја, ћути; брат ти је; не узимај то к срцу.“ И тако је Тамара остала осамљена у дому свога брата Авесалома.
21 Кад је цар Давид чуо о свему овоме, веома се разгневио. 22 Авесалом није рекао Амнону ни реч, ни добру ни лошу. Наиме, Авесалом је мрзео Амнона зато што је обешчастио његову сестру Тамару.
Авесалом освећује Тамару
23 Две године касније Авесалом је стригао овце у Вал-Асору код Јефрема, па је позвао све цареве синове. 24 Авесалом дође к цару и рече: „Ево, сад се стрижу овце твоме слузи; нека цар и његове слуге изволе да дођу са слугом твојим.“
25 Цар одговори Авесалому: „Не, сине мој, немој да идемо сви, да ти не будемо на терет.“ Авесалом га је упорно молио, али он није хтео. Ипак, благословио га је.
26 Тада Авесалом рече: „Ако ти нећеш, нека мој брат Амнон пође са нама.“
Цар му рече: „Зашто да иде с тобом?“ 27 Но, пошто га је Авесалом упорно молио, послао је Амнона и све цареве синове.
28 Тада Авесалом нареди својим момцима: „Пазите! Кад се Амнон развесели од вина, а ја вам кажем: ’Ударите Амнона!’, тада га убијте. Не бојте се! Нисам ли вам ја то заповедио? Будите храбри и јуначни!“
29 Авесаломови момци учинише Амнону како им је Авесалом наредио. А сви цареви синови устадоше, узјахаше сваки своју мазгу и побегоше.
30 Док су они били на путу, дошла је вест до цара: „Авесалом је побио све цареве синове, те ни један није преживео.“ 31 Тада је цар раздерао своју одећу и легао на земљу, и све његове слуге су стајале раздеране одеће.
32 Али Јонадав, син Шиме, Давидовог брата, рече: „Нека мој господар не мисли да су побијени сви младићи – цареви синови; мртав је само Амнон. Наиме, Авесалом се зарекао да ће то учинити оног дана кад је Амнон обешчастио његову сестру Тамару. 33 Зато нека се мој господар, цар, не узнемирава, мислећи да су сви цареви синови мртви; само је Амнон мртав.“
34 Међутим, Авесалом је побегао.
А кад је момак који је осматрао погледао, видео је велико мноштво како иде путем иза њега, падином планине.
35 Јонадав рече цару: „Ево, долазе цареви синови; испало је онако како је твој слуга рекао.“
36 Тек што је он довршио, дошли су цареви синови и гласно заплакали. Горко су плакали и цар и његове слуге.
37 А Авесалом је побегао Талмаји, сину Амијуда, цара гесурског. Давид је, пак, сваки дан жалио за својим сином.
38 Пошто је Авесалом побегао у Гесур, остао је тамо три године. 39 Кад се утешио због Амнонове смрти, цар је чезнуо за Авесаломом.
Прича о сналажљивом управитељу
16 Исус рече својим ученицима: „Неки богат човек имао управитеља кога су оптужили да му расипа имање. 2 Зато га је позвао и рекао му: ’Шта то чујем о теби? Поднеси извештај о свом управљању, јер не можеш више да будеш мој управитељ.’
3 Управитељ рече у себи: ’Мој господар узима од мене управу. Шта да радим? За копање немам снаге, а стидим се да просим. 4 Знам шта ћу да урадим, да би ме, кад изгубим службу, људи примили у своје куће.’
5 Онда је позвао к себи дужнике свога господара, једног по једног. Питао је првог: ’Колико дугујеш моме господару?’
6 Он одговори: ’Стотину бачвица уља.’ Онда му рече:
’Узми своју признаницу и брзо напиши педесет.’
7 Онда упита другог: ’А колико ти дугујеш?’
Дужник рече: ’Стотину џакова пшенице.’
Он му рече: ’Узми своју признаницу и напиши осамдесет.’
8 Господар похвали непоштеног управитеља што је био сналажљив. Јер се људи овога света боље сналазе са својим родом, него народ светлости са својим. 9 Ја вам кажем: земаљско богатство је неправедно; али ви га употребите да стекнете себи пријатеље. Када оно нестане, бићете примљени у вечне станове.
10 Ко је веран у најмањем, биће веран и у највећем, а ко је непоштен у најмањем, биће непоштен и у великом. 11 Дакле, ако нисте били поуздани у земаљском богатству које је неправедно, ко ће вам поверити право богатство? 12 И ако се нисте показали поузданима у оном што није ваше, како ће вам Бог дати оно што је ваше? 13 Ниједан слуга не може служити два господара. Јер, или ће једнога мрзети, а другога волети; или ће једноме бити привржен, а другога презирати. Не можете служити Богу и богатству!“
14 Кад су фарисеји чули све ово, подсмевали су му се, јер су волели новац. 15 Исус им рече: „Ви се пред људима правите да сте праведни, али Бог познаје ваша срца. Јер што се међу људима сматра за изузетно, то је Богу гадно.
Мојсијев Закон и Царство Божије
16 Закон и Пророци су се навештавали до доласка Јована Крститеља. Од тада се проповеда Радосна вест о Царству Божијем и свако наваљује да уђе у њега. 17 Али је лакше да небо и земља ишчезну, него да се и једна цртица у Закону испусти.
18 Свако ко се разведе од своје жене и ожени се другом, чини прељубу. Исто тако и онај који се ожени разведеном чини прељубу.
Прича о богаташу и сиромашном Лазару
19 Био једном неки богаташ. Облачио се у одећу од скерлета и финог лана, и раскошно се гостио сваки дан. 20 Пред његовим вратима је лежао један сиромах који се звао Лазар, сав у чиревима, 21 жељан да се наједе мрвица које су падале са богаташевог стола. Пси су долазили и лизали његове ране.
22 Када је сиромах умро, анђели га однеше к Авра̂му. И богаташ је умро и био сахрањен. 23 Док се мучио у Свету мртвих, подигао је поглед и издалека видео Авра̂ма и Лазара са њим. 24 Онда повика: ’Оче Авра̂ме, смилуј ми се и пошаљи Лазара да умочи само врх свога прста у воду и расхлади ми језик, јер се веома мучим у овој ватри!’
25 Авра̂м му одговори: ’Синко, сети се да си током свога животног века примао добре ствари, док је Лазар примао лоше. Сада се он овде теши, а ти се мучиш. 26 Осим тога, између нас и вас постављена је велика провалија, тако да они који би хтели одавде к вама не могу да пређу, нити ико оданде може да пређе к нама.’
27 Богаташ настави: ’Онда те молим, оче, да пошаљеш Лазара у дом мога оца, 28 где имам петоро браће. Нека иде и упозори их да не би дошли на ово место мучења.’
29 Авра̂м рече: ’Они имају Мојсија и Пророке, па нека их слушају!’
30 Али богаташ рече: ’Не, оче Авра̂ме, они ће се покајати ако неко дође из мртвих.’
31 Авра̂м му рече: ’Ако не слушају Мојсија и Пророке, неће их убедити ни ако неко устане из мртвих.’“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.