Old/New Testament
Хоровођи. Псалам Давидов.
1 Стрпљиво сам ГОСПОДА чекао,
и он ми се окрену
и чу мој вапај.
2 Извуче ме из јаме пропасти,
из муља и блата.
Ноге ми постави на хридину,
кораке ми учврсти.
3 У уста ми стави нову песму,
хвалоспев Богу нашем.
Многи ће то видети и уплашити се
и у ГОСПОДА се уздати.
4 Благо човеку коме је ГОСПОД узданица,
који се не окреће охолима,
онима који за лажима иду.
5 Многа си чудесна дела учинио, ГОСПОДЕ, Боже мој.
Чудесни су твоји науми – нема ти равна.
Да их објављујем и говорим о њима,
толико их је да се не могу пребројати.
6 Нису ти биле миле жртве и приноси,
него си ми уши отворио.
Паљенице и жртве за очишћење
ниси тражио.
7 Тада рекох:
»Ево долазим – о мени пише у књизи
8 – милина ми је да вршим твоју вољу, Боже мој.
Закон твој дубоко ми је у срцу.«
9 Радосну вест о праведности
објавих на великом скупу
– нисам своја уста затворио,
и ти то знаш, ГОСПОДЕ;
10 нисам твоју праведност дубоко у срцу сакрио.
Говорио сам о твојој верности и спасењу,
нисам твоју љубав и истину прикрио
од великог скупа.
11 Не ускрати ми своју самилост, ГОСПОДЕ,
нека ме твоја љубав и истина стално штите.
12 Јер, сколише ме зла небројена,
моји греси ме стигоше,
па више не видим.
Више их је него власи на глави
и срце ме издаје.
13 Молим те, ГОСПОДЕ, избави ме!
ГОСПОДЕ, у помоћ ми похитај!
14 Нека постиђени и осрамоћени буду
сви који би да ми узму живот.
Нека осрамоћени узмакну
сви који ми желе зло.
15 Нека се згрозе над својом срамотом
сви који ми говоре: »Да, да.«
16 А који тебе траже
нека се у теби радују и веселе.
Нека они који твоје спасење воле
стално говоре:
»Велик је ГОСПОД!«
17 Сиромах сам и убог,
али Господ мисли на мене.
Ти си Помагач мој и Избавитељ, Боже
– не оклевај.
Хоровођи. Псалам Давидов.
1 Благо оном ко мари за сиромаха.
ГОСПОД ће га избавити у време зла,
2 ГОСПОД ће га чувати и сачувати га живог;
благословиће га на земљи
и неће га предати на вољу непријатељима;
3 ГОСПОД ће га крепити на постељи болесничкој
и вратити му здравље.
4 Рекох: »Смилуј ми се, ГОСПОДЕ,
исцели ме,
јер против тебе сам згрешио.«
5 Непријатељи моји рђаво о мени говоре:
»Када ће овај да умре
и име да му нестане?«
6 Кад год неки од њих дође да ме види,
испразности говори,
а у срцу зле гласине скупља,
па изађе и исприча их.
7 Сви који ме мрзе
сложно се против мене дошаптавају,
зло ми смишљају и говоре:
8 »То га нека гадна болештина држи;
сад кад је легао, више неће устати.«
9 Чак и мој најбољи пријатељ,
коме сам веровао, који је мој хлеб јео,
своју пету на мене диже.
10 Али ти ми се смилуј, ГОСПОДЕ,
подигни ме, да им истом мером вратим.
11 По овом знам да сам ти омилио:
мој непријатељ нада мном не ликује.
12 Ти ме због моје честитости подржаваш
и пред своје лице стављаш довека.
13 Благословен ГОСПОД, Бог Израелов,
од вечности до вечности!
Амин! Амин!
Књига друга
(Псалми 42-72)
Хоровођи. Маскил потомака Корејевих.
1 Као што јелен жуди за водама потока,
тако душа моја жуди за тобом, Боже.
2 Жедна ми је душа Бога, Бога живога.
Када ћу опет ићи да се пред њим покажем?
3 Сузе су ми храна дању и ноћу
док ме поваздан питају:
»Где ти је твој Бог?«
4 Душа ме боли кад се сетим
како сам с мноштвом народа ишао,
водећи их до Дома Божијег,
уз клицање и захваљивање
силног света који празнује.
5 Зашто си потиштена, душо моја?
Зашто си тако узнемирена у мени?
У Бога се уздај,
јер опет ћу му захваљивати,
Спаситељу мом 6 и мом Богу.
Душа је у мени потиштена.
Зато ћу те се сећати
на овом брдашцу[a] крај горе Хермон,
у земљи где река Јордан почиње,
7 где дубина дубину дозива
хучањем твојих водопада.
Сви твоји валови и таласи
преко мене пређоше.
8 Дању ми ГОСПОД своју љубав шаље,
а ноћу је његова песма са мном,
молитва Богу мог живота.
9 Питам Бога, Хридину моју:
»Зашто си ме заборавио?
Зашто унаоколо ходам у жалости,
од непријатеља угњетен?«
10 Кости ми пуцају од увреда душмана,
који ме поваздан питају: »Где ти је твој Бог?«
11 Зашто си потиштена, душо моја?
Зашто си тако узнемирена у мени?
У Бога се уздај,
јер опет ћу му захваљивати,
Спаситељу мом и мом Богу.
Павле плови у Рим
27 Када је одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предадоше капетану Царске чете који се звао Јулије. 2 Укрцасмо се на једну адрамитску лађу која је ишла до местâ у азијском приморју и отпловисмо. А с нама је био и Аристарх, Македонац из Солуна. 3 Сутрадан пристадосмо у Сидону, а Јулије, који је човечно поступао с Павлом, допусти му да оде до својих пријатеља, да се ови побрину за његове потребе.
4 Када смо се одвезли оданде, запловисмо у заветрини Кипра, јер смо имали противан ветар. 5 Препловисмо море дуж обала Киликије и Памфилије и стигосмо у Миру Ликијску. 6 Тамо капетан нађе једну александријску лађу која је ишла за Италију, па нас укрца на њу.
7 Неколико дана смо пловили споро и једва се примакосмо Книду. Пошто нам ветар није допуштао да пристанемо, код Салмоне уђосмо у заветрину Крита, 8 па, пловећи дуж њега, на једвите јаде стигосмо до места званог Добра Пристаништа, близу којег је био град Ласеја.
9 Много времена је било изгубљено и пловидба је већ постала погибељна, јер је и Пост био прошао, па Павле поче да их опомиње.
10 »Људи«, рече им, »видим да ће наше путовање бити веома тегобно и да ће донети велику штету не само терету и лађи већ и нашим животима.«
11 Али капетан је више веровао кормилару и власнику лађе него Павловим речима. 12 Пошто лука није била погодна за зимовање, већина одлучи да се отплови оданде и да се, буде ли могуће, стигне до Феникса, критске луке која гледа на југозапад и северозапад.
Олуја
13 Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. 14 Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, 15 захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. 16 Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. 17 Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило.
18 Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, 19 а трећег дана избацише бродску опрему. 20 Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. 21 А већ дуго се није ни јело.
Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. 22 Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. 23 Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим 24 и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ 25 Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. 26 Само, треба да се насучемо на једно острво.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International