Old/New Testament
41 »Нико није срчан толико да га раздражи.
Па ко онда мени да се супротстави?
2 Ко је то икад мени дошао,
па сам му платио да се нагодимо?
Све под небом мени припада.
3 Нећу ћутати о његовим удовима,
о силној снази и лепоти стаса.
4 Ко може горњу одећу да му свуче?
Ко ће двоструки оклоп да му пробије?
5 Ко сме врата губице његове да отвори,
окружена зубима застрашујућим?
6 На леђима му низови штитова,
једних уз друге чврсто приљубљених;
7 тако су близу један другом
да ни ваздух између њих не пролази.
8 Чврсто су један с другим спојени,
један уз другог приања и не могу се раздвојити.
9 Када кине, светлост из њега севне;
очи су му као зраци зоре.
10 Из уста му буктиње пламте,
огњене варнице из њих фрцају.
11 Из ноздрва му дим куља
као из лонца на ватри трском наложеној.
12 Његов дах угљевље запали
и пламен му из уста сукља.
13 Силна снага лежи му у врату,
а пред њим страх иде.
14 Набори на месу чврсто су му спојени,
сливени и непомерљиви.
15 Груди су му тврде као стена,
тврде као доњи жрвањ.
16 Кад се дигне, богови се престраве,
сметени од његових удараца разорних.
17 Мач га дохвати, али се одбије,
а тако и копље, стрела и сулица.
18 Њему је гвожђе као слама,
бронза као труло дрво.
19 Стреле га не терају у бекство,
као стрњика му је камење из праћке.
20 Он тољаге сматра стрњиком,
смеје се фијукању копља.
21 Одоздо му црепови назубљени,
који у блату траг као од млатила остављају.
22 Под њим дубине ускључају као лонац
и море се запени као помаст у котлу.
23 За собом светлуцаву бразду оставља
– човек би помислио да је океан[a] оседео.
24 Ништа на земљи није му равно,
створењу неустрашивом.
25 Он свисока гледа на све надмене;
он је цар над свим охолима.«
Јов одговара ГОСПОДУ
42 Тада Јов одговори ГОСПОДУ:
2 »Знам да све можеш
и да ниједан твој наум не може да се осујети.
3 Питао си: ‚Ко је овај што незналичким речима замрачује мој савет?‘
Говорио сам о стварима које нисам разумео,
о стварима сувише чудесним за мене, које нисам схватао.
4 Рекао си: ‚Слушај сада, и ја ћу говорити;
питаћу те, а ти ми одговори.‘
5 Моје уши су слушале о теби,
а сада су те и моје очи виделе.
6 Зато самог себе презирем
и у праху и пепелу се кајем.«
Закључак
7 Након што је ГОСПОД све ово рекао Јову, рече Елифазу Теманцу: »Гневан сам на тебе и на твоја два пријатеља, јер нисте о мени говорили право као мој слуга Јов. 8 Зато сада узмите седам јунаца и седам овнова, па идите моме слузи Јову и принесите за себе жртву паљеницу. Мој слуга Јов молиће се за вас, и ја ћу му услишити молитву, па нећу с вама поступити како ваше безумље заслужује зато што нисте о мени говорили право као мој слуга Јов.«
9 Тада Елифаз Теманац, Билдад Шуаховац и Цофар Наамац одоше и учинише како им је ГОСПОД рекао, и ГОСПОД услиши Јовову молитву.
10 Након што се Јов молио за своје пријатеље, ГОСПОД му поврати пређашње благостање и још му удвостручи оно што је имао раније. 11 Сва његова браћа и сестре и сви његови пређашњи познаници дођоше, па су јели с њим у његовој кући. Жалили су с њим и тешили га због свих невоља које је ГОСПОД послао на њега, и свако од њих му даде по сребрњак и по златан прстен. 12 ГОСПОД благослови други део Јововог живота више него први. Имао је четрнаест хиљада грла ситне стоке, шест хиљада камила, хиљаду јармова волова и хиљаду магарица. 13 А имао је и седам синова и три кћери. 14 Првој кћери даде име Јемима, другој Кеција и трећој Керен-Хапух. 15 И нигде у целој земљи нису се могле наћи жене тако лепе као Јовове кћери, којима отац даде наследство с браћом.
16 После тога Јов поживе још сто четрдесет година и виде своју децу и децу своје деце до четвртог колена. 17 И Јов умре у дубокој старости.
22 Тада народ навали на Павла и Силу, а претори здераше одећу с њих и наредише да их ишибају. 23 Када су им задали много удараца, бацише их у тамницу и наредише тамничару да их добро чува. 24 Пошто је добио такво наређење, он их баци у унутрашњу тамницу, а ноге им стави у кладе.
25 Око поноћи, Павле и Сила су се молили и певали хвалоспеве Богу, а затвореници су их слушали. 26 Одједном настаде толико силан земљотрес да су се и затворски темељи пољуљали. Одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови. 27 Тамничар се пробуди, па, кад је видео да су врата тамнице отворена, потеже мач да се убије, мислећи да су затвореници побегли.
28 Али Павле га из свега гласа позва, рекавши: »Не чини себи зла! Сви смо овде!«
29 Тада тамничар затражи светлост, па улете унутра и, дрхтећи од страха, баци се ничице пред Павла и Силу.
30 Онда их изведе напоље и рече: »Господо, шта треба да учиним да се спасем?«
31 А они му одговорише: »Веруј у Господа Исуса, и спашћеш се и ти и твоји укућани.«
32 И објавише Господњу реч њему и свима у његовој кући. 33 Он их, у тај исти ноћни сат, узе и опра им ране, а одмах потом крсти се он и сви његови. 34 Онда их уведе у кућу и изнесе им да једу, радујући се са свом својом породицом што је поверовао у Бога.
35 Када је свануло, претори послаше тамничару ликторе с наредбом: »Ослободи оне људе.«
36 Тамничар о томе обавести Павла, рекавши: »Претори су поручили да вас ослободим. Зато сада изађите и идите у миру.«
37 Али Павле им рече: »Истукли су нас јавно, без пресуде, иако смо римски грађани, и бацили нас у тамницу, а сад хоће да нас тајно избаце! Не! Него, нека они сами дођу и изведу нас.«
38 Ликтори пренеше ове речи преторима, који се, када су чули да су Павле и Сила римски грађани, уплашише, 39 па дођоше, извинише се и изведоше их, молећи их да оду из града. 40 По изласку из тамнице, Павле и Сила одоше к Лидији, видеше се с браћом, охрабрише их, па одоше оданде.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International