Old/New Testament

Пророк Натан прекорева Давида

12 ГОСПОД посла Натана Давиду.

Када је Натан дошао, рече му: »Живела два човека у једном граду – један богат, а други сиромашан. ² Богаташ је имао много ситне и крупне стоке, ³ а сиромах није имао ништа осим једне једине овчице коју је купио. Гајио ју је, и она је расла уз њега и његову децу. Јела је што и он, пила из његове чаше и спавала му на крилу. Била му је попут кћери.

⁴ »Једном оном богатоме дође неки путник-намерник, али њему би жао да узме једну животињу од своје ситне или крупне стоке да му спреми јело, него узе сиромахову овчицу и спреми од ње јело своме госту.«

⁵ Давид се силно разгневи на богаташа, па рече Натану: »Тако ми ГОСПОДА живога, човек који је то учинио заслужује да умре! ⁶ И још треба да плати четвороструку вредност оне овчице, јер је то учинио без икакве самилости!«

⁷ »Ти си тај човек«, рече му Натан. »Овако каже ГОСПОД, Бог Израелов: ‚Сâм ја помазао сам те за цара над Израелом и сâм ја избавио сам те из Саулових руку. ⁸ Дао сам ти кућу и жене твога господара. Дао сам ти народ Израела и Јуде. И да је то било мало, био бих ти дао још. ⁹ Зашто си презрео реч ГОСПОДЊУ учинивши оно што је зло у његовим очима? Убио си Урију Хетита мачем Амонаца, а његову жену узео си себи. ¹⁰ Зато се мач никада неће окренути од твоје породице, јер си ме презрео и себи узео жену Урије Хетита.‘

¹¹ »Овако каже ГОСПОД: ‚Учинићу да ти један од твојих укућана донесе несрећу. На твоје очи ћу ти узети жене и дати их некоме ко ти је близак, и он ће с њима полно општити усред бела дана. ¹² Да, ти си оно учинио тајно, а ја ћу ово учинити усред бела дана, пред целим Израелом.‘«

¹³ На то Давид рече Натану: »Згрешио сам против ГОСПОДА.«

А Натан му одговори: »ГОСПОД ти је опростио. Нећеш умрети. ¹⁴ Али зато што си својим чином показао крајњи презир према ГОСПОДУ, умреће син који ти се родио.«

Смрт Давидовог сина

¹⁵ Када је Натан отишао кући, ГОСПОД учини да се разболи дете које је Уријина жена родила Давиду. ¹⁶ Давид се молио Богу за дете и постио, а увече улазио у кућу и проводио ноћ лежећи на голој земљи. ¹⁷ Његови дворани су долазили да га подигну са земље, али он је одбијао, а није хтео ни да једе с њима.

¹⁸ Седмога дана, дете умре.

Давидови службеници су се плашили да му кажу да је дете умрло, јер су мислили: »И док је дете било живо, говорили смо му, али он није хтео да нас слуша. Како да му кажемо да је дете умрло? Могао би себи учинити неко зло.«

¹⁹ Давид примети да његови службеници нешто шапућу међу собом и схвати да је дете умрло.

»Је ли дете умрло?« упита их он.

»Јесте«, одговорише они, »умрло је.«

²⁰ Тада Давид устаде са земље. Када се опрао, намазао помашћу и пресвукао, оде и поклони се у Дому ГОСПОДЊЕМ. Онда уђе у своју палату, где затражи да му донесу хране, па је јео.

²¹ Његови службеници га упиташе: »Шта то радиш? Док је дете било живо, постио си и плакао, а сад кад је умрло, ти си устао и једеш!«

²² А он одговори: »Да, док је дете још било живо, постио сам и плакао. Мислио сам: ‚Ко зна? Можда ће ми се ГОСПОД смиловати и пустити дете да живи.‘ ²³ Али зашто да постим сад кад је умрло? Могу ли да га вратим? Ја ћу отићи њему, али оно се мени неће вратити.«

Соломоново рођење

²⁴ Потом Давид утеши своју жену Витсавеју. Опет је спавао с њом, и она роди сина, коме Давид даде име Соломон.

ГОСПОД заволе дечака ²⁵ и зато поручи преко пророка Натана да му се дâ име Једидјах^[a].

Давид заузима Рабу

(1. Лет 20,1-3)

²⁶ Јоав нападе амонски град Рабу и заузе царску тврђаву, ²⁷ па посла гласнике Давиду с поруком: »Напао сам Рабу и заузео градски водовод. ²⁸ Сада ти окупи остатак војске, па опседни град и освоји га, јер ћу га иначе ја освојити, и биће назван по мени.«

²⁹ Тако Давид окупи сву војску, оде до Рабе, нападе је и освоји. ³⁰ Он узе круну с главе њиховог цара – тешку један талант^[b] злата и са драгим каменом на себи – коју му ставише на главу. Из града узе велик плен ³¹ и изведе из њега народ, коме одреди да ради тестерама, гвозденим пијуцима и секирама и да прави цигле. Тако учини у свим амонским градовима. Потом се са свом војском врати у Јерусалим.

Тамара и Амнон

13 После неког времена, Давидов син Амнон заљуби се у Тамару, лепу сестру Давидовог сина Авесалома. ² Толико је патио због своје полусестре да се готово разболео. Јер, она је била девица и њему се чинило немогућим да било шта учини с њом.

³ Амнон је имао пријатеља који се звао Јонадав. Он је био син Давидовог брата Шиме и био је веома лукав човек.

⁴ Он упита Амнона: »Зашто ти, царев син, сваког јутра изгледаш тако измучено? Зар нећеш да ми кажеш?«

И Амнон му рече: »Заљубљен сам у Тамару, сестру мога брата Авесалома.«

⁵ »Лези у постељу и претварај се да си болестан«, рече му Јонадав. »А кад твој отац дође да те види, ти му реци: ‚Допусти да дође моја сестра Тамара и дâ ми да једем. Нека преда мном спреми јело, овде где могу да је видим, па да једем из њене руке.‘«

⁶ Тако Амнон леже у постељу претварајући се да је болестан.

Када је цар дошао да га види, Амнон му рече: »Допусти да дође моја сестра Тамара и преда мном умеси неки колач, па да једем из њене руке.«

⁷ Давид поручи Тамари у палату: »Иди у кућу свога брата Амнона и спреми му нешто за јело.«

⁸ Тако Тамара оде у кућу свога брата Амнона, који је лежао. Она узе мало теста, замеси пред њим колаче, па их испече. ⁹ Потом узе тепсију и изнесе колаче пред њега, али он одби да једе.

»Нареди да сви изађу одавде«, рече Амнон.

И сви изађоше.

¹⁰ Тада Амнон рече Тамари: »Донеси ми јело у спаваћу собу, да ти једем из руке.«

Тамара узе колаче које је испекла и донесе их Амнону у спаваћу собу.

¹¹ Али када му их је пружила да једе, он је зграби и рече: »Дођи и спавај са мном, сестро.«

¹² »Немој, брате!« рече му она. »Немој да ме напаствујеш. Тако нешто не сме да се чини у Израелу! Не чини такво безумље. ¹³ Шта би било са мном? Где бих могла да сперем своју срамоту? А и ти би био као један од безумника у Израелу. Него, разговарај с царем – он ми неће бранити да се удам за тебе.«

¹⁴ Али он је не послуша, него је силова, пошто је био јачи од ње. ¹⁵ Одмах потом Амнон је силно замрзе. Његова мржња према њој била је већа од љубави коју је пре тога према њој осећао.

Амнон јој рече: »Устани и одлази!«

¹⁶ »Не!« рече му она. »Ако ме отераш, то би било још веће зло од онога које си ми већ учинио.«

Али он је не послуша, ¹⁷ него позва свог личног служитеља и рече: »Избаци ову жену одавде и закључај врата за њом.«

¹⁸ И служитељ је избаци и за њом закључа врата. Она је на себи имала дугу хаљину с рукавима какву су у то време носиле цареве кћери које су још биле девице. ¹⁹ Тамара се посу пепелом по глави и раздре ону дугу хаљину коју је носила. Онда стави руку на главу и оде ридајући.

²⁰ Њен брат Авесалом јој рече: »Је ли то онај твој брат Амнон био с тобом? Ћути сада, сестро, он ти је брат. Не узимај то к срцу.«

Тако Тамара остаде да живи у кући свога брата Авесалома, утучена и сама.

²¹ Када је цар Давид чуо све што се догодило, силно се наљути. ²² А Авесалом више није говорио с Амноном, јер га је мрзео што је напаствовао његову сестру Тамару.

Авесалом убија Амнона

²³ Две године касније, када је стригао овце у Ваал-Хацору, близу границе Ефрема, Авесалом позва све цареве синове да дођу онамо.

²⁴ Он оде цару и рече: »Ено моји стригачи су почели да раде. Хоће ли цар и његови службеници да иду онамо са мном, твојим слугом?«

²⁵ »Не, сине«, одговори цар. »Не треба сви да идемо. Само бисмо ти били на терет.«

И, иако га је Авесалом наговарао, он не хтеде да иде, него га благослови.

²⁶ Тада Авесалом рече: »Ако ти нећеш, онда те молим да пустиш мога брата Амнона да иде с нама.«

А цар га упита: »Зашто да он иде с тобом?«

²⁷ Али, пошто је Авесалом наваљивао, он пусти и Амнона и све друге цареве синове да иду с њим.

²⁸ Авесалом заповеди својим слугама: »Слушајте: Кад се Амнон орасположи од вина и ја вам кажем: ‚Нападните Амнона‘, ви га убијте. Не бојте се. Ја сам тај који вам то наређује. Будите јаки и храбри.«

²⁹ Тако Авесаломове слуге урадише с Амноном како им је он заповедио. На то сви цареви синови устадоше, узјахаше своје мазге и побегоше.

³⁰ Док су они још били на путу кући, Давида известише: »Авесалом је побио све цареве синове – ниједан није остао жив.«

³¹ Цар устаде, раздре своју одећу и леже на земљу. А и сви његови службеници раздреше своју одећу, па су стајали крај њега.

³² Тада Јонадав, син Давидовог брата Шиме, рече: »Господару, не треба да мислиш да су побили све цареве синове – мртав је само Амнон. Авесалом је одлучио да то учини још оног дана када је Амнон напаствовао његову сестру Тамару. ³³ Зато нека те не брине то што су те известили да су сви цареви синови мртви. Само је Амнон мртав.«

³⁴ У међувремену, Авесалом побеже.

Слуга који је био на стражи спази много људи на путу западно од себе како се спуштају низ обронак једног брда, па оде и рече цару: »Видим неке људе у правцу Хоронајима, на обронку брда.«

³⁵ Тада Јонадав рече цару: »Ето видиш, цареви синови су овде. Било је баш као што сам ти рекао.«

³⁶ Само што је то изговорио, цареви синови уђоше, гласно плачући. А горко заплакаше и цар и сви његови службеници.

³⁷ Авесалом побеже к Талмају сину Амихудовом, цару Гешура. А цар Давид је оплакивао свога сина сваки дан. ³⁸ Када је побегао у Гешур, Авесалом је тамо остао три године. ³⁹ Пошто је преболео Амнонову смрт, цар поче да чезне за Авесаломом.

Прича о непоштеном управитељу

16 Исус рече ученицима: »Био један богат човек чијег су управитеља оптужили да расипа његову имовину.

² »Он га позва и упита: ‚Шта то чујем о теби? Положи рачун о свом управљању, јер више не можеш да будеш управитељ.‘

³ »А управитељ рече у себи: ‚Шта да радим? Господар ми одузима посао управитеља. Нисам довољно снажан да копам, а срамота ме да просим. ⁴ Знам шта ћу: учинићу тако да ће ме људи примати у кућу и кад више не будем управитељ.‘

⁵ »Тада, једног по једног, позва све дужнике свога господара.

»‚Колико дугујеш мом господару?‘ упита првог.

⁶ »‚Сто бата^[a] маслиновог уља‘, одговори овај.

»А он му рече: ‚Узми своју обвезницу, па брзо седи и напиши педесет.‘

⁷ »Затим упита другог: ‚Колико ти дугујеш?‘

»‚Сто кора^[b] жита‘, одговори овај.

»А он му рече: ‚Узми своју обвезницу и напиши осамдесет.‘

⁸ »И господар похвали непоштеног управитеља, јер је сналажљиво поступио. Синови овога света сналажљивији су са својим него синови светлости. ⁹ Кажем вам: начините себи пријатеље помоћу непоштеног богатства, да би вас, када оно нестане, примили у вечне станове^[c].

¹⁰ »Ко је поуздан у најмањем, поуздан је и у великом. А ко је непоштен у најмањем, непоштен је и у великом. ¹¹ Ако, дакле, нисте били поуздани у непоштеном богатству, ко ће вам поверити истинско богатство? ¹² И ако нисте били поуздани у туђем, ко ће вам дати ваше?

¹³ »Ниједан слуга не може да служи двојици господара. Јер, или ће једнога мрзети, а другога волети; или ће једноме бити привржен, а другога презирати. Не можете служити и Богу и богатству^[d].«

Закон и Божије царство

¹⁴ А све су то слушали фарисеји, који су волели новац, па су му се ругали.

¹⁵ Зато им Исус рече: »Ви се пред људима претварате да сте праведни, али Бог познаје ваше срце. Оно што је на високој цени међу људима, у Божијим очима је одвратно.

¹⁶ »Закон и Пророци су били до Јована. Од тада се проповеда еванђеље о Божијем царству и свако насилно у њега улази. ¹⁷ Али, лакше је да небо и земља прођу, него да пропадне иједна цртица из Закона.«

Развод

¹⁸ »Ко се разведе од своје жене и ожени се другом, чини прељубу. И ко се ожени разведеном, чини прељубу.«

Богаташ и Лазар

¹⁹ »Био један богат човек који се облачио у пурпур и танко платно и сваког дана уживао у раскоши. ²⁰ А пред његовом капијом лежао је један сиромах по имену Лазар, сав у чиревима, ²¹ и жудео да напуни стомак оним што је падало са богаташеве трпезе. Чак су и пси долазили и лизали му чиреве.

²² »Када је сиромах умро, анђели га однеше у Авраамово наручје. А умре и богаташ и би сахрањен. ²³ У Подземљу^[e], где је лежао у мукама, подиже поглед и у даљини угледа Авраама, и Лазара у његовом наручју, ²⁴ па повика: ‚Оче Аврааме, смилуј ми се и пошаљи Лазара да умочи врх свога прста у воду и расхлади ми језик, јер се страшно мучим у овом пламену!‘

²⁵ »‚Синко‘, рече му Авраам, ‚сети се да си за живота примио своја добра, а Лазар зла. Он се сада овде теши, а ти си у страшним мукама. ²⁶ Осим тога, између вас и нас постављена је велика провалија, па они који желе одавде да пређу к вама, не могу, нити ко од вас може да пређе овамо.‘

²⁷ »‚Онда те молим, оче‘, рече богаташ, ‚пошаљи га у кућу мога оца, ²⁸ јер имам петорицу браће. Нека их опомене, да и они не дођу у ово мучилиште.‘

²⁹ »Али Авраам рече: ‚Имају Мојсија и Пророке. Нека њих слушају.‘

³⁰ »‚Не, оче Аврааме‘, рече богаташ, ‚него, ако им дође неко од мртвих, они ће се покајати.‘

³¹ »‚Ако не слушају Мојсија и Пророке‘, рече Авраам, ‚неће их уверити ни да неко устане из мртвих.‘«