Old/New Testament

3 Рат између Саулове и Давидове владарске куће трајао је дуго. Давид је све више јачао, а Саулова кућа слабила.

Авнер прелази на Давидову страну

⁶ Током рата измећу Саулове и Давидове владарске куће, Авнер је јачао свој положај у Сауловој кући.

⁷ А Саул је имао наложницу која се звала Рицпа кћи Ајина.

Иш-Бошет упита Авнера: »Зашто си спавао с наложницом мога оца?«

⁸ Авнер се силно наљути што му је Иш-Бошет то рекао, па одговори: »Зар сам ја псето које служи Јуди? И дан-данас показујем љубав према кући твог оца Саула и његовој породици и пријатељима. Нисам те предао у Давидове руке, а ти ме сада оптужујеш да сам згрешио с том женом! ⁹ Нека ме Бог најстроже казни ако не учиним за Давида оно што му је ГОСПОД уз заклетву обећао: ¹⁰ да ће одузети царство Сауловој кући и успоставити Давидов престо над Израелом и Јудом од Дана до Беер-Шеве!«

¹¹ Иш-Бошет се више не усуди да иједном речју одговори Авнеру, јер га се уплашио.

¹² Тада Авнер посла гласнике да у његово име кажу Давиду: »Чија је земља? Склопи савез са мном, и ја ћу ти помоћи да цео Израел пређе у твоје руке.«

¹³ »Добро«, рече Давид. »Склопићу савез с тобом. Али једно тражим од тебе: немој да ми долазиш ако са собом не доведеш Саулову кћер Михал.«

¹⁴ Онда Давид посла гласнике Иш-Бошету сину Сауловом с поруком: »Врати ми моју жену Михал, с којом сам се верио кад сам донео сто филистејских обрезака.«

¹⁵ На то Иш-Бошет посла људе да Михал одузму њеном мужу Палтиелу сину Лаишевом. ¹⁶ Али њен муж пође с њом, плачући иза ње целим путем до Бахурима.

Тамо му Авнер рече: »Врати се кући!«

И он се врати.

¹⁷ Авнер посла поруку старешинама Израела: »Већ неко време желите да прогласите Давида за свога цара. ¹⁸ Учините то сада, јер је ГОСПОД обећао Давиду: ‚Руком свога слуге Давида спашћу свој народ Израел из руку Филистејаца и свих његових непријатеља.‘«

¹⁹ А с Венијаминовцима Авнер поразговара лично, па оде у Хеврон да пренесе Давиду све што Израел и цело Венијаминово племе желе. ²⁰ Када је Авнер са двадесторицом својих људи дошао Давиду у Хеврон, Давид им приреди гозбу.

²¹ Авнер рече Давиду: »Пусти ме да одмах пођем и окупим сав Израел за тебе, мога господара цара, да с тобом склопе савез, па ћеш владати над свиме што ти срце жели.«

И Давид га пусти и он оде у миру.

Авнерова смрт

²² Управо тада се из похода вратише Давидове слуге и Јоав и са собом донеше велик плен. Авнер није више био с Давидом у Хеврону, јер га је Давид пустио да оде у миру. ²³ Када је Јоав стигао са свом војском, рекоше му: »Авнер син Неров био је код цара и цар га је пустио да оде у миру.«

²⁴ На то Јоав оде цару и рече: »Шта си то учинио? Авнер је био код тебе, а ти си га пустио да оде! Зашто, ²⁵ кад знаш Авнера сина Неровог – да је дошао к теби само зато да те превари и да види куда се крећеш и сазна све што радиш?«

²⁶ Јоав онда оде од Давида, па посла гласнике за Авнером, и они га вратише од бунара Сире, а да Давид о томе није ништа знао. ²⁷ Када се Авнер вратио у Хеврон, Јоав га одведе на страну, у један улаз, као да жели с њим насамо да разговара, па га, да би осветио крв свога брата Асаела, убоде у трбух, и Авнер умре.

²⁸ Дознавши за то касније, Давид рече: »Ја и моје царство бићемо довека недужни пред ГОСПОДОМ за крв Авнера сина Неровог. ²⁹ Нека кривица за проливање његове крви буде на Јоаву и на свој његовој породици. Нека у Јоавовој породици увек буде неко ко болује од гнојних рана, или заразне кожне болести, или ко иде уз помоћ штапа, или ко ће пасти од мача, или ко нема шта да једе.«

³⁰ Јоав и његов брат Авишај убили су Авнера зато што је убио њиховог брата Асаела у бици код Гивона.

³¹ Тада Давид рече Јоаву и свем народу с њим: »Раздерите своју одећу и обуците се у кострет, па идите ожалошћени пред Авнером.«

Онда и он сам пође за мртвачким носилима.

³² Авнера сахранише у Хеврону. Цар Давид је гласно плакао на његовом гробу, а плакао је и сав народ.

³³ Цар отпева ову тужбалицу за Авнером:

И сав народ опет заплака за њим.

³⁵ После је сав народ долазио да наговара Давида да нешто поједе док је још дан, али Давид се закле: »Нека ме Бог најстроже казни ако окусим хлеба или нечег другог пре но што зађе сунце.«

³⁶ Сав народ је за то сазнао, па му је одобравао, као што је народ и иначе одобравао све што је чинио. ³⁷ Тога дана су сав народ и сав Израел схватили да цар није имао удела у убиству Авнера сина Неровог.

³⁸ Цар рече својим слугама: »Зар не схватате да је данас у Израелу пао један кнез и велик човек? ³⁹ Ја сам данас слаб, иако сам помазани цар, а ови људи, синови Церујини, за мене су прејаки. Нека ГОСПОД узврати злочинцу према његовом злоделу.«

Иш-Бошетова смрт

4 Када је Иш-Бошет син Саулов чуо да је Авнер погинуо у Хеврону, руке му клонуше од страха, а сав Израел се узнемири. ² Иш-Бошет је имао двојицу људи који су били вође пљачкашких дружина. Један се звао Баана, а други Рехав, а били су синови Римона Бееротејца из Венијаминовог племена. И Беерот се, наиме, сматра делом Венијамина, ³ јер су житељи Беерота побегли у Гитајим, па тамо и дан-данас живе као дошљаци.

⁴ Јонатан син Саулов имао је сина хромог у обе ноге, који се звао Мефивошет. Он је имао пет година када су из Јизреела стигле вести о Сауловој и Јонатановој погибији. Његова дадиља га је дигла у наручје и кренула да бежи, али како јој се силно журило, он јој је испао и обогаљио се.

⁵ Рехав и Баана, синови Римона Бееротејца, кренуше Иш-Бошетовој кући и стигоше до ње по највећој жези, док је Иш-Бошет био на подневном починку. ⁶ Они уђоше у кућу, претварајући се као да хоће да узму пшенице, па га убодоше у трбух и искрадоше се из куће. ⁷ У кућу су ушли док је он лежао на постељи у својој спаваћој соби, па су га уболи и убили. Онда су му одсекли главу и понели је, па су целу ноћ ишли кроз Араву.

⁸ Иш-Бошетову главу донеше цару Давиду у Хеврон, па му рекоше: »Ево главе Иш-Бошета, сина твог непријатеља Саула, који је хтео да ти одузме живот. Данас је ГОСПОД осветио мога господара цара на Саулу и његовом породу.«

⁹ Али Давид одговори Рехаву и његовом брату Баани, синовима Римона Бееротејца: »Тако ми ГОСПОДА живога, који ме је избавио из свих невоља, ¹⁰ када ми је један у Циклагу рекао: ‚Саул је мртав‘, мислећи да ми доноси радосну вест, ухватио сам га и погубио. Тако сам га наградио за његову вест. ¹¹ Колико ли ћу тек наградити зликовце који су убили недужног човека у његовој кући и на његовој постељи! Зар нећу од вас тражити да положите рачун за његову крв и зар вас нећу уклонити са земље?«

¹² Онда Давид издаде наређење својим слугама, и ови их убише. Одсекоше им шаке и стопала, а њихова мртва тела обесише крај језерца у Хеврону. А Иш-Бошетову главу узеше и сахранише у Авнеровој гробници у Хеврону.

Давид помазан за цара Израела

(1. Лет 11,1-3)

5 Сва израелска племена дођоше Давиду у Хеврон и рекоше: »Ми смо твоја крв^[a]. ² Раније, док нам је Саул био цар, ти си био тај који је предводио Израел у војним походима. ГОСПОД ти је рекао: ‚Ти ћеш бити пастир моме народу Израелу и бићеш владар над њим.‘«

³ Када су све старешине Израела дошле цару Давиду у Хеврон, он склопи с њима савез пред ГОСПОДОМ и они га помазаше за цара Израела. ⁴ Давид је имао тридесет година када је постао цар, а владао је четрдесет година. ⁵ У Хеврону је над Јудом владао седам година и шест месеци, а у Јерусалиму је тридесет три године владао над целим Израелом и Јудом.

Давид осваја Јерусалим

(1. Лет 11,4-9)

⁶ После тога цар и његови људи кренуше на Јерусалим, да нападну Јевусејце који су живели у земљи.

Јевусејци рекоше Давиду: »Нећеш ући овамо! Чак би те и слепи и хроми спречили!« Мислили су: »Немогуће је да Давид уђе овамо.«

⁷ Али Давид ипак освоји тврђаву Сион, то јест Давидов град.

⁸ Тога дана Давид рече: »Ко хоће да порази Јевусејце мора, пењући се кроз проров за воду, да дође до оних ‚слепих и хромих‘ који ме мрзе.«

Зато се каже: »Слепи и хроми неће ући у палату.«

⁹ Давид се настани у тврђави и назва је Давидов град. Затим поче да зида свуда уоколо, од Мила према унутра. ¹⁰ Давид је постајао све моћнији, јер је с њим био ГОСПОД, Бог над војскама.

¹¹ Хирам, цар Тира, посла Давиду гласнике, а с њима кедрова дебла, тесаре и зидаре, и они Давиду подигоше палату. ¹² Давид увиде да га је ГОСПОД учврстио као цара Израела и да је узвисио његово царство ради свога народа Израела.

¹³ Када је отишао из Хеврона, Давид у Јерусалиму узе себи још наложница и жена, па му се родило још синова и кћери. ¹⁴ Ово су имена деце која су му се тамо родила: Шамуа, Шовав, Натан, Соломон, ¹⁵ Јивхар, Елишуа, Нефег, Јафија, ¹⁶ Елишама, Елјада и Елифелет.

Сукоб с Филистејцима

(1. Лет 14,8-17)

¹⁷ Чувши да је Давид помазан за цара Израела, Филистејци кренуше са свом својом војском да га траже. Али Давид сазна за то и оде у своје скровиште, ¹⁸ а Филистејци дођоше и разместише се по долини Рефаим.

¹⁹ Давид упита ГОСПОДА: »Да ли да нападнем Филистејце? Хоћеш ли ми их предати у руке?«

А ГОСПОД му одговори: »Нападни, јер ћу ти их сигурно предати у руке.«

²⁰ Тако Давид оде до Ваал-Перацима и тамо порази Филистејце.

Он рече: »Као што вода проваљује, тако је ГОСПОД преда мном провалио међу моје непријатеље.«

Стога то место назваше Ваал Перацим^[b].

²¹ Филистејци су тамо оставили своје идоле, па их Давид и његови људи однеше.

²² Филистејци и други пут дођоше и разместише се по долини Рефаим, ²³ па Давид опет упита ГОСПОДА.

ГОСПОД му одговори: »Не иди право пред њих, него им зађи за леђа и нападни их код балсамовог дрвећа. ²⁴ Чим зачујеш топот корака у вршкама балсамовог дрвећа, сместа крени у напад, јер ће то значити да је ГОСПОД кренуо пред тобом да удари на филистејску војску.«

²⁵ Давид учини као што му је ГОСПОД заповедио, па је убијао Филистејце од Геве до Газера.

Потпуна преданост Исусу

(Мт 10,37-38)

²⁵ Са Исусом је путовао силан народ.

Он се окрену према њима, па рече: ²⁶ »Ко дође к мени, а не мрзи свога оца и мајку, жену и децу, браћу и сестре, па и сам свој живот, не може да буде мој ученик. ²⁷ Ко не носи свој крст и не иде за мном, не може да буде мој ученик.

²⁸ »Који од вас, када хоће да зида кулу, прво не седне и не израчуна трошкове, да види има ли довољно да је доврши? ²⁹ Иначе би можда положио темељ, а не би могао да је доврши, па би га сви који би то видели исмејали ³⁰ говорећи: ‚Овај је почео да гради, али није могао да доврши.‘

³¹ »Или, који цар, када крене да поведе рат против другог цара, прво не седне и не размотри може ли се са својих десет хиљада супротставити оном који против њега иде са двадесет хиљада. ³² Па, ако не може, онда ће, док је онај још далеко, послати изасланике и замолити за мир. ³³ Тако, дакле, ниједан од вас који се не одрекне свега што има, не може да буде мој ученик.«

Бљутава со

(Мт 5,13; Мк 9,50)

³⁴ »Со је добра. Али, ако со обљутави, чиме ће се зачинити? ³⁵ Није добра ни за земљу, ни за ђубриво, него се избацује напоље. Ко има уши да чује, нека чује.«